Претражи овај блог

субота, 25. новембар 2017.

Doza zahvalnosti - deo večernjeg rituala s decom

Pre neki dan bio je Dan zahvalnosti. Mi u Srbiji nemamo baš mnogo veze s tim, ali kad imaš muža koji radi za američku kompaniju, onda je to praznik: dan kad nam je tata slobodan i dan koji je poseban za nas jer možemo čitav dan da provedemo zajedno.

Sasvim slučajno, ne tako davne 2014. godine, počeli smo da slavimo Tenksgiving. Kako smo od ovaj američki državni praznik spontano pretvorili u svoju slavu, možete pročitati ovde. No, neću se ovog puta baviti Danom, već ću pisati o Zahvalnosti. I to dečjoj.

Pre neke dve godine, uvele smo, sasvim spontano, jednu novinu u ritual pre spavanja. Posle kupanja i ispričane ili pročitane priče, počele smo da razgovaramo o tome šta nam se tog dana najlepše desilo, kao i šta nam se tog dana najružnije dogodilo.

Posle nekoliko dana bila sam oduševljena šta sam sve od njih čula. Počela sam da saznajem stvari koje na drugi način ne bih uspevala. Jer pitanja poput onog kako im je bilo u vrtiću, shvatila sam vremenom, nisu baš inspirativna i uglavnom bih dobijala odgovor: super ili dobro.

Pa sam tako čula kako ih je neka drugarica povredila nekim ružnim komentarom, kao i koji gest nekog drugara ih je mnogo obradovao. Takođe, ni one nisu ostale praznog tanjira: na meniju su bile moje kuknjave kako me je neko iznervirao, šta me je tog dana rastužilo, kao i šta me je usrećilo. I na kraju bismo samo jedna drugoj rekle laku noć i zaspale.

Međutim, jedne večeri posle ispričanih lepih i ružnih stvari izjavila sam i na čemu sam zahvalna tog dana. Tome se pridružila i Gala, a ni Marta nam nije ostala dužna.

I tako sam došla do ideje da uvedemo i dozu zahvalnosti u večernji ritual.

Jer, kao i oni, kao i mi, odrasli, uzimaju sve zdravo za gotovo. Od toga što mogu da šetaju i trče, preko toga što imaju mamu i tatu, do toga da dobiju za rođendan šta god požele (skoro). Naravno da, kad se razbolimo, jedino želimo da ozdravimo, i da kad ozdravimo, opet želimo milion stvari. I ne mislim da te želje treba da nestanu, ali samo da treba više da budemo zahvalni na svemu što imamo, umesto što stalno stremimo za onim što nemamo.

Isprva, njihovi odgovori su se uglavnom odnosili na neke spoljne događaje, da ne kažem materijalne stvari: recimo zahvalni su što im je baba Maca kupila kinder jaje, ili što im je neka drugarica dala igračku u vrtiću da se malo poigraju. Što je okej; bila sam srećna što su ipak zahvalne što su dobile neku igračku, što im se to ne podrazumeva, međutim želela sam i da im pomognem da shvate da postoje i mnogo važnije stvari koje treba da cenimo a o kojima često ne razmišljamo.

Nisam im sugerisala na čemu treba da budu zahvalne, već su same počele da menjaju svoje priče slušajući moje.

Slušale su mene kako sam zahvalna što mi se mama oporavlja posle teške operacije, što sam srećna što imam njihovog tatu kog mnogo volim, što živimo u divnom i toplom stanu, što imam njih dve koje su žive i zdrave...

Pa su tako i one počele da budu zahvalne što su im babe i dede žive i zdrave, što "baba Nada sada može da kaže celu rečenicu a da je razumem", što se tata i ja volimo i što smo srećna porodica, što imaju šta da obuku...

Evo, pre neko veče je Gala rekla da je jako srećna što nikad nije gladna. Bila sam iznenađena otkud joj to odjednom, ali sam se nakon toga setila da smo tog dana srele jednog dedu koji je rovario po kontejneru i posle tražio 20 dinara za kiflu. Očigledno da ju je to podstaklo da shvati kako je srećna što nikad nije gladna. I što uvek ima šta da jede, za razliku od toliko dece...

Verujem da to nikad ne bih čula od nje da nemamo ta svoja mala prepričavanja pre spavanja.

U jednom trenutku sam pomislila: nije li to možda previše briga za njihove glavice; da ih možda ne opterećujem tim "teškim temama"... Priča o svađama, gladi, nemaštini, smrti... Međutim već sledećeg trenutka sam shvatila da ne izgledaju nimalo uplašeno od bolesti, niti zabrinuto da će biti gladne ili da će im se nešto ružno dogoditi.

Vidim dve bezbrižne devojčice koje uče da budu zahvalne. Kao što ja učim (između ostalog i na blogu Jelene Pantić).

Danas sam zahvalna što sam uspela da napišem tekst, pored selidbe, mašine za sudove koja se pokvarila, zuba koji je počeo da me boli i dece koja me stalno prekidaju i nešto zapitkuju. Što sam uspela da pronađem vremena da podelim sa vama naš ritual nadajući se da će vas inspirisati da uvedete dozu zahvalnosti pre spavanja ili barem razmislite o tome na koji način biste mogli da podstaknete decu da budu zahvalnija.

Kako bi sutra bili srećniji i zadovoljniji ljudi.



четвртак, 16. новембар 2017.

Virtuelno MOMalisanje (moralisanje mama)

Na svakom ćošku (čitaj: na internetu) možete čuti (čitaj pročitati) iznošenje do detalja neke situacije a potom konstatovanje kako to nije u redu.
Evo primera: idem juče ulicom i neka žena viče na dete svašta mu govori ja tako nikad ne bih pričala sa svojim detetom i treba da je bude sramota šta je kog đavola rađala decu kad je takav debil od žene.
Evo i drugog: pre neki dan u tom i tom tržnom centru dete ide i plače za mamom jadno vrišti ona ni da se okrene gleda po buticima i ignoriše jadno dete došlo mi je da dođem i da ga zagrlim i poljubim kakvog sveta ima sačuvaj me bože evo već dva dana ne mogu da prestanem da mislim na tu strašnu scenu pa sam morala da vam se požalim
Evo i trećeg: danas u socijalnom ulazi gospođa sa dvoje dece jedno u kolicima i sva se važna gura i ide ispred ljudi pola njih matori babe i dede i ja koja imam troje kod kuće pa ih nisam dovodila nego sam zvala svekrvu da dođe iz rumenke da ih čuva da bih obavila šta imam u gradu a ne da vodam jadnu decu po ovom vetru i kiši da bih pre stigla na red stvarno sve smo majke ali ima i tih što stvarno više misle na svoje dupe nego na jadnu decu
Evo i četrvtog: ne mogu čudom da se načudim drugaricina komšnica i njen muž će ostaviti bebu kod kuće s babama i dedama i otići će na zimovanje sa ekipom i to ne na kopaonik nego u austriju ej znaš ti gde je to i šta su kog đavola i rađali dete kad ne mogu da mu se posvete evo ja tri godine nisam izašla u grad ni kod babe i dede mi deca nisu spavala a kamoli sedam dana kuda ide ovaj svet?!
Namerno napisano sve malim slovima jer su takve izjave, pored toga što su prepune nerazumevanja i nedostatka empatije, prepune i raznih pravopisnih grešaka. I da ne bih ja sad moralisala i pravila se važna što znam šta se piše zajedno a šta odvojeno, hajde da se fokusiramo ne na formu, već samo sadržaj.
Već smo apsolvirali da svaka mama ipak zna najbolje za svoje dete. Možda. A u slučaju i da ne zna, onda to bolje zna neka druga. Ili treća, koja možda i ne zna bolje, ali zna da ova prva to nikako ne radi kako treba. Zašto?
Da li pljujemo druge jer mislimo da znamo bolje? Ili pljuvanjem drugih možemo da istaknemo kako smo mi bolji? Ili smo toliko nezadovoljni sobom da nam je potrebno da istaknemo nečiju grešku kako bismo se malčice manje osećali loše? Ili nam je toliko dosadno u životu da nemamo pametnija posla nego da gledamo tuđa i da im sudimo?
Na osnovu čega? Jedne scene koja može da se gleda iz sto i jednog ugla?
Možda je mama iz prvog primera prekrasna majka koja je u panici počela da se dere na dete, što inače ne radi i posle se izvinila detetu i pokajala što mu je u afektu izgovorila neke grube reči. Hoćete da kažete da je stopostotni debil, iako nikad niste popričali sa njom? Hoćete da kažete da nije trebalo da rodi dete? Hm. Razmislite još jednom.
Možda se mama iz drugog primera naljutila na dete i rešila da ga ignoriše jer je to njen način postupanja kada dete ima tantrum. I ne uživa gledajući u izloge nego broji sekunde kad će stići tata da idu kući nervirajući se što još nije izmišljen teleport pa da već bude gajbi. I možemo koliko hoćemo da nam se ne sviđa možda njen pristup i to da pomislimo, ali ko smo mi da komentarišemo nju, i da ocrnimo njeno celo biće zbog scene koju smo videli u prolazu, ne znajući ni pozadinu priče, ni delić njenog života.
Možda mama iz trećeg primera nema baš nikog da joj čuva decu i hitno je došla da sredi mužu knjižicu jer je kod lekara. Sigurno niko ne bira da vodi decu da bi išao svuda preko reda. A i da bira, ko smo mi da određujemo da li je ona zaslužila da ima dete?
Možda mama iz četvrtog primera nije neko za koga bismo rekli: vau, pa ona je divna mama! Jer pobogu, ostavila je dete nekome nakon porođaja. I otišla da uživa. Ali opet, mi ne znamo maminu priču. Ne znamo da li je ona imala rizičnu trudnoću u kojoj je ležala sve vreme, potom težak porođaj pa postporođajnu depresiju. Neke mame u tom stanju naškode svojim bebama. Neke mame u tom stanju oduzmu sebi život. Neke mame u tom stanju pokušavaju da se izbore da se nasmeju jednog dana. Možda je ovo njen način da se vrati k sebi. A sad, da ne bi bilo kao da je postporođajna depresija jedino opravdanje za ostavljanje bebe i odlazak na odmor: šta ako joj se samo išlo? I otišla je. Jeste neuobičajeno, jeste čudno, ali zašto je komentarišemo? Šta nas nagoni na to da se bavimo njom i njenim odlaskom na zimovanje? Je li to možda naša neostvarena želja jer nismo mrdnuli od kuće dve godine a mrdalo nam se? Je li možda naša potreba da tako sebi pokažemo da smo bolja mama ako smo kod kuće s detetom? Ili ovog trenutka nemamo važniju stvar kojom bismo se bavili osim da mislimo na to šta drugi rade pogrešno ili još gore - ne rade ono što mi mislimo da treba.
Već sam pisala o nekulturi ponašanja u diskusijama na netu, ali ovde čak ni o tome nije reč. Ovde se čak ljudi ne prepiru. Osoba iznese događaj koji teško da može da se opravda (mada bi mogao kada bismo se potrudili), i sve osobe ispod je podržavaju. I svi su bolji od groznog objekta koji je glavni subjekt opisane radnje. I retko ko ga razume. Ako ga i razume, preskoči temu jer je svestan da bi branjenjem dotičnog ocrnjenog dospeo na istu listu.
I ovo moje osuđivanje mama koje osuđuju druge mame može se shvatiti kao virtuelno momalisanje. Kao da sam mnogo super što uviđam koliko one nisu super jer su olako nekog osudile. Kakav začarani krug osuđivanja... Ima li izlaza? Možda.
Kad bismo pokušali da nekog bolje razumemo.   
Da sledeći put, kada otkucamo nešto i oštro ga iskritikujemo, pokušamo da pročitamo iz ugla te osobe i da je doživimo kao ljudsko biće koje greši. Ne po svaku cenu da je opravdamo, ali da pomislimo: možemo li da je razumemo? Ako možemo, sjajno, brišemo post. Ako ne možemo, i rešimo da objavimo, da li mislimo da će nam drugi pomoći da je razumemo? Ne? Sjajno - brišemo post. I upražnjavamo mesto nekim divnim temamama koje čuče u svakom od nas i čekaju da se o njima piše, pardon kuca. 
Razmislimo pre nego što pritisnemo ENTER. Nakon ulaska u svet osude, teško da ćemo moći lako da izađemo. 

понедељак, 13. новембар 2017.

Mamička u izlasku

Ovo je druga u nizu priča o Mamički. Ima toliko priča o deci koja su u raznoraznim situacijama: od Hajdi koja je te kod dede na planini, te na moru, preko Kaće koja čas ide kod zubara, čas je dobila sestru, čas brata, do Milice čiji su se roditelji posvađali ali to ne znači da je ne vole... Dakle, sve su to mnogo slatke i poučne pričice namenjene deci da lakše prebrode neku situaciju ili da im približe i dočaraju kako da se najbolje snađu u nekoj sitauciji. A pošto smo mi valjda velike (mislim na nas, mame), ljudi očito misle da za nas tako nešto nije potrebno. Te stoga ne nalazimo nikakve priče ili ne daj bože slikovnice "Mama (i tata) na Zlatiboru", "Mama u bolnici", "Mama na koncertu"... No, rešila sam da ispravim tu nepravdu, te se malo pozabavim time, kao mama koja se u toj situaciji našla ili kojoj je druga mama šapnula šta ju je snašlo, ili koja je upotrebila maštu i zamislila kako bi to bilo kad bi bilo...
Napomena: ne želim da mamama koje su tek postale mame pravim zazubice, niti da ih inspirišem da pobegnu od svojih beba i đuskaju do jutra. Pričam o izlasku kada su deca već dovoljno porasla a vi imate slobodno veče.


Svi već znaju kako i mi, mame, imamo dušu. I kako, naravno, nismo samo mame, međutim često umemo to da zaboravimo. Tako se lako srodimo s tom ulogom da čak potpuno zanemarimo ove ostale. One nam postanu manje važne, i vremenom se toliko poistovetimo s njom da nam bude čudno kad radimo nešto samo za sebe, a ne zarad svoje dece.
"Ne mogu da se setim kad sam poslednji put izašla u grad!" "Da odem nekud bez dece? Kao Mamička što je otišla na produženi vikend? Ne mogu ja to." Zvuči vam poznato?
Ako deca i odu kod babe i dede za vikend, mame obično svoje slobodno vreme koriste da pospreme, popeglaju, skuvaju nešto za sledeći dan... Biraju da budu korisne, i retko koja će odabrati da se zabavi. Aha: deca nisu tu i ja ću sad dići sve četiri uvis i gledaću TV dok se boje ne rastope. Ili naručiću hranu i čitaću knjigu ceo dan. Ili idem da đuskam celu noć. Nou vej!
Mislim pametnije joj je da sve to sredi i sebi olakša narednu radnu nedelju, nego da izađe, i posle još bude nenaspavana.
I sama sam bila pametna. A onda sam rešila da prestanem da budem pametna (čitaj efikasna, praktična, produktivna itd), i počnem da budem opuštena.
Subota je. Marta je sasvim slučajno ostala kod babe i dede. Nije baš od one dece, poput Gale, koja jedva čekaju vikend da uživaju dok im baba i deda titraju. Više voli da bude sa roditeljima, i da spava u njihovom zagrljaju. Ali eto, rešila ženska. Prvo mi je palo na pamet: vauuu, moći ću lepo natenane da pakujem kutije za selidbu, možda nešto i napišem, a stići ću i da čituckam Vidojkovića. A usput ću srediti kuhinju i kupatilo, što već danima ne stižem. A onda sam listajući FB naletela na događaj, da ne kažem ivent: 80' Party. Vauuu, kako mi se đuska.
Inače, moji izlasci su se sveli na koncerte bendova koje baš volim (na koje nekad idem i s decom) ili kućne žurke (ćitaj sedeljke gde se popije koje pivce i sluša neka mjuza). Izaći u klub - zašto? Ne znam ni šta bih radila tamo. Međutim, sama pomisao na osamdesete tera me da mrdam guzicom i da me svrbe stopala.
Jedan SMS drugarici - poslat. Vacap poruka drugoj drugarici - done. Već razmišljam: kako nisam ranije znala za žurku, da su mogle da isplaniraju, garant je sad kasno da se spreme i krenu. Posle nekoliko minuta oba potvrdna odgovora. Jeeees! Mužu pristižu drugari da se malo druže i posede. Među njima i jedna mama. "Hej, oćeš na žurku, osamdesete, da đuskamo?" Bez trenutka razmišljanja: hoće, nije izašla sto godina, i baš bi joj prijalo.
Tek sam, kad su počele da pristižu, skapirala da se međusobno ne znaju. I to mi je posebno bilo interesantno. Nismo bile ekipa koja se godinama druži i znamo sve jedna o drugoj, već smo bile devojke (čitaj mame) koje su izlazile u provod.
Sledeća scena: u klubu smo i đuskamo. Satima. Svaka u svom filmu.
Opuštene i rasterećene.
Vidno euforične i presrećne.
U jednom trenutku, gledajući svaku ponaosob kako igra, nisam mogla a da se ne zapitam: da li smo na trenutak uspele da pobegnemo od svoje mameće uloge? I da ne pričamo o razvojom savetovalištu, domaćim zadacima, vrtićima, nicanju zuba... Ne znam za njih, ali ja sam se osećala kao ja. Ogoljena od svih uloga: i supruge koja zvoca, i roditelja koji bira najbolji metod za odgajanje deteta, i superdomaćice, i supertrudnice, i superporodilje...
A vi? Uspevate li nekad da se izmigoljite iz te uloge i zabavite se? Ili mislite da vam takav luft (luksuz) nije potreban.

PS Narednog jutra razmenjivale smo poruke o utiscima i izvele zaključak: moramo da ponovimo izlazak!