Претражи овај блог

уторак, 14. фебруар 2017.

Dan zaljubljenosti u doba kuliranja

Juče sam saznala da je Dan zaljubljenih. Mislim, znam ja kad je (urezalo mi se još davno u glavu kad sam razbijala istu tu glavu kako da ga provedem najbezbolnije), ali nisam na njega obraćala pažnju ove godine dok mi starija ćerka nije sinoć rekla: sutra je Dan zaljubljenih, nacrtaću Aleksi srce i pokloniti mu. Jedva čekam.
"Divno", izustila sam kroz kez. I umesto da se poradujem toj činjenici kao svaka druga normalna mama i da nastavim da radim šta sam već radila, ja sam morala da počnem da lupam glavu (opet glava, nešto mi glava ne izlazi iz usta od početka teksta) da li smo odmalena naviknuti da tog dana nešto posebno treba da se pokloni i dobije (crtež, cveće, parfem, sat - ne ulazim u to koliko će neko ispoljiti svoju kreativnost i finansijsku mogućnost).
Ima šest godina i već je naučila da se za Dan zaljubljenih nešto nekom poklanja. Da se govori o tome. U tom uzrastu takoreći viče (jer su mali, a buka je u hodniku vrtića i onda vole tako da se deru kolektivno da bi ih neko, jelte, čuo).


Ma pusti decu da budu slatka i da se raduju kad već imaju povoda, pomislila bih kad ne bih bila ja. A pošto jesam ja, ne mogu a da se ne zapitam da li to stvara prevelika očekivanja u budućnosti.
Ne, nije to nikakva filozofska tema nad kojom treba sad da sedimo i da se zamislimo (mada se, eto, ja jesam malo zamislila). To je samo jedno pitanje na koje bih volela da odgonetnem. Jer sve bi to bilo u redu da je to samo znak pažnje prema voljenoj osobi. I ta osoba se oseća divno kada (ako) to dobije. Po nepisanom pravilu, još je lepše davati, pa se tako i osoba koja nekom nešto daje oseća fantastično.
A šta kada toga nema? Kada, evo nagađamo, jedna od dve osobe ne misli da je to neki "big dil" i kako je to dan kao i svaki drugi i nije potrebno nešto ga posebno dizati u nebesa. Evo ne moramo više ni da nagađamo: hajde da konkretizujemo: meni moj muž neće danas ništa nacrtati, napisati, kupiti, pokloniti. Znam to provereno. Kao što nije nijednom za ovih deset godina (jednom mi je za Dan zaljubljenih doneo ružu nakon što se vratio iz svekrvine kancelarije, i naravno zahvalila sam mu se što mi je preneo poklon od svekra).
Apsolutno mi to ne smeta. (Više.) Ni trunku se ne osećam zapostavljeno ili nevoljeno. Ali ne mogu reći da je uvek tako bilo. 
Moj dnevnik kaže da sam se 14. februara davne 2000. (mnogo pre nego što ću upoznati svog muža) osećala užasno jer moje tri cimerke odlaze da se nađu sa svojim momcima a ja provodim dan jadna i sama (mnogo su gore stvari pisale, ali ovo je dovoljno da vam bude jasno). Da ne skrenemo s teme, nije ništa strašno što njih tri imaju momka, a ja sam sama, ali mi je malo strašno što sam se baš tog dana osećala tako. Prethodni dani, kao i dani posle tog, bili su, prema pisanim dokazima iz dnevnika, divni, iako sam ja bila sama i bez partnera. Dakle, to je očito dan kada sedneš i samosažaljevaš se ako si sam.
Takođe, desetak godina kasnije, to je dan kada si trudna. Osmi mesec. Razdragana i srećna igraš se sa starijim detetom. Kupila si mužu knjigu koju znaš da će mu dopasti (voliš da daješ, uživaš što će se obradovati). Oduševio se. "Ja tebi ništa nisam kupio!" "Ma nema veze, znam da ja ti mene voliš." Veselo nastavljam dan.
Uzimam telefon. Prepun vacap slika koja drugarica je šta dobila od svog momka/verenika/muža. Zaključujem da na FB bolje da ne idem.
Znači druge žene mogu da dobiju poklone a ja ne. Sjajno. I njih muževi vole, ali eto rešili su to da pokažu nekim gestom.
Možda to ne bi bilo tako strašno da nisam bila trudna. Ali hormoni su počeli da lude. Malo plakala, malo se opet samosažaljevala. Ono "znam ja da ti mene voliš" prestalo da pije vodu. Sad mi treba ono: pokaži mi da me voliš. Dakle, to je očito dan kad sedneš i samosažaljevaš se, iako nisi sam, ali nisi dobio poklon.
Sve je to bilo pre sto godina, malo iskarikirano, malo i ne, ali ne mogu tačno da se setim momenta kada sam prestala da se bavim time jesam li nešto dobila za Dan zaljubljenih ili ne; jesam li izašla na večeru ili ne; jesam li čestitala svom dragom taj Dan kojem se toliko pridaje značaj.
Ne znam jesam li se pomirila s time da je on takav i da od njega neću dobiti nikakav gest na Dan ljubavi, ili sam konačno shvatila da mi ne treba gest da mi potvrdi da ljubav postoji. Ne znam da li da mi bude drago što sam konačno taj dan počela da tretiram kao i svaki drugi dan (da sam ga eto čak i zaboravila), ili da mi bude krivo što me je muž uspešno uveo u doba kuliranja, gde nijedan dan ne treba da bude crveno slovo u kalendaru. Ali znam da ću, ako Gala dođe kući i kaže da joj Aleksa nije ništa nacrtao, reći: ima dana, ne mora baš danas da ti nacrta. A i uvek možeš sama sebi nešto da nacrtaš.
(kad smo kod toga da uvek sam sebi možeš da nešto nacrtaš, čitaj pokloniš, odoh sebi da naručim knjigu preko neta. možda mi ne treba gest ljubavi prema sebi, ali nije loš povod da se častim)  

Šta vi mislite o Danu zaljubljenih? Pridajete li mu značaj ili kulirate?

петак, 03. фебруар 2017.

Tebi koja želiš da odustaneš (od dojenja)

Napomena pre čitanja: Tekst je napisan za one mame koje nisu odustale od dojenja, da ih ohrabri da izdrže i daju sve od sebe. Ni na koji način nema nameru da omalovažava žene koje su od dojenja odustale iz bilo kod razloga. Niti da nagovara mame koje ne žele da doje. Niti da diže u nebesa one koje su uspele u dojenju. Nastao je spontano posle razgovora sa jednom mamom koja je bila na granici da odustane od dojenja. Ako i samo jednoj mami pomogne da ne odustane, ja ću biti srećna.  

Stigla mi je poruka od starog druga čija se žena nedavno porodila. Pita da li možemo da se čujemo jer njegova žena ima problem u vezi s dojenjem. Kada sam pitala da li mogu narednog dana da se javim (jer sređujem decu za spavanjac, pa ću verovatno i ja zaspati)) ili je hitno, napisao je da možemo ujutru i da nije baš toliko hitno. Potom sledi rečenica: "Već duže vreme žena ima problem i ubijaju je bradavice koliko je bole". Pa kako, bre, nije hitno?! To samo neko ko nije dojio može da napiše, mislim se. Ko nije osetio bol i ko ne zna kakve su to muke kad dete traži da jede a ti bi da pobegneš glavom bez obzira.
Dok sam ležala u krevetu i pokušavala da ostanem budna dok njih dve prestanu da budu budne, motalo mi se po glavi: nepravilan položaj garant... Ma odmah ću joj poslati snimak, namestiće bebu iz trećeg pokušaja kako treba i neće je više boleti. Kratak frenulum? Hm? Pa dobro, može ići sutra da ga secnu pa će je proći kad beba lepo uhvati. Ma čekaj, nemoguće da mesec i po dana nepravilno sisa? A opet, moguće... Mame svašta trpe zbog svojih beba, pa možda sa otvorenim ranama sada sedi i plače. Jao a možda je soor? Svejedno, šta god da je, užasno je jer boli (misli se pesimista u meni). Opet, šta god da je – rešiće se (misli optimista u meni).Posle dugih pola sata neizvesnosti, deca su zaspala i ja sam brže-bolje požurila da čujem šta je problem. Već u prvoj rečenici čujem soor. Zaključila mama sama, niko joj nije rekao, iako se mesec i po dana žalila svima od pedijatra do ginekologa. U glasu čujem da joj je teško. Nikada je nisam upoznala, ali prepoznajem glas nenaspavane mame koja trpi bolove da bi nahranila svoju bebu. Na ivici je da odustane. Jer ne može više da izdrži. Ni fizički. Ni psihički. Dok priča, čujem Milicu, čujem Anu, čujem Dijanu... One hoće, žele, ali ne mogu više da podnesu bol. Pomislio bi neko: muče sebe, bebu, celu porodicu... Nikom nije lako da gleda ćerku, ženu, drugaricu kako se muči. I prosto vide rešenje u tome da im kažu da je u redu da odustanu. Da prekinu tu agoniju i da prestanu s dojenjem. I počnu da uživaju i spavaju i budu konačno nasmejane i srećne mame.

A ona se lomi. Da li vredi sve to tog truda? Je li dala sve od sebe? Da li je mogla još malo da se potrudi?
Dok razgovaram s njom, vrlo sam ne bih rekla taktična, već onako bojažljivo obazriva, jer je osetljiva i ne bih želela da joj ni na koji način namećem neko svoje mišljenje i kažem joj da nastavi da doji i da izdrži i da će to proći (jer deluje tako lako kad se kaže). A opet ne mogu da joj kažem ni da batali jer znam da je skoro svaki problem rešiv i da je možda samo koji dan deli od uživanja u dojenju.
Skoro sam pročitala post u grupi Dojenje je in gde jedna mama poredi dojenje sa studiranjem i kako ti niko ne kaže da se ispišeš s fakulteta zato što je teško, jer se odričeš gomile stvari, pod stresom si, nenaspavan... Niko ti ne kaže da prestaneš da mučiš sebe i odustaneš, već da izdržiš i žrtvuješ da bi nešto postigao. Nije mi delovalo loše to poređenje. Mogli bismo ga porediti sa još mnogo stvari za koju je, pogađate, potrebno biti uporan i istrajan. Zatvrdoglaviti se i ne odustajati dok se problem ne reši.
Pažljivo biram reči i govorim joj da je sve stvar njene odluke. To je njeno dete i šta god da odluči, biće u redu. Ali da je najvažnije da ona bude načisto sa svojom odlukom.
Zašto?
Jer se kasnije može mnogo kajati ako nije dala sve od sebe. Prepoznajem svaku tu ženu koja je "lako" odustala (u dojenju je lako daleko od lakog, ali tako se kaže). Grize je savest. Oseća se neprijatno ako kaže da je dojila "samo dva meseca". Ima potrebu da objasni zašto nije duže, ali vremenom ti problemi s dojenjem ne izgledaju tako strašno kao u momentu kada se dešavaju (bol se zaboravi, neispavanost je davna prošlost...) pa onda i sama sebe opet pita: Da li sam mogla još više da se potrudim? Da li sam zaista dala sve od sebe?

Pa zato sad pišem tebi koja još nisi odustala, ali si na granici. Tebi koja si toliko želela a sada polako posustaješ. Tebi kojoj je to toliko važno, ali ti je sada preteško. Tebi koja želiš da istraješ i samo ti treba neko da ti kaže da ti to možeš i da će proći.
Moraš znati da nisi sama. Naoružaj se podrškom koju će ti neko pružati u trenucima kada ti je najteže (ovo me je podsetilo na drugaricu kojoj sam bila podrška da nastavi s dojenjem i koja mi je priznala kasnije da me je mrzela u trenucima kada sam joj govorila da izdrži i da će proći – ali pogodite: prošlo je). Nađi nekog ko će te bodriti i ubediti da će uskoro biti bolje.
Naravno, da bi uskoro bilo bolje, potrudite se da nađete, pored moralne podrške, i rešenje za svoj problem. Bol pri dojenju nije normalna i ne treba čekati da prođe ili da bradavice "očvrsnu". Postoji razlog zašto vas boli i pokušajte da što pre rešite problem (fokusirala sam se na problem sa bolnim bradavicama jer sam najviše mislila na tu mamu koja ima taj problem). Ali i vi, ostale mame, koje ne boli fizički, ali ste zabrinuti je li beba gladna, i vi koje imate bebe koje slabije napreduju, i vi čije se bebe često bude noću i prenaporno vam je, i vi čije bebe odbijaju dojku... nađite uzrok svog problema i krenite da ga rešavate.
Može se dogoditi, naravno, i da ne rešite problem. Ali kada ste zaista sve probale i dale stvarno sve od sebe, i ipak nije uspelo, onda vam ne treba ničije odobravanje ili potvrda da ste se dovoljno potrudili. Znaćete da ste uradili sve, isplakaćete se, i nastaviti svoj život. Bez trunke griže savesti i bez osećanja da niste dovoljno dobra mama (jer niko vam to neće reći, ali lako možete sebi nadenuti te atribute).
Zato, dajte danas sve od sebe i budite sutra u miru sa sobom. Dojili, ili ne.


Dodatak:
Sajtovi na kojima možete naći korisne informacije o dojenju: na srpskom Savetovalište za dojenje Udruženja Roditelj, na hrvatskom Roda, na engleskom La leće liga , sajt Džeka Njumena, Kellymom... 
I sjajan dokumentarac Mliječna staza.



среда, 11. јануар 2017.

Jesi čula ko je dula?


Poprilično je nezgodno kada vas neko pita čime se bavite, a vi, umesto da kažete i onda lepo nastavite o nečemu drugom da pričate, već znate da ćete morati prvo da ponovite reč, slovo po slovo (d-u-l-a), potom da objasnite šta to sve dula radi, kako ste do tog zanimanja došli (i otkud vam ideja, a i kako se postaje dula*) i tako unedogled. Ume razgovor da potraje i sat vremena. Ne kažem da me mrzi. Volim ja da pričam, naročito kad je reč o nečemu što volim da radim, ali jedva čekam dan kada će me neko pitati šta radim, ja kažem da sam postporođajna dula (da, postoji nekoliko sorti dula), a taj neko kaže super  dobro i nastavimo da pričamo. Do tada, hajmo malo da pričamo o dulanju.
Od početka. I najjednostavnije moguće. A drugom prilikom ćemo poduže, za one koji bi više da znaju o tome.

Termin "dula" (doula) je grčka reč koja u prevodu znači žena koja služi. Odvajkada, postojale su žene koje su pomagale ženama tokom porođaja, kao i u periodu babinja. Danas, dula je žena koja nije medicinski radnik, ali je edukovana o porođaju, poznaje potrebe porodilje, i ume da joj pomogne i olakša (i ulepša) porođaj. Što bi dule sa dula.rs rekle: dula je dobra vila porodilja. 


Kada kažete dula, najčešće se misli na porođajnu dulu. Na onu koja je tu da pomogne ženi za vreme porođaja. Da joj pruži emocionalnu i fizičku podršku, da je razume i podrži. Rečju – da joj se nađe. Nekada je prisustvo dule dovoljno da se žena već oseća bolje. Ona može biti tu da skokne po banane porodilji ili se poigra sa starijim detetom, a može i masirati mamu, bodriti je kad posustane... Sve zavisi od porodilje i njenih želja.
Statistike pokazuju da prisustvo dule na porođaju povećava šanse da porođaj bude prirodan (bez epidurala i indukcije) i smanjuje šansu da se porođaj završi carskim rezom. Žena se s dulom oseća osnaženo i zadovoljnija je. Dula je tu da smiri porodilju kada se uspaniči i da je ohrabri ako počne da sumnja u sebe.

Što se tiče Srbije... I dalje je malo porodilišta u Srbiji u koja dula može ući sa porodiljom (Bačka Topola i Pančevo), ali ako se porađate u nekom drugom porodilištu, u koje dulama i dalje nije dozvoljen ulaz, možete je pozvati da bude s vama od prvih kontrakcija kako biste što kasnije otišli u porodilište. Dula svakako može prisustvovati i kućnom porođaju, koji je sve češći u Srbiji (o iskustvima žena koje su imale kućni porađaj možete pročitati na stranicama Mati).
Ostaje vam samo da odaberete dulu. Nemojte žuriti, upoznajte nekoliko (a tu je i Danijela), sigurna sam da ćete s nekom kliknuti.

Pored porođajne dule, imamo i postporođajnu dulu (Mama Popins) Ona je tu da bude podrška porodilji posle porođaja. Njena uloga zavisi najviše od toga šta porodilja želi. Ona je tu najčešće u prvih šest nedelja od porođaja, ali neretko ostaje u porodici i nekoliko meseci.
Ako mama želi da doji, postporođajna dula joj pomaže dok se ne uštosi s dojenjem, ako joj je potrebna pomoć oko pripreme obroka, ona će joj rado spremiti ručak, ako joj treba bilo koja pomoć oko bebe ili kućnih poslova, tu je za nju. Da joj titra i udešava. (više o tome kako da se vi dodvorite novopečenoj mami pročitajte ovde) 
Žene koje imaju postporođajnu dulu ređe pate od postporođajne depresije, duže doje, brže se povežu s bebom i uopšte lakše prebrode period babinja i prve mesece nakon porođaja.

Pored dve pomenute vrste dula, postoji i prenatalna, koja je tu da podrži mamu tokom trudnoće, a ponajviše je tu za one mame koje moraju da miruju i kojima je pored emocionalne podrške, potrebna i fizička.  

Nadam se da sam vam lepo objasnila ko su dule, kakve sve postoje i koja šta radi (do malopre niste znali ni za jednu a sad odjednom postoje i nekakve vrste i podvrste). Šalu na stranu, mislim da ne postoji žena kojoj nije potrebna podrška, nebitno da li online ili uživo, za vreme trudnoće, porođaja ili u periodu babinja. Ženama znači da znaju da nisu same i da neko razume njihove potrebe i raspoloženja.
I za kraj: Znam da će doći dan kada će dule biti normalna pojava u porodilištima, i da će doći dan kada će me neko pitati šta radim, ja kažem da sam dula i taj neko kaže super dobro i mi nastavimo da pričamo. A do tada, ima li još nešto nejasno?


*uskoro i tekst o tome kako postati dula
CBI Training