Претражи овај блог

понедељак, 20. март 2017.

Osam mitova o savršenoj mami


Malo-malo pa čitate kojih pet stvari dobra mama nikad ne bi uradila. Ili kojih deset stvari supermama nikad ne kaže. Ili kojih sedam stvari savršena mama ne sme da pomisli. (Nadam se da) Svi znamo da savršene mame ne postoje, ali opet sve težimo (opet, nadam se) da budemo što bolje. Svi ti mitovi o savršenoj mami mogu da nateraju jednu poprilično dobru mamu da se oseća loše jer ne može da ispuni sve što se od nje očekuje.

Prošle nedelje sam imala priliku, a i čast, da sa Žanom Erdeljan i Tamarom Josić-Šolar gostujem na tribini Mitovi o savršenoj mami, koja se održala u Američkom kutku. (Milice, hvala na gostoprimstvu)
Tribina se baš ne može prepričati, pa smo i na papiru /ekranu razbile neke od mitova o kojima smo razgovarale, za sve one mame koje nisu bile na radionici. Izvolite!


Žana je ​Žana Erdeljan, dečija psihološkinja​ ​i​ ​sertifikovana edukatorka za roditelje u oblasti pozitivne discipline,​ ​osnivačica Mama kluba i mama jedne devojčice.
​Tamara je Tamara Josic Šolar, doktorka medicine i master socijalne medicine, osnivačica Mamarijuma, majka troje dece.
​Bojana (sam ja) je Bojana Kukulj-Gez, postporođajna dula , "Mama Popins"
i mama dvoje dece.




Mit 1: Savršena mama je od početka povezana sa svojim detetom. Povezivanje je prirodno i instinktivno.
Tamara: U životu pre dece, i tokom prve trudnoće, utešno je misliti da će sve doći samo po sebi, da je majčinski instinkt “obećana nagrada”, ono što se rađa sa bebom i porođajem, i vodi nas nepogrešivo dalje u svakoj novoj i nepoznatoj situaciji roditeljstva. Koliko to može da bude utešno pre bebe u naručju, toliko može da bude štetno i opasno u momentu kad se beba rodi, majka dođe kući i u buri hormona, fizičkog zaceljivanja, umora i emocija, taj instinkt se ne ispolji na način koji smo iščekivali, ili izostane. U moru preisipitivanja, pogotovo kod bebi bluza ili kod postporođajne depresije, kada povezivanje često izostaje, osećaj krivice što nismo prihvatili i zavoleli bebu na način kako se to u društvu predstavlja, dodatno opterećuje i frustrira majku. I povezivanje i roditeljstvo su procesi, nešto što se vremenom i međusobnim upoznavanjem razvija, raste i oplemenjuje nas kao osobe, dok učimo i o sebi kao roditelju i o osobi u koju raste naše dete.  
Žana: Još jedan od opasnih  mitova koji je skrojen s funkcijom utehe. Ako sam mlada mama, mnogo mi je lakše da poverujem da ću se dobro snaći u svojoj novoj ulozi ukoliko postoji nešto poput «majčinskog instinkta”. Hej, to je moja slamska spasa. Njemu ću se okrenuti kada ne budem znala kako. Istina je da su ljudska bića veoma kompleksna. Niko ne negira postojanje nekih oblika ponašanja mama koje zovemo automatskim, poput promene moždanih aktivnosti mame koja u prostoriji prepunoj beba čuje plač svoje bebe. Međutim, ipak je velika većina ponašanja mama povezana sa svesnim faktorima. Povezivanje sa bebom ne desi se momentalno. Što pre odbacimo jednom za svagda ideju da je ono poput “instant-superlepak” priče. Povezivanje je kompleksan ples između “mama-beba” interakcija na: fizičkom, psihološkom i neurološkom nivou. Nije uvek uspešan. Nije momentalan. Gradi se i razvija tokom procesa odrastanja. Odrastanja bebe i odrastanja mame. 
Bojana: Pored svega ovoga što su Žana i Tamara rekle, verujem da povezivanje zavisi poprilično i od spleta okolnosti: od toga kako je protekao porođaj, kako se mama oporavlja, da li su mama i beba odvojeni ili zajedno odmah nakon porođaja, kako ide uspostavljanje laktacije, da li mama ima podršku...
Naravno, nekada se dogodi i da je sve idealno a da mama opet nema onaj osećaj koji je mislila da će imati: da će biti potpuno povezana sa bebom; a to često znači i da će znati bebine potrebe (jer su, je l' te, povezane) i snaći se. Pa tako često novopečene mame misle da sve druge mame uživaju povezane sa svojim bebama, a samo ona ne zna kada je beba gladna, a kad nervozna; da svi gledaju zaljubljeno u svoju zadovoljnu bebu, a samo ona zabrinuto jer ne zna jesu li grčevi ili je bolesna, da se sve druge mame bude na šum deteta a samo je ona ne čuje noću kad plače. Treba vremena da se mama navikne na bebu i upozna njene potrebe, a povezivanje je sastavni deo tog odnosa.


Mit 2: Savršena mama uvek oseća ljubav prema svom detetu 
Tamara: Smatram da bazična emocija koju osećamo prema svom detetu jeste ljubav (ako izuzmemo ekstremne ili patološke situacije), ali kao i u interakciji sa partnerom, prijateljima, porodicom, emocije mogu biti višeslojne, imamo prava da, iako istinski volimo svoje dete, da budemo ljute na njega, da budemo razočarane, ili da budemo tužne zbog nekog događaja ili postupka. Priznati sebi i detetu da nismo roboti programirani na jednu emociju i da postoji i kritički osvrt zašto se tako osećamo, ili koji dnevni događaji su uslovili dodatnu prebojenost naših emocija, jeste način na koji i detetu pokazajemo zdraviji odnos prema sopstvenim  emocijama i načinu na koji kroz život može da ih prihvata, menja i nosi se s njima.
Bojana: Prosto je nemoguće uvek osećati ljubav prema svojoj deci, kao što ne postoji osoba prema kojoj osećamo ljubav konstantno. Naravno, ona je tu, ali nekada ljutnja, osećaj nemoći, ili nekada prosto umor nadvladaju osećaj ljubavi i mi u datom trenutku ne vidimo ljupko malo biće koje obožavamo, već derište koje nas ne sluša, maltretira nas (čitaj budi se celu noć), plače bez razloga i dovodi nas do ludila. I, već sledećeg trenutka, kad splasnu strasti, grize nas savest što smo maločas imali tako negativna osećanja, a ne ljubav. Mislim da je bitno da ne krivimo sebe što ne umemo stalno da osećamo samo ljubav. Jer to je prosto nemoguće.


Mit 3: Savršenoj mami nikad ne nedostaje život pre deteta

Žana: Majčinstvo pruža i oduzima u isto vreme. Na ispit može da stavi ženin doživljaj selfa i ličnih potreba. Pored čiste sreće, ogromne ljubavi, ponosa, zadovoljstva i ispunjenosti majčinstvo sa sobom nosi bezbroj poslova koji su zahtevni, ozbiljni, stresni, kompleksni. Mame su i kuvarice, i čistačice, i vozači, i animatori, i majstori, neko ko zakazuje sastanke,preglede, organizuje rođendane, ide u nabavku itd. Majčistvo je posao bez unapred definisanih pauza tokom dana, bez povratnih informacija kada je dete malo, često praćeno socijalnom izolacijom, pogotovo tokom prve godine bebinog života i bez šanse da se da otkaz. Zbog toga, čini se ne postoji mama koja bar jednom nije poželela što ne može da se vrati u period pre mama-obaveza i beskonačnih “to-do” lista. Kada je za par minuta mogla da se spremi i ode na kafu sa prijateljicom, pogleda film, negde otputuje s partnerom… 
Bojana: Na ovaj mit su sve žene na radionici počele da se smeju i bilo nam je svima jasno da sve mi nekad poželimo onaj život pre deteta. Ne u onom smislu da bismo, da opet biramo, odabrale da ne budemo mame, već u onom da nam svima fali nekad onaj trenutak da smo samo za sebe odgovorni i da samo mi upravljamo svojim vremenom.


Mit 4: Savršena mama provodi mnogo vremena sa svojom decom (i uživa u igri s njima)
Tamara: U prvoj godini svakako provodimo mnogo vremena sa decom, odnosno, kod većine je to svaki raspoloživi trenutak. Na početku, to je briga da budu bezbedni, siti i zadovoljni, koja nas kompletno preuzme. Kako beba raste, tako se i obaveze gomilaju. U svemu tome, potrebno je naći način i modus po kom raspoređujemo prioritete tako da se u svom životu i dalje osećamo udobno. Ako je mami prioritet da su napolju, onda će se obaveze i dnevni raspored prilagoditi tome, ako im više prija kuća, tada će biti unutra, i dan organizovati u tom pravcu. Treba priznati sebi da nam igra i čitanje, ili žmurke, ili edukacija deteta ne prijaju svaki put, da nekad nas to više frustrira jer razmišljamo o zapostavljenim obavezama. Detetu je važno da je pored zadovoljne majke: zajedničko kuvanje ili brisanje ili da dete crta dok mama piše može da bude produktivnija nego za mamu “prisilno” igranje. Deca uče da su deo našeg života, i mi njihovog, da dnevne obaveze mogu da budu nešto što nas približava, i da njihova pomoć nama znači. A nekad, kad mama radi i kad nije fizički prisutna, zajedničko obavljanje onog što je neophodno da se obavi jeste i jedini način da napravimo kompromis sa željama i mogućnostima i do kraja dana dođemo sa što više osmeha.
Žana: Kvantitet, odnosno vreme koje provedemo sa detetom može da izrodi kvalitet. I često ga izrodi. Međutim, sam po sebi kvantitet nije garancija i kvalitetno provedenog vremena. Ono što čini kvalitetno provedeno vreme sa detetom, bez obzira na aktivnost koju tada praktikujemo, jeste naše autentično prisustvo. Deci ne smemo nuditi sebe “kao”. “Kao-želim da se igram sa tobom sada” prvenstveno jer verujem da se dobra mama igra sa svojim detetom čini da suštinski nisam prisutna tokom te igre, da mi misli lutaju i da ne umem da se fokusiram. Dete to oseća i u takvoj igri ono nije dobilo svoju porciju “psihološke pažnje, bliskosti i istinske razmene”. Nije dobilo mamu kakvu zaslužuje kada je već rekla «da» toj igri. Zato je kudikamo bolje priznati kada nam se ne igra sa detetom, iskreno mu reći da to trenutno ne bismo radile. I igrati se sa detetom kada to stvarno želimo. Ne uživaju sve mame u igri sa decom podjednako. Neke uopšte ne uživaju. I to je u redu. Dovoljno dobra mama traga za aktivnostima u kojima će joj sa detetom biti prijatno. Ponekad je to kuvanje, ponekad šetnja a ponekad zajedničko obavljanje nekih poslova u kući. Ponekad je to vreme kada ne radimo ništa posebno. Kada smo zajedno i uživamo u bliskosti  (kada se mazimo, ležimo zajedno na krevetu, čitamo). Sve su to sjajne prilike za povezivanje. Igra je samo jedna od njih.


Mit 5: Dobra mama zna da postoji jedan ispravan način vaspitanja deteta i to je upravo onaj koji ona primenjuje
Tamara: Apsolutno se ne slažem sa ovim, čak tu tvrdnju smatram opasnom. Svaka osoba ima različiti sklop ličnosti, u vaspitanju je bitno pronaći sistem koji će se poklapati i s našim i sa opšte prihvaćenim etičkim načelima, kroz upoznavanje deteta i sebe, spoznati šta je ono što se poklapa s našim prioritetima, saznanjima, etičkim normama i težnjama. Svaki čovek je kosmos za sebe, a komunikacija i empatija ono što nas spaja. 
Žana: Ne postoji jedan ispravan način vaspitanja deteta. Upravo danas, kada smo više nego ikad okružene priručnicima za sve i svašta, brojnim “ekspertima” u polju vaspitanja, knjigama čiji pretenciozni predgovori počinju sa “ovo je prva i poslednja knjiga koja će vam u polju vaspitanja trebati do kraja života”, ne smemo podleći pritisku da postoji model dobar za sve. Tim pre što nam ni “pokloni” u vidu “kako sam ja vaspitavala tebe kada si bila mala” više, takođe, ne služe jer su se vremena promenila.


Mit 6: Savršena mama sve može sama. 
Žana: Znati kako zatražiti pomoć kada nam je ona potrebna nije znak slabosti, nego upravo suprotno – znak hrabrosti i poštovanja ličnih granica, kao i poštovanje činjenice da svaka od nas poseduje limitiranu količine energije, resusrsa i vremena. To je u isto vreme šansa i mogućnost drugoj strani da učini nešto lepo, da bude od pomoći i koristi, da doprinese. Neke mame preuzimajući sve na sebe nisu svesne kako istovremeno uskraćuju ljudima oko sebe sve ove tako bitne načine ispoljavanja ljubavi, poštovanja, privrženosti i bliskosti kroz konkretne postupke pomaganja i činjenja za njih.
Bojana: Sve je više žena danas koje misle da sve mogu same (i sama se lečim od svemogućnosti). Pa tako imamo superdomaćice, supertrudnice, koje kad se porode, postanu supermame. Ne super mame, već supermame. I ne treba im niko da im pomogne oko kupanja dece, uspavljivanja, šetanja, ili bilo čega što one ne mogu same. Ali uopšte nije poenta da li možeš sam ili ne. Žana je već objasnila.


Mit 7: Savršena mama dobro balansira svim obavezama/ svim ulogama 
Tamara: Dobra mama se trudi da izbalansira prioritete, i daje sve od sebe da je dete podmireno u svim njegovim potrebama. Nekad je to moguće, a nekad i nije, nekad su radni dani predugački, a nekad posla nema. Nekad stižemo da operemo kosu, a nekad se nosi konjski rep danima. U svemu tome, na kraju dana, po meni je najbitnije da znamo da smo uradile najbolje što smo mogle u datom trenutku. Super mama zna kad je trenutak da se potraži pomoć (ako je moguće da se obezbedi), bilo za kućne poslove, bilo da ima samo nekog za ćaskanje pored sebe da joj skrene misli, da to nije sramota, i da će njen istinski srećan osmeh detetu značiti da je njegova mama stvarno super super mama.
Žana: Balans – tako česta reč poslednjih godina. Telo u balansu. Hormoni u balansu. Život u balansu. Balans privatnog i poslovnog – posebno važna vrsta balansa, kada su žene u pitanju. “Balans nije aktivnost, balans je vrednost”. Ukoliko balans posmatramo kao još jednu od stavki na našoj “to-do” listi, ubrzo će i on postati nešto “što moram da uradim za sebe». I ukoliko ne uspem u tome, eto još jednog velikog razloga da se zabrinem za svoj život i svoje psihičko zdravlje. To je fluidan, često srceslamajuć proces izbora, iz momenta u momenat, kome ili čemu ću posvetiti ograničenu količinu sopstvene energije vremena i resursa. To je fleksibilan ples koji izvire iz našeg unutrašneg saznanja o onome šta nam prija. To je uvid da s vremena na vreme moramo umeti reći NE jer nemamo beskonačno mnogo energije ili vremena na raspolaganju. Jer ne možemo udovoljiti svima. To znači prvo oslušnuti sopstvene potrebe pre potreba drugih.


Mit 8: Savršena mama ne viče na svoju decu!
Žana: Život u porodici nosi sa sobom i jedan u nizu značajnih zadataka, a to je da naučimo kako da se naljutimo, posvađamo i oprostimo jedni drugima a da čitav taj proces ne bude preterano dramatičan.
Bojana: Ne postoji mama koja ne viče na svoju decu nekad. I one mame na igralištu koje «uvek» staloženim glasom sve objašnjavaju deci, i one vesele mame što sve s decom mogu da se dogovore Velika je razlika između mame kojoj je to način obraćanja deci i vikanja u određenoj situaciji. Postoji ona rečenica: Govori tiše da te dete čuje (mada mi se dosad nije desilo da je šaputanje više upalilo od vikanja), ali važno je da znamo da nismo najgore na svetu jer nekad viknemo. 


Ovo su samo neki od mitova koje je važno razbiti kako se dobre mame ne bi osećale kao da nešto ne rade kako treba. Jer sve mi nekad bacimo crtež kad dete ne gleda, pustimo crtani kad nam ustreba koji minut za sebe, ili naručimo picu kad nas mrzi da kuvamo... Nek digne dva prsta koja to ne radi.




четвртак, 09. март 2017.

Dan žena u doba vajbera

Ne, neću kukati, ko onomad za Dan zaljubljenih, kako nisam dobila karanfil od muža za Dan žena, neću se baviti ni temom kako današnji Osmi mart veze nema sa nekadašnjim, neću se žaliti ni kako su sve mame dobile poklon od svoje dece za Osmi mart, samo ja nisam (jer, hvala bogu, sva deca koja idu u vrtić prave mamama čestitke), a neću evo čak ni spomenuti kako je svaki dan Dan žena a ne samo današnji.
Šta onda, kog vraga, hoću danas za Dan žena? Da naglas razmišljam: kako je uopšte uspevao da se desi Osmi mart dok nije bilo telefona, interneta i vajbera? Odnosno: kako su mame uspevale da smisle šta će s decom napraviti bakama bez zanimljivih ideja sa nekog bloga, ili kako im je pošlo za rukom da se bez vajbera organizuju s drugim mamama i nešto smisle za poklon vaspitačicama i učiteljicama...
Ne znam kako vi, ali ja svoje slobodno vreme poslednjih deset dana provodim na vajberu. Ne, ne kuckam porukice drugarima, niti šaljem slike svoje dece onima što su otišli preko i divno im je pa neće nazad, nego u nekoliko grupa na vajberu (tačnije šest, ali ko još danas broji na koliko četova je aktivan) učestvujem u obeležavanju Osmog marta. Nisam tačno beležila koliko sati sam provela prateći postove i pišući iste, ali mogla bih da nakupim dobar broj sati. Ne toliko dobar kao što bi mogle one koje su na sebe preuzele i prikupljanje novca i kupovinu poklona, ili aranžiranje cveća, ali dovoljan. Dovoljan da vam se diže kosa na glavi!
Iako je sve ove godine proteklo sjajno! Bez polemika, bunjenja, bezbroj predloga, i uzaludnih razgovora. Kao da je neko magičnim štapićem začarao sve mame koje su odjednom složno na sve rekle "da", sa svime se složile i veselo stavile po smajlija posle svakog komentara. Sve su uredno učestvovale, uljudno pohvalile organizatora (svesne da to, ipak, zahteva dodatno angažovanje) i sve je proteklo u najboljem redu. PA zašto onda da mi se diže kosa na glavi?
Zato što treba sve to ispratiti. Na stranu to što ne umem da isključim zvono za vajber a da ne utišam sve zvonjave telefona, i po ceo dan slušam onaj zvuk: toing (ne znam ni kako da ga nazovem, ali svi znate kako zvuči). Pazite, u svakoj toj grupi ima 30 mama, svaka od njih je barem jednom nešto napisala. To je 160  180 poruka, ako uzmemo da je samo jednom svaka mama pisala, a nije. Znamo da mi žene volimo da pričamo, pardon kuckamo, i dodamo još pokoji komentar. A pošto su smajliji na vajberu toliko neodoljivi, onda dodamo i neku slatku sličicu i onda se onih 180 poruka pretvori u 560.
Znam, reći ćete mi: zašto nisi mjutovala grupu? Neki dan i jesam, ali opet me je sačekalo 176 poruka koje nisam pročitala. A čitati se mora sve! Zašto? Jer postoji verovatnoća da propustiš vrlo važnu informaciju: da se daje ipak 300 dinara a ne 200 (a nećeš da ispadneš cicija) za poklon, ili da se prave neka srculenca umesto sunašca, ili da se ipak ostavlja u ormarić sa kišobranom a ne cvetom, kao što je isprva bio plan. Dakle, svaki komentar je neophodno pročitati da bi sve proteklo po dogovoru (a dogovor kuću se danas na vajberu gradi).
Ono što je isto važno napomenuti jeste da je potrebna dobra koncentracija ako imate više dece, odnosno više različitih primaoca poklončića iz različitih sfera života, da se ne bi dogodilo da se učiteljici plesa vaše dete pojavi sa cvetićem koje je bilo zamišljeno za vaspitačicu dok sva druga deca uredno u ruci drže srculenca. Lepo je biti originalan, ali i vrlo teško objasniti detetu zašto ne nosi isti poklončić kao ostala deca. Ili da s mlađom ćerkom napravite ono što je planirano u grupi za stariju ćerku, jer ste prevideli naziv grupe kad ste čitali predloge o poklonima. Dakle, prvo pažljivo pročitati o kojoj je grupi reč, a potom i sadržaj.
Ove godine (što se ne može reći i za prošle), kao što rekoh, sve je prošlo u najboljem redu. Bez stresa, što je najvažnije. No, sigurna sam da je gomila vas doživela da se nervira što se sad poteže kupovina vaučera iz DM-a umesto iz Lilija, ili što je na slici šolje slika cele grupe s Deda Mrazom  kad je originalnije da se svako potpiše, pa da se to skenira, i zašto da se kupi saksijsko cveće kad je lepši buket crvenih ruža (a onda još neka kaže da je još bolje da se nađe orhideja). To je onaj momenat kad vam dođe da izgubite telefon i pravite se da niste ništa pročitali i izignorišete sve u vezi sa Osmim martom.
Kad smo juče (naravno da smo čekale poslednji čas) konačno počele da pravimo srculenca za divne žene koje pevaju, plešu i glume s našom decom na Iskricama, rekla sam Gali i Marti da naprave i za bake ista srca.

- A je l' možemo bakama nešto drugo? - pitala je Gala posle trećeg napravljenog srca.
- Ne može! Pravimo svima isto - odlučno sam je ućutkala (da mama ne pobrka, mislim se, ali ćutim jer ne bih da delujem haotično deci).
Sjajno! Ubijam im kreativnost jer nemamo dovoljno vremena i materijala (i živaca). Ali nisam sebe mnogo kritikovala jer prosto nisam stigla od čitanja pristiglih poruka. Kapiram smanjiće se broj kako se realizacija plana bliži kraju.
Vraga! I evo sada dok kuckam, stiglo mi je 30-ak poruka (od toga sam i ja pustila četiri). Negde da su uručeni pokloni vaspitačicama, negde da su i druge devojčice napravile srculenca i mame su se pohvalile (takođe!), negde se pojavljuje i radionica pre nastupa na Sajmu (naravno da idemo)... Nastupi, pokloni, davanje, primanje, postovi na blogovima povodom Osmog marta, objava u grupama na FB koja (ni)je (ni)šta dobila od muža.... Pući će mi glava!
I da sad ne ispadnem potpuna hejterka!
Divno je što želimo da poklonimo nekom nešto nekim povodom, još divnije što decu učimo da izdvoje vreme i potrude se da nekom nešto naprave. I zaista jeste sjajno što postoji taj vajber da ne moramo da čitamo misli jedna drugoj i nalazimo se po ćoškovima vrtića, nego napiše ko šta hoće i svi to vide na istom mestu.
Ali! Ne mogu da u ovim trenucima ne poželim da budem mama iz osamdesetih koja je čula od komšinice ispred škole koliko treba za poklon učiteljici, koja je sa detetom sela i napravila čestitku za vaspitačicu (onako ne znajući šta druga deca prave i dopuštajući joj da napravi šta hoće), i ponajviše: napravila u tišini (bez toing) valjan ručak za porodicu. Evo mi već danima jedemo testo sa sirom i paradajz čorbu. Jer ne stigoh od vajberskog Osmog marta ništa lepše da spremim.
A vi, jedete li nešto ovih dana?

уторак, 14. фебруар 2017.

Dan zaljubljenosti u doba kuliranja

Juče sam saznala da je Dan zaljubljenih. Mislim, znam ja kad je (urezalo mi se još davno u glavu kad sam razbijala istu tu glavu kako da ga provedem najbezbolnije), ali nisam na njega obraćala pažnju ove godine dok mi starija ćerka nije sinoć rekla: sutra je Dan zaljubljenih, nacrtaću Aleksi srce i pokloniti mu. Jedva čekam.
"Divno", izustila sam kroz kez. I umesto da se poradujem toj činjenici kao svaka druga normalna mama i da nastavim da radim šta sam već radila, ja sam morala da počnem da lupam glavu (opet glava, nešto mi glava ne izlazi iz usta od početka teksta) da li smo odmalena naviknuti da tog dana nešto posebno treba da se pokloni i dobije (crtež, cveće, parfem, sat - ne ulazim u to koliko će neko ispoljiti svoju kreativnost i finansijsku mogućnost).
Ima šest godina i već je naučila da se za Dan zaljubljenih nešto nekom poklanja. Da se govori o tome. U tom uzrastu takoreći viče (jer su mali, a buka je u hodniku vrtića i onda vole tako da se deru kolektivno da bi ih neko, jelte, čuo).


Ma pusti decu da budu slatka i da se raduju kad već imaju povoda, pomislila bih kad ne bih bila ja. A pošto jesam ja, ne mogu a da se ne zapitam da li to stvara prevelika očekivanja u budućnosti.
Ne, nije to nikakva filozofska tema nad kojom treba sad da sedimo i da se zamislimo (mada se, eto, ja jesam malo zamislila). To je samo jedno pitanje na koje bih volela da odgonetnem. Jer sve bi to bilo u redu da je to samo znak pažnje prema voljenoj osobi. I ta osoba se oseća divno kada (ako) to dobije. Po nepisanom pravilu, još je lepše davati, pa se tako i osoba koja nekom nešto daje oseća fantastično.
A šta kada toga nema? Kada, evo nagađamo, jedna od dve osobe ne misli da je to neki "big dil" i kako je to dan kao i svaki drugi i nije potrebno nešto ga posebno dizati u nebesa. Evo ne moramo više ni da nagađamo: hajde da konkretizujemo: meni moj muž neće danas ništa nacrtati, napisati, kupiti, pokloniti. Znam to provereno. Kao što nije nijednom za ovih deset godina (jednom mi je za Dan zaljubljenih doneo ružu nakon što se vratio iz svekrvine kancelarije, i naravno zahvalila sam mu se što mi je preneo poklon od svekra).
Apsolutno mi to ne smeta. (Više.) Ni trunku se ne osećam zapostavljeno ili nevoljeno. Ali ne mogu reći da je uvek tako bilo. 
Moj dnevnik kaže da sam se 14. februara davne 2000. (mnogo pre nego što ću upoznati svog muža) osećala užasno jer moje tri cimerke odlaze da se nađu sa svojim momcima a ja provodim dan jadna i sama (mnogo su gore stvari pisale, ali ovo je dovoljno da vam bude jasno). Da ne skrenemo s teme, nije ništa strašno što njih tri imaju momka, a ja sam sama, ali mi je malo strašno što sam se baš tog dana osećala tako. Prethodni dani, kao i dani posle tog, bili su, prema pisanim dokazima iz dnevnika, divni, iako sam ja bila sama i bez partnera. Dakle, to je očito dan kada sedneš i samosažaljevaš se ako si sam.
Takođe, desetak godina kasnije, to je dan kada si trudna. Osmi mesec. Razdragana i srećna igraš se sa starijim detetom. Kupila si mužu knjigu koju znaš da će mu dopasti (voliš da daješ, uživaš što će se obradovati). Oduševio se. "Ja tebi ništa nisam kupio!" "Ma nema veze, znam da ja ti mene voliš." Veselo nastavljam dan.
Uzimam telefon. Prepun vacap slika koja drugarica je šta dobila od svog momka/verenika/muža. Zaključujem da na FB bolje da ne idem.
Znači druge žene mogu da dobiju poklone a ja ne. Sjajno. I njih muževi vole, ali eto rešili su to da pokažu nekim gestom.
Možda to ne bi bilo tako strašno da nisam bila trudna. Ali hormoni su počeli da lude. Malo plakala, malo se opet samosažaljevala. Ono "znam ja da ti mene voliš" prestalo da pije vodu. Sad mi treba ono: pokaži mi da me voliš. Dakle, to je očito dan kad sedneš i samosažaljevaš se, iako nisi sam, ali nisi dobio poklon.
Sve je to bilo pre sto godina, malo iskarikirano, malo i ne, ali ne mogu tačno da se setim momenta kada sam prestala da se bavim time jesam li nešto dobila za Dan zaljubljenih ili ne; jesam li izašla na večeru ili ne; jesam li čestitala svom dragom taj Dan kojem se toliko pridaje značaj.
Ne znam jesam li se pomirila s time da je on takav i da od njega neću dobiti nikakav gest na Dan ljubavi, ili sam konačno shvatila da mi ne treba gest da mi potvrdi da ljubav postoji. Ne znam da li da mi bude drago što sam konačno taj dan počela da tretiram kao i svaki drugi dan (da sam ga eto čak i zaboravila), ili da mi bude krivo što me je muž uspešno uveo u doba kuliranja, gde nijedan dan ne treba da bude crveno slovo u kalendaru. Ali znam da ću, ako Gala dođe kući i kaže da joj Aleksa nije ništa nacrtao, reći: ima dana, ne mora baš danas da ti nacrta. A i uvek možeš sama sebi nešto da nacrtaš.
(kad smo kod toga da uvek sam sebi možeš da nešto nacrtaš, čitaj pokloniš, odoh sebi da naručim knjigu preko neta. možda mi ne treba gest ljubavi prema sebi, ali nije loš povod da se častim)  

Šta vi mislite o Danu zaljubljenih? Pridajete li mu značaj ili kulirate?