Претражи овај блог

недеља, 13. децембар 2015.

Nova godina - sa decom ili bez?

Slaviti Novu godinu s decom ili bez? To u principu ne bi trebalo da bude neka posebna dilema. Zašto bismo trošili vreme na razmišljanje šud aj stej or šud aj go? Kome se ide nekud bez dece, nek ide. Kome se ne ide, nek ostane s decom kod kuće. Ali zaboravljamo da su mame te koje se pitaju, a kod mama sve dođe komplikovano (kome nije jasno, nek baci oko na poster).

Pre pet godina je bilo lako: Gala je imala samo sedam dana i bilo je jasno da smo kod kuće za novaka. Ponoć je došla i mi smo je dočekali ne baš onako kako smo  očekivali sam očekivala (stalno zaboravljam da suprug nema velika očekivanja kao ja). Zamisao je bila da u ponoć beba sita i zadovoljna spava, a Adamović i ja uz neku divnu muziku nazdravimo uz malo crnog vina (i mi dojilje imamo dušu) a onda se i beba probudi, ali ne kroz plač, nego onako da se meškolji i malo nasmeši i onda nas troje tako pomislimo kako je to jedan od najlepših dočeka Nove godine ikada.
Ali nije baš bilo kako sam ja zamislila. Beba je zaspala u 11 i spavala je u ponoć, ali je muža  počela da hvata prehlada i zaspao je kad i ona, a meni su baš u deset do ponoći počele da se pune dojke pa sam se izmlazala da otklonim napetost u grudima koja je postajala sve veća i verovatno bi te iste sise (da smo u filmu a ne u pravom životu) tačno u ponoć ekplodirale a muž bi mislio da je vatromet i nastavio bi da spava. Tako da sam, umesto čaše šampanjca ili vina, imala pumpicu  u rukama. Posle toga sam i ja onako ispuvana (u svakom smislu) zaspala. Misleći da se nećemo sećati te večeri jer tako je ličila na svako drugo veče. (Khm, khm, pa normalno da je ličila kad to i jeste samo jedno od mnogih večeri. Ali mi to nikako da shvatimo.)

Kad sam godinu dana kasnije pitala muža šta ćemo za Novu godinu, da li da ostanemo sa Galom da proslavimo (što znači uspavamo je i posle dočekamo ponoć) ili da je ostavimo na koji sat s babom i dedom i odemo malo na žurku sa društvom, kao iz topa mi je odgovorio: ma ostavimo je na koji sat i posle dođemo. Iju, kako je to rekao odlučno. Ja već nisam mogla tu odluku da donesem tako brzo. Niti da budem sigurna da li je prava ni kad je posle nekog vremena konačno donesem. Ne zato što ja volim naše dete više nego on i zato što njega baš briga, već zato što većina muškaraca ima mnogo jednostavnije gledanje na stvari (opet poster kao dokaz). U ovom slučaju on razmišlja: ako nam se ide, a dovoljno je beba velika da može da bude odvojena na koji sat od mame, zašto ne bismo išli?
A ja razmišljam: jao i ide mi se na žurku jer nisam izašla godinu dana nikud, da ne pričam kako sa svojim mužem nisam bila bez bebe otkad je imamo. A opet, i ostaje mi se sa Galom. Ovo je njena prva Nova godina u životu (dobro, druga, ali prva otkad zna za sebe).
Ne znam da li mi se više ide ili ostaje.
A ako mi se ipak više ide i odem, šta ako:
- Ona počne da plače, a baba i deda ne mogu da nas nazovu jer uvek polude veze oko ponoći. I tako dete satima plače i plače a nas nema...
- Dobije temperaturu i baba i deda neće da nam jave kako bismo uživali a naše bolesno jadno dete (da, u tim nekim paranoja-hipohondar mometina sve izgleda mnogo strašnije nego što jeste i nego što bi moglo da bude) bespomoćno plače tražeći mamu (naravno mamu).
- Dobije temperaturu i plače i baba i deda hoće da nam jave da dođemo što pre, ali kao u prvom slučaju, veze su poludele i ne mogu da nas dobiju...
I da vas sad ne gnjavim šta mi je prošlo sve kroz glavu.
A ako i ostanemo s njom, kao što svako veče ostajemo, ona će zaspati, kao i svako veče što zaspi, i mi ćemo se kajati što nismo malo dali sebi oduška i otišli da se zabavljamo.

Odluka je posle nekoliko nedelja pala: odlazimo, od devet do dva. Žurka je bila fantastična. Ja sam se potpuno opustila i nauživala se. Čak me ni u jednom momentu nije grizla savest što nisam bila sa njom. Ona je sa babom i dedom i oni uživaju s njom. I njoj je dobro. Ioanko sam svakodnevno s njom. (Govorila bih sebi kad bih se u nekom momentu zapitala šta radim na žurci a dete mi kod kuće). Na putu do kuće molila sam boga nadala sam se da je sve bilo u redu. I više od toga, bilo je savršeno. Skoro da je dočekala ponoć s babom i dedom (ko bi rekao?). I ne zna se ko je bio srećniji. Mi ili ona ili oni.

Naredne godine sam bila sedmi mesec trudnoće, Gala je imala dve godine i nisam se mnogo dvoumila hoćemo li ići na žurku (Hm, da li to i žene majke mogu doneti jednostavnu odluku?). I da, naravno da smo otišli na žurku. Za razliku od prethodne godine, kad je bila varijanta da sam otišla jer godinu dana pre toga nisam, sad sam otišla jer narednu godinu dana neću. I svi su uživali. Opet.

Godinu 2014. dočekali smo, opet bez mnogo dvoumljenja (svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujem). Marta je imala devet meseci, Gala tri godine. Bilo nam je fenomenalno. Prvo smo svi večerali sa belim kapama na glavama, koje nam je Gala stavila jer je i ta novogodišnja večera morala biti drukčija od ostalih, a onda su njih dve skakale po krevetu pevajući (dobro, Marta nije umela da peva, ali je skakala u krevecu) "Nova godina kuca na vratima..." Čitavo veče smo se smejali, pevali i ne sećam se kako je bilo posle. Kad smo pozaspali i slično. Ali se sećam da mi je bilo divno! I kada bih morala da biram od svih proslava prethodnih godina (srećom pa ne moram), ova sa decom mi je bila najlepša. Najtoplija. Onakva kakvu sam uvek zamišljala da slave porodice koje imaju decu.

Zbog prethodne izjave da nam je to najlepša Nova godina, mnogi će biti ubeđeni da smo i 2015. dočekali u istom sastavu. Ali ne. Bili smo na maskenbal žurci. I ostali do jutra. Đuskali smo, pili i družili se. Njih dve su se družile s babom i dedom i posle smo im se pridružili. Dobro ne posle, nego mnogo posle. Jeste, lepša nam je bila Nova godina provedena s njima. Ali svaki dan s njima je lep. A mi ne izlazimo često. Zajedno gotovo nikad, osim kad nam se neko blizak venčava. Ili kad dođe ta famozna Nova godina. Svaki dan smo mama i tata, daj da budemo malo opet momak i devojka.

Danas je drugar zvao mog "momka" da vidi da li da nas računa za žurku. On je rekao verovatno, pogledom čekajući odobrenje. Klimnula sam glavom i krenula da smišljam u koga ću se ove godine prerušiti.


PS Uživajte u najluđoj noći. Ako idete na žurku, možda se i vidimo. Ako odlučite da ostanete s decom, zavidim vam. Pošto ne mogu jednim du**tom na dve stolice, odlučila sam da đuskam.

петак, 27. новембар 2015.

A za američku slavu - pekinška ćurka


Koliko volim cveće, proleće i lepo vreme kad samo nazujemo nešto na noge i izađemo napolje, toliko volim i ovu jesen, njegove divne boje i novembar! Iz nekoliko razloga (jedan od njih je i zato što se moj muž rodio usred novembra).
Elem, da ne bude kao da pišem sastav za prvi osnovne  na temu «Zašto volim jesen» pa da krenem da nabrajam kako se crveno lišće nežno odvojilo sa svojih grana koje podsećaju na jelenove rogove, preći ću na stvar bez mnogo uvrtanja: volim novembar između ostalog i zato što mi tada od prošle godine slavimo slavu!

Kako od prošle godine? Pa lepo. Moja ćerka je prošle godine bila aktivni učesnik za Mitrovdan kod mojih roditelja i mnogo joj se dopalo mlevenje žita za koljivo, savijanje salveta, dočekivanje gostiju a ponajviše to što su svi ti gosti sedeli dugo, dugo. I onda je usledilo pitanje: a kad je nama slava? Hm, pa nemamo mi, slavu, Gala. Kako nemamo? Pa lepo, eto nemamo (nekako mi je bilo besmisleno da jednoj četvorogodišnjakinji objašnjavam zašto neki tamo pravoslavci slave slavu a katolici je ne slave). Ti ćeš imati slavu kod babe i dede. Nije bila zadovoljna odgovorom i durila se. Ono što je dodatno potpirilo vatru jeste što je njen najbolji drug i komšija dve nedelje posle toga slavio slavu i pozvao nas. A Luka može da ima slavu, a?!
Pet dana nakon Lukine slave, moj muž je imao slobodan dan jer radi za američku kompaniju. Amerikanci imaju Dan zahvalnosti i ne rade. Pa tako ni on ne radi. I meni tog dana sine sjajna ideja: Spremiću ćurku! Zvaćemo Luku da dođe. Gala će biti srećna što i mi pravimo slavlje.
Na putu do vrtića kažem Gali da će posle vrtića doći Luka sa mamom i tatom kod nas da proslavimo Dan zahvalnosti, a  najverovatnije će doći i baba i deda (da smo ih obavestili pre, sigurno bi došli, al otkud smo mi znali da ćemo imati slavu). Mnogo se raduje i skakuće po hodniku. Potom prvoj drugarici koju vidi viče: meni je danas slava!!! (Ajaaaoj!) Pita devojčicina baka: pa koja je to slava danas? A ja onako, malo me sramota, malo ne znam šta da kažem, pa odlučih da lepo sve kažem kako jeste: pa znate to ona misli da je slava, a u stvari nije. Jer njen tata ne radi danas pošto je Dan zahvalnosti a on radi za Amerikance, a oni to slave. Znate to je ono u američkim filmovima kad peku ćurku, i zovu prijatelje, a mi nemamo slavu pa smo, eto, spontano smislili da to bude naša slava... Ovaj, pošto je ona tako želela da je imamo (Upljuvala sam i sebe i nju objašnjavajući, na šta je ona kulturno klimnula glavom i nasmešila se, a sigurna sam da bi bila zadovoljna i odgovorom: ma nije danas slava, šta dete zna.)
Potom sam do sobice pokušavala Gali da dočaram da naš prostor nije dovoljno veliki da možemo da pozovemo 25 dece na slavu. Tužno je prihvatila da će nam doći samo najmiliji, i utrčala u sobu vičući kako joj je slava. Ja sam otrčala kako su me noge nosile kako vaspitačicama ne bih morala da pričam kako je Dan zahvalnosti postao crveno slovo u našem kalendaru (koji ni nemamo, osim onog u telefonu).
Sat vremena s jedne strane, pa s druge i opet isto
(a između okretanja zalivanje)
Trčala sam do Riblje da kupim ćurku. Nigde je nema. Sve sam obišla. Vreme leti, ja se žurim, treba spremiti slavu do dva.
- Pa kako to da niko nema ćurku?
- A, gospođo, to se naručuje unapred. Ne vredi da se donosi a da niko ne kupi. Evo imam ja patku.
- Ma otkud patku da spremam (na Dan zahvalnosti, mislim se), ne ide.
- Ma kako ne ide, lepa pačetina, sveža, nigde sad nećeš naći ćurku.
- Dajte patku (nije da sam u Americi pa da mora da bude ćurka, mislim se).
  I tako na putu do kuće zovem mamu da joj sa čuđenjem kažem kako sam išla da kupim ćurku i kako niko, ali niko ne prodaje, na šta će ona meni:
- Pored naših ćurki da kupuješ na pijaci, pa stvarno, trebalo je samo da mi kažeš unapred da uredim...   
- Ajao, pa otkud sam ja znala da ću slaviti Dan zahvalnosti? (Neverovatno kako se ljudima podrazumeva da se te stvari moraju znati unapred.) Žurim se da spremam, čujemo se posle.
Na putu do kuće zovem svekrvu da joj kažem da nam svrate i da spremam svečani ručak za Dan zahvalnosti. Sa simpatijama su prihvatili poziv, iako im nije bilo najjasnije šta se dešava, a ponajviše zašto; a ja sam odjurila kući da izguglam neki recept.
Već posle prve pretrage bilo mi je jasno da ne mogu da spremim ćuretinu koju spremaju Ameri za Dan zahvalnosti. Prvo jer moj dragi ne voli da kombinuje slatko i slano, pa tako preliv od borovnice nije mogao da se nađe na meniju, a drugo, iz prostog razloga što nemam ćurku nego patku. Pa sam onda našla neki recept za pripremu pekinške patke. A onda sam skopčala da nemam pola sastojaka i uzela sve povrće iz frižidera, izdinstala ga, turila u patku i stavila u rernu.
Kada sam pokupila Galu iz vrtića, usplahireno je svima viknula kako ide na slavu. (Opet!) Svi su joj rekli da se lepo provede.

I zaista smo se lepo proveli. Njoj je došao drugar, a potom i baba i deda, i stric i lepo smo jeli i uživali.

Sutradan sam najboljem drugu ispričala kako imamo slavu. Bilo mu je presimpatično, između ostalog i zato što je njegov brat tako izmislio slavu.
- Pa kako to?
- Pa lepo, tako kao Gala. Išao je kod drugih na slave, dopalo mu se, a pošto nismo imali, onda je odlučio da mu Sveti Nikola bude slava i ljudi su nam uredno dolazili i čestitali.
Pa da, logično. Skroz logično. Što bi neko mogao da ima a neko ne. Onda sam se setila drugaričinog sina koji je, nakon što je učio veronauku u školi, poželeo da i on ima slavu. I drugarica i on su smislili koju će slavu. Takođe sam se setila da, kad ga je pitala, šta će spremati za slavski ručak, on kao iz topa rekao: picu!!! I ja sam umirala od smeha kad sam to čula. A kasnije istu i jela.
Ove godine Dan zahvalnosti nije došao neočekivano kao prošle. Znali smo unapred, no nismo baš mislili da ćemo oko toga napraviti toliki big dil. Ja sam spontano sa kim god sam ćaskala ovih spomenula da slavimo Tenksgiving dej (sa kratkim objašnjenjem zašto) i isto tako spontano ih pozvala da svrnu ako imaju vremena. Pa sam tako na kraju došla do broja da sam rasporedila slavlje na dva dana (nadam se da neću sledeće godine ko Ivko). Ali sam ovog puta imala ćurku. Donela meni moja mama dan ranije. Pa valjda je red da imam ćurku a ne patku.

Sad šalu na stranu: pica, ćurka, patka, ili pohovani patlidžan - apsolutno je nevažno. Niko nije došao da jede (doduše svi vole da se omrse), svi su došli da se druže. A to da li je slava Đurđevdan, sveti Mikulaš ili Dan zahvalnosti – koga je briga? Možda nekog jeste, ali decu sigurno nije. Amin.

петак, 20. новембар 2015.

Mama (ipak) zna najbolje

Predlog: tekst čitati uz pesmu Mader nouz best .
Često se majkama nude saveti u vezi sa decom: od unutrašnje nege (šta da im deca jedu, kad i koliko, šta da im daju protiv temperature, kad ne kake, ili pak mnogo kake...) do spoljašnje (čime da bebe kupaju i čime da ih mažu, šta da im obuku i čime da tu odeću peru itd.) pa se onda u razgovoru od savetodavca ili savetoprimca (hm, zanimljiva reč, šteta što ne postoji) čuje da ipak majka zna najbolje za svoje dete. Da li je to zaista tačna izjava? Zna li majka zaista bolje od svih drugih šta je za njeno dete najbolje? Hm.
Možda i zna, ali najčešće je u stvari ona ta koja želi najbolje od svih svom detetu, pa se često na to u stvari misli kad se kaže: mama zna najbolje.
I sama sam istu rečenicu koristila, i to često. Dok mi nije devojka koja radi u piceriji dok sam čekala da se pica ispeče ispričala svoju priču. Videla je da dojim bebu u marami i pitala je l' voli i da jede ko što voli da sisa. Rekla sam da ima samo četiri meseca i da još ne jede. Na to će ona meni: "Jaooo pa moja je sa tri jela griza i keksa i mleka samo tako". Rekla sam joj da čekam da bude spremna, da ću joj davati da jede kad bude počela da sedi i kad bude izbacila refleks guranja jezikom kad joj se prinese kašičica u usta. Ona me ubeđuje: "Ma možeš da joj zalepiš za nepce, spustiš jezik i zalepiš joj za nepce, znaš kako guta". Kulturno joj se zahvalim na savetu (ne želeći da ženi čija je ćerka već peti razred i zdrava-prava držim lekcije o tome kako to baš nije najbolje rešenje). "Je l ti spava noću?" (jao gde me nađe?) "Ne spava, budi se već dva meseca stalno, verovatno su zubi", promrmljah uz zevanje pošto sam jelte nenaspavana. "Ma nisu zubi, gladna je. Daj detetu da jede. Kad joj daš pasulja, znaš kako bi spavala. I moja se tako budila, pa kad je počela da papa, nema više plakanja..." Tu se, srećom, pica već ispekla pa nisam morala da se pravdam više što izgladnjujem dete. Rekla sam samo kao i dotad: svaka mama najbolje zna šta je dobro za njeno dete. I izašla.
I onda sam na putu do kuće razmišljala koliko nije tačna ta rečenica. (O bože), možda ja najbolje znam šta je najbolje za moju bebu, ali ona sigurno ne zna šta je najbolje za njenu bebu. Da daje pasulj detetu od tri meseca?! Prosto sam je svrstala u ne baš bistre mame i bila zadovoljna što joj je dete odraslo bez posledica.
Onda sam jednom prilikom šetala sa svojom ćerkom u ustoj toj marami i jedna mama mi je skrenula pažnju na to da mi beba baš nije dobro nameštena. Da ne bi trebalo da je nosim ka napred. Da je mala i da nije dobro za njenu kičmu da joj tako noge vise i da uopšte treba ubuduće da je nosim okrenutu ka sebi. Pa nosila bih ja nju da ne plače u tom polozaju. "Ali buni se kad je okrenem ka sebi, ona bi da ragleda svet, i srećna je okrenuta ka napred". Iako je ta mama bila fizijatar, nekako sam ja svojom tvrdoglavošću (ne želeći da priznam sebi da nisam u pravu i verujući da radim tako da bih usrećila svoju bebu) uspela sebe da ubedim da JA najbolje znam šta je dobro za MOJU bebu. I nastavila sam tako da je nosam. Naletela sam posle toga na mnogo tekstova o tome zašto je loš taj položaj, naletela sam na priče mama dece koja su imala posledice od takvog nosanja.
Sada sam ja mama koja ne zna najbolje, ja sam kao mama koja je kljukala bebu od tri meseca pasuljem, a neka druga mama je znala bolje od mene. Srećom, pa sam ja neko ko nije nabeđen (više). Ne mislim da znam najbolje. Mislim da im ja želim najbolje (evo došli smo do onoga da je ipak mama ta koja detetu želi najbolje, a ne da zna najbolje). Ja sam želela da moje dete bude zadovoljno, i mislila sam da radim najbolje za njega. Ona mama želela je da njeno dete bude sito i da bolje spava i uradila je najbolje što je umela za njega. Ali definitivno nije uradila najbolje za njega. Kao što ni ja nisam za svoje. A opet, oprašta nam se jer su nam deca zdrava i prava...
A onda je to lako. Koliko puta smo samo čule rečenice: "Ja sam svojoj ćerki davala kravlje mleko od druge nedelje i ništa joj nije", "Ja sam i jednom i drugom sinu davala smoki sa šest meseci i šta im fali?", "Ja sam detetu skidala temperaturu pelenom natopljenom rakijom, bolje to nego nekim lekom"... Ima ih bezbroj, da ne dužim, shvatili ste poentu. Ovde je akcenat na onome: ništa im nije, zdravi su (fala bogu). I jesu, srećom, u najvećem broju slučajeva. Prežive. A zamislite da je ta beba kojoj je samo dve nedelje posle rođenja dato kravlje mleko zaradila oštećenje bubrega ili ekcem ili anemiju, bilo šta. Da joj pozli ko onoj bebi onomad što su je prevozili vojnim helikopterom. Ili da se beba kojoj su skidali temperaturu alkoholom (znam, znam, nama su skidali roditelji pa i mi tako našoj deci i ništa im nije) otruje ko onomad što se desilo u Japanu.
Mama ne može znati najbolje za svoje dete. Ja ne znam. Mame ne znaju. One same koriste znanje kojim raspolažu da donesu najbolju odluku u datoj situaciji. I što većom količinom znanja raspolažu, donosiće mudrije odluke.
Zato treba da učimo, da čitamo, da saznajemo. Šta ne znamo, da pitamo. Istražujemo. Ako nas mrzi ili nemamo vremena, oslonimo se na nekoga ko je zadužen da o tome zna više. Da, treba da pitamo ono što ne znamo. Ali pre toga i da budemo svesni šta je to što ne znamo. I što pre uvidimo koliko ne znamo, manje ćemo štete naneti i sebi i svojoj deci. 

петак, 30. октобар 2015.

Sindrom zvani superžena (prvi deo: očajna superdomaćica)

Ne, ona nije super žena, već superžena. Nije super, već je iznad ostalih, vrhunska i po svemu sudeći svemoguća. I nije ona neka tamo, nego ja, i možda vi. Ali lakše je kada pišemo o tamo nekoj koja nije mi. Pa ću tako i pisati.
Ona može sve sama. Sposobna je da se brine o kući apsolutno sama i nije joj potrebna nikakva pomoć koju joj je neko, ne daj bože, ponudio. Kada joj dođe svekrva i krene da pere sudove, to je vređa jer pobogu, sve to ona može sama, nikako joj nisu potrebne još nekakve vredne ruke u kujni da joj pripomognu. Ako pregori sijalica, ne čeka da joj muž dođe s posla da joj zameni, pa ona je valjda dovoljno sposobna da se popne na veću stolicu hoklicu i da je zameni (to se, naravno odnosi i na menjanje osigurača). Ne treba njoj tamo neki muškarac da ga čeka i ko zna kad dočeka (znate već kako muškarci umeju da kažu "sad ću" pa ga podsetite opet za koji mesec da još nije okačio zavesu). Iz prodavnice nosi desetine punih kesa sama i ne žali se. Neka je i osmi mesec, pa nije bolesna ako je trudna.
Sama pegla, sama kuva, menja gumu na mašini (naučio je tata još kad je bila mala), sama mesi hleb i razvija koru za pitu (ništa ne valja ono kupovno), sama buši rupe, meće tiple i kači slike, nosi bocu kad nestane plin (sama i odvrće i zavrće), sama i sebi šije, suze ne mora da krije (jer ni ne plače)... Jer ona je superžena. Ona je superdomaćica.
A kada superžena i još bolja superdomaćica uđe u brak, onda ume da bude vrlo zeznuto.
Kada sam još kao studentkinja držala časove iz latinskog, mama jedne devojčice mi je tada davala savete. Kao žena ženi. Domaćica budućoj domaćici. Ja tad nisam imala ni momka, a ona je bila sveže razvedena. Rekla mi je poprilično ozbiljno da ne treba da znam sve sama da radim. Nisam uopšte znala ni o čemu priča ni zašto mi to priča. Rekla mi je da je ona toliko sve znala sama i da joj toliko muž ni za šta nije bio potreban da su se na kraju razišli. Bilo mi je potpuno neverovatno i besmisleno. Ali njene rečenice su nedavno počele da dobijaju neki smisao. "Ne moraš sve da znaš, pusti i njega nekad da nešto uradi. Ako i znaš, pravi se da ne znaš i dozvoli mu da to uradi" -  delovalo mi je smešno. Zašto da taktiziram i da ga pustim da on to uradi ako ja to umem? Mislila sam tada. A sada mislim: zašto da sebi ne olakšam a i zašto da on čovek ne doprinese nečemu i oseti se kao da mi je potreban?
Lako upadnemo u zamku da nešto brže uradimo od svog supruga (da ne kažem sto puta bolje) i te stvari prestanemo od njega da tražimo, ili ih čak zamolimo da ne rade. Mi ćemo. Iliti ja ću (oslobodila sam se u međuvremenu i prestala da pišem u trećem licu). I tako jedna stvar, pa druga pa treća i dok ste se okrenuli, to je 95 odsto stvari i već je prošlo pet ili deset (ili nedajbože 15 i više godina). I vi ste umorni. Iscrpljeni od posla preko glave. I muka vam je od svega. I od toga što on ništa ne radi i od toga što je cela kuća na vašoj grbači. Sve moram sama! Sve moram sama!
Stop. Iju! Otkud odjednom? Gde je ona srećna i ponosna žena koja sve ume sama i niko joj nije bio potreban? I zašto on ništa ne radi po kući? Zašto ja sama sebi kuvam čaj kad sam bolesna? Prvo, nije to ništa odjednom. Drugo, nema srećne ponosne žene više. Pojela ju je za doručak smorena, frustrirana ženica. Koja, ako je još i pride finansijski nezavisna i često s njim ulazi u verbalni sukob (da ne kažem da joj ide na živce), ima veliku potrebu da muškarca odstrani iz svog života jer ionako nikakve vajde od njega nema (da ne kažem da još joj samo fali da i za njim pere i pegla). Aha. evo nas tamo gde je tetka Sanja bila.

I ne kažem da ćete se zbog toga razvesti. Niti da ćete prestati nekog da volite. Ali da ćete biti nezadovoljni - o da, hoćete! Pre ili kasnije, obiće vam se o glavu ono "mogu sama". Pa zato lepo pitajte, zamolite da vam nešto uradi. Probajte, iznenadićete se koliko je lakše i koliki vam teret s vrata padne kad pomislite da ne morate sve same. Em je sjajno što imate nekog da vam pomogne, em je sjajno što ste bolje volje jer ste manje umorni i rastrzani na sto strana.
A juče sam od jedne mame čula rečenicu koja me je poprilično prodrmala: "Happy wife, happy life". I kad sam malo o tome razmislila: o da! To je to. Srećna žena - srećan život, ali to toliko glupo zvuči na srpskom da mi dođe da obrišem rečenicu. Drage super žene, ne dozvolite sebi da se ubedite da je super biti superžena, superdomaćica. Vi ste još mnogo toga što je ostalo u senci vaše želje da budete superdomaćica. Nećete biti manje super ako zamolite muža da vam izrenda bundevu (možda dobijete i pesmu gratis ako voli da peva), niti ćete biti manje dobra domaćica ako vam muž oljušti krompir za ručak, niti će vas manje ceniti ako poručite hranu jer ste tog dana fenirali kosu i čitali knjigu umesto širili mirise iz rerne. Niti će vas iko više voleti zato što ste sve ama baš sve sami uradili. A vi ćete voleti sebe više kad se rasteretite. A to je neprocenljivo. 

уторак, 20. октобар 2015.

Blago tebi (iliti svakom je svoja muka najteža)

Sinoć sam se dopisivala s jednom drugaricom preko mesindžera kada me je Marta pozvala. Bilo je već odavno prošlo vreme za leganje (u devet u krevet), i one nisu spavale. Kratko sam joj napisala da moram da idem jer još nisu zaspale. Ona mi je napisala da zna i da ni ona njena ne spava. Ali meni to nije bilo dosta, pa sam joj napisala da je lako njoj s tom jednom (sećajući se koliko je zaista bilo lako s jednom bebom) i kako ja imam dve i da uvek jednja od njih dve neće da spava. Drugarica koja se nimalo ne oseća kao da joj je lako dobila je želju da mi dočara kako nije to baš pesma ko što ja mislim, pa je dodala: juče do ponoći nije htela da spava, ni na rođendan nisam mogla da odem... I srećom pa sam se dopisivala s njom i mogla da pročitam svoju idiotsku rečenicu (kad izgovorite, pogotovo ishitreno, brzo zaboravite i ne razmišljate o njenoj težini) umesto da nastavim suludo i ničim izazvano takmičenje kome je gore (iako smo obe veoma raspoložene prema gajenju dece i ne doživljavamo to kao što sad ispada - muku junačku), i onda sam samo napisala: svakome je svoja muka najteža. I jeste! I uvek će biti! Možete da navedete sto i jedan argument i nema tu kome je realno teže; svima je najteže kad je teško. I nema potrebe da se muke porede i mere. Eureka! Kao da to ne treba da znamo već. Znamo, ali nemamo vremena da o tome mislimo.
I tu shvatim kako mi je obuka za postpartum dulu (o tome drugi put) pomogla da malo više čujem šta drugi kažu i zaista razmislim kako je njima, umesto da istovremeno razmišljam kako je meni. Nisam ni znala da to radim. Mislila sam da je normalno da, ako mi drugarica kaže da nije bila kod frizerke dva meseca, ja njoj kažem: ajde, ćuti, šta se žališ, ja nisam bila šest meseci i nisam zbog toga smorena. A nije normalno! Jer možda meni ta frizura ne znači ništa da bih se osećala dobro, a njoj jako prija. I umesto da pričam koliko ja nisam bila, mogla sam da se stavim u njenu kožu, shvatim da joj je to potrebno i kažem joj da se nadam da će uskoro ići.
Nisam razmišljala o tome da li je u redu da kada neka drugarica kaže kako je preumorna jer tri meseca nije spavala, ja izustim: ti tri meseca ne spavaš, a ja godinu dana, šta ja da kažem?! Umesto da kažem najprostije da je razumem da joj je teško i da se nadam da će se uskoro pošteno naspavati. To je ono kad vam je jezik brži od pameti. I jako se sada kajem. Jeste, kriva sam. I kajem se što sam imala ishitrene reakcije.
Ne, nisam ja loša drugarica. Ja sam ljudsko biće koje, poput vas koje čitate, nesvesno čini pogrešne stvari. No, vreme je da stanemo tome na put i da se potrudimo da to što manje radimo.
Oduvek sam volela one naslove: deset sitnica koje će promeniti vaš život, ili pet stvari koje ne smete da kažete novopečenoj mami i sl. Pa stoga, iako naslov ne glasi deset razloga zašto je blago tebi, evo nekih predloga. Da manje kukamo, i manje se hvalimo. Rečju da ne budemo hvalisave kukavice (koje kukaju a ne koje se plaše). I da više čujemo i više razumemo onoga sa kim razgovaramo.
Primetićete kako "ni jadna ja, blago tebi" nije u redu, kao ni "jadna ti, ja sam tako srećna što nemam tih problema".
1.  Moje dete nikad nije bolesno, pu-pu. Razmislite opet. Upravo vam se žena požalila da joj je dete prehlađeno već treći put, a vi joj govorite kako vaše dete nema tih problema. Stavite se u njen položaj. Porazgovarajte s njom o tome šta bi moglo da pomogne u toj situaciji, zaboravite na sebe i svoju savršeno zdravu decu (koja, baj d vej, ne postoje).
2. Ti barem imaš nekog da ti pomogne! Drugarica vam kaže da joj je teško s obavezama oko kuće i bebe jer joj je mama već pet dana bolesna i ne može da dođe ništa da joj pomogne a baš treba da sortira zimske stvari, nema šta da obuče a već zahladnelo. I tu umesto da sledi priča da razumete kako joj je teško što nema koga da uskoči, ili da joj kažete kako ćete joj pričuvati bebu dok nađe jaknu, kažete joj kako ona barem ima mamu da joj pomogne kad nije bolesna a vaša mama živi u drugom gradu i ne možete da je zovnete da skokne kad vam zatreba, a vi na sve to imate dvoje/troje/četvoro dece, a ona samo to jedno. (Ispadne da je jedno ko nijedno.) Ta mama se požalila (da je bolje volje, ne bi), poslednje što treba je da je neko ubeđuje da zapravo nema prava da joj bude teško.
3. Moja deca sjajno jedu, da kucnem u drvo. Dok me neko ne pita, ne govorim kako moja deca dobro jedu. Jer bila sam nebrojano puta prisutna kada mama onako poluočajna kuka kako njeno dete neće da jede voće i povrće a onda se nađe neka mama koja kaže: "Iju, svašta, moj sve jede! Ne bira! Od jabuke do brokolija". Malo neumesno, složićete se. Još ako doda: "Što se i vidi po njemu/njoj", a poznanica je dva minuta pre toga izgovorila kako joj je dete i mršavo baš zato što bira hranu... Da, pomislićete da eto barem može da je pita za savet o ishrani, ali umesto isticanja kako ona nema tih problema, mogla je ponuditi odmah neki spasonosni savet. Ili je samo slušati. To sam isto zaključila, mi žene uglavnom želimo da nas neko sasluša i razume. Čak ne ni da nam reši problem, već onako da nas shvati.
4. Baš tebe briga kad imaš muža koji radi u državnoj/stranoj firmi/kod kuće. Kao što možete da primetite, šta god da vaš muž radi, ne valja, odnosno u boljoj je poziciji nego njen. Ako radi u državnoj, onda blago tebi što ti muž dolazi u tri kući (i podrazumeva se pomaže ti oko dece). Ako radi u stranoj, onda se razbijate od para i ti nemaš brige. Ako radi od kuće, onda kao da ne radi. Kao da je na raspolaganju ceo dan. Prosto ne možete ljudima udovoljiti.
5. Još plače? Moje dete je sjajno prihvatilo vrtić. Mislim da je posle izjave da njena deca nikad nisu bolesna, ovo jedan od komentara koji najviše pogađa mame. Jer mame vole da su im deca zdrava i srećna. Da se razumemo, sva deca (dobro, većina) negoduju kad krenu u vrtić, samo su neka više u tome ekplicitna a neka manje. I svakoj mami je poprilično teško da se nosi sa suzama svog deteta, a ono što dodatno može da oteža jeste komentar mame čije dete ne plače pri ostavljanju: "A vi još plačete? Moja uživa. Neće kući". Kad čujete taj komentar, verovatno ne stignete ni da pomislite nešto jer ste u šoku. Onda kad izađete iz šoka, nije vam jasno odakle joj ideja da vam to nabije na nos, a onda pomislite: bože, zašto ovo dete neće kući, zar kod kuće nije najlepše (uzmimo u obzir da je dete već provelo šest-osam sati u vrtiću i da je to verovatno zadovoljilo njegove potrebe za društvom).
I ima toga još, još mnogo. Pre nego što ću završiti tekst, pitala sam u grupi Mame Novosađanke (ko se nije priključio, nek izvoli) da mi mame kažu šta ih nervira kad im drugi prokomentarišu a misle da je neumesno. Dobila sam gomilu odgovora i shvatila da ne bi stalo ni na deset strana, i da ću definitivno napisati tekst "100 stvari koje mame (Novosadjanke) ne vole kad im kažete" (iako je relano napisano i mnogo više primedbi). Tako da, biće još priča o stvarima koje nam smetaju samo zato da bismo se osvestile da su tu. I da smo mi te koje slučajno (retko zlonamerno), brzopleto kažemo i ostanemo žive (i nesvesne da smo bilo šta pogrešno rekle). I da iste te mi možemo biti bolje od sebe samih.

среда, 14. октобар 2015.

Nepodnošljiva lakoća recikliranja (iliti šta napraviti od kutija)

Mnogo je hladno. Ne, ne smeta mi. Nisam od onih koji kad vide da je napolju tmurno postaju tmurni. Naprotiv, ubeđujem sebe da ne postoji loše vreme, već samo loša pripremljenost za trenutno vreme. Dakle, ako se obučemo kako treba, biće nam prijatno. A i kiša može da deluje na nas poput sunca, ako joj damo šansu. Znam, reći ćete: važi! Vreme je bljak i tačka. Bilo koje dalje ubeđivanje besmisleno je. Zato ja neću ni da pišem o tome kako treba da vas veseli ovako hladno vreme, već šta biste mogli da radite sa svojom decom kad je toliko hladno da ne želite da izađete iz kuće. A takvo vreme tek dolazi...
kutija za flomastere s rupom za ubacivanje
Oduvek sam volela svašta da pravim od nekih starudija i otpadaka. Danas se reč reciklaža toliko forsira (ne kažem da ne treba, dakako nas treba osvestiti) da sam malo počela da prevrćem očima kad čujem tu reč. Ali reciklaža je nešto prelepo. Uzimate stvari koje biste bacili i koje vam nisu potrebne i promenite im svrhu. I naravno, obradujete se jer ste upravo dobili novu stvar.
otvori na kutijama za knjige koje trenutno čitate
Nedavno je naš tata kupio bubnjeve (o tome neki drugi put). I od bubnjeva je ostalo sedam-osam kutija različitih veličina. I posle nekoliko dana preskakanja, pomeranja kutija i mrgođenja, krenula sam da ih slažem i stavljam na terasu dok ih ne odnesem tati, koji će se veoma obradovati jer se bavi prodajom jednodnevnih pilića. I dok sam slagala kutije, Gala mi je rekla kako je prošlo stoooo godinaa kako joj nisam kupila nijednu igračku i kako to nema smisla (?!). U pravu je. Od prošle Nove godine uveli smo pravilo da ređe kupujemo igračke (znate i sami koliko igračaka imaju današnja dečurlija) jer nema smisla da ih gomilamo. I zaista, za razliku od pre, kad mi je bilo normalno da joj kupim neku sitnicu poput figurice ili neke knjižice jednom u nedelju dana, sada to ne radim po mesec dana. A nekad i duže. Sada je prošlo celo leto a da nije dobila igračku. A i šta će joj? Sve vreme smo bili po selima i (gorama), more, kej, park... Jeste, vucarale su one svoje bebe i igračke, ali bile su tu životinje, vožnja bajsom, kupanjac, trčanjac. A sada: hladna soba (jer baš kad dođe do trećeg dana sa temperaturom od 12 stepeni, sunce sine taman toliko da podigne na 13 i onda smo se uzalud smrzavali dva dana kad je sad dovoljno toplo da se gradske peći ne pale), igračke su neke u kazni (o tome takođe drugi put), neke tu, ali su im dojadile jer se istim igraju već sedam dana, koliko se već smrzavamo.
krevet za bebu sa vešalicom za igračke (kobojagi bebine)
I ništa, skontam ja, u prvu je dete, ovaj moj princip prerasta već u škrtarenje, red je da joj kupim neku igračkicu. No, treba se sad obući u slojeve i slojeve, pa isto tako obući i njih dve (sa sve kuknjavom prve kojoj je već pretoplo dok oblačim drugu), pa se dovući do radnje, pa se tamo raskomotiti (jer igračke ne mogu da se odaberu na brzaka, ne, to je prebiranje i izvoljevanje starije i negodovanje mlađe što mora da bude tu a ne želi više jer je već odabrala igračku - prvu koju je videla)... Pa dok dođemo kući, moraću već da im kažem da je vreme za spavanje i da sledećeg dana mogu da se igraju novim igračkama, što će izazvati opšti haos i dreku, što mi nikako nije trebalo. Suma sumarum, jako mi je sve to bilo komplikovano.
 Pa mi je iz očaja sinula lampica: reciklaža kutija! To ne može biti komplikovano, osim ako ne zacrtate sebi da to mora izgledati ko iz bajke. Brzo razmišljaj: šta najviše vole? Bebe. Ne mogu da napravim bebe, ali mogu krevet. Dalje, šta još? Vole princeze; ne mogu haljinu, ali mogu dvorac. Toooo, dvorac. "Gala, mama će ti napraviti najlepši dvorac na svetu." Bila sam uzbudjenija od nje. A i Marta je počela da viče: oću dvorac, oću dvorac, samo zato što to želi njena sestra (i o tome drugom prilikom). 
Otišle su u sobu i (ne)strpljivo čekale. 
Nikada nisam imala strpljenja da se bavim detaljima, da lickam i nešto ukrašavam (i divim se kad vidim kako neko to ume i voli). Pa sam zato rešila da pravljenje i dvorca i ostalih stvari koje sam napravila uradim što brže kako bih to skinula s dnevnog reda (uostalom više volim da pišem nego da seckam i lepim), a i što jednostavnije kako bih ostavila i njima dvema da dodatno ukrašavaju. Uostalom, nama je potrebno da nešto bude tip-top sređeno kako bismo se oduševili, ali deca su puna mašte i vide to drukčijim očima (znate već kako reaguju kad stavite ćebe preko stolica, njima je to šator prepun avanture). 
I tako sam samo okrenula kutiju, savila joj stranice i nazvala to dvorcem. Polepila sam svakoj unutra nekoliko slika junaka koje vole jer sam imala neke novine i slikovnice (Gali sam lepila Elzu i Anu a Marti Mašu i Medu). Ubacila sam im i još po jednu malu kutiju ispred na kojoj sam samo napravila prorez za pisma, izrezala prednju stranu da može da se otvara i to je bilo poštansko sanduče (koje je naravno kasnije dobilo epitet čarobno jer su se unutra pojavljivala pisma). Unutra sam im poređala stare igračkice koje su sedele i čekale ih i koje su, naravno, dobile sad veliki značaj jer su imale svoje nove uloge čuvara dvorca. 
One su blago rečeno bile oduševljene. Gala je neprestano ponavljala kako nikad nije videla lepši zamak u životu (!?), a Marta je ponavljala za njom i radovala se što i ona ima samo svoj kutak. Svakoj sam stavila i po jedan stari sat unutra, i to ih je posebno radovalo jer u ponoć zvoni (kao) kad Pepeljuga izgubi cipelu. Gala me je posle namolila da joj probušim rupe na vratima dvorca kako bi proturila šnir iz moje cipele i tako držala kapiju zatvorenom dok ne poželi da uđe... I tako... Priča nema kraja čega su se sve dosetile.
Dok su one uživale, ja sam srkala kafu i gledala šta bih možda mogla za sebe da napravim (a i muža "bubnjara". I došla na ideju da od stranice kutije naprvaim držač za knjige koje su trenutno na čitanju. I tako, za dva minuta, dobila sam korisnu stvar. Da ne gledam gde sam stavila knjigu. A i pošto sam videla gomilu flomastera po podu (jer su morale da ukrašavaju svoje nove igračke) skontala sam da bi bilo dobro da imam jedno mesto gde bi bili svi flomasteri u kući. I još sam plus izrezala rupu gde da ubacuju jer im je to interesantnije nego najobičnije dosadno otvaranje kutije i stavljanje flomatera po naredbi.
Elem, ovaj tekst je i nastao da vas podseti da pravljenje nečega ne mora nužno da znači odvajanje mnogo vremena za to (osim ako neko u tome ne uživa), niti novca, niti mašte. Jer deca je imaju i prekoviše, pa im ostavite prostora da je upotrebe. 
Jedino mi žao što ću razočarati tatu što je ostao bez kutija za piliće. No, daleko je proleće, možda im dotad dosadi dvorac pa ga pretvorim u kućicu za piliće. 

Mama iz magareće klupe ima dobre kreativne predloge.

Vaša Ica

среда, 23. септембар 2015.

Mora li porođaj bez veze biti bezvezan

Skoro sve trudnice, pre ili kasnije, počnu da razmišljaju o tome s kim bi mogle da kontaktiraju i obezbede sebi "pristojan" porođaj. Jer čule su, naravno, kako mogu da prođu ako odu bez veze u porodilište...
Da li nas zaista, kada odemo tamo da rodimo bebu, čekaju radnici u belim mantilima koji neće da nas porode ako nemamo nekog koga znamo (ne, neću reći koga častimo da se pravi da nas zna)? NE!
Da li ste ikada čuli da je neka žena otišla u porodilište i da je bila prepuštena sama sebi jer nije ponela kovertu? NE!
A da li ste čuli da su ženu nazvali kravom koja se dernja i koja je na vreme trebalo da skupi noge, a pošto nije, sad nek trpi ? Pa, to već zvuči kao poznata priča... I naravno da ćemo uraditi sve što treba (čitaj platiti koliko god je potrebno) da ne doživimo istu sudbinu.
Kada sam bila neki peti mesec, počeli su da me pitaju je l' imam nekog u Betaniji. Svekar se ponudio da pozove bivšeg kolege ženu čija kuma je bila babica (naravski, odužićemo joj se), na šta sam ja vrlo oštro odreagovala rekavši da mi ne treba niko. Razmišljala sam, onako vrlo zdravorazumski, kako ustanova kao što je porodilište postoji da bi porađala žene i nije mi nikako ulazilo u glavu zašto bih ja sada angažovala bilo koga...
Kako sam kao trudnica često posećivala forume, imala sam prilike da saznam zašto se većina žena ipak odluči da nađe vezu za porođaj. Pogađate, u pitanju je strah. Strah da neće dobiti negu kakvu zaslužuju, strah da će ih omalovažavati, strah da će nešto krenuti naopako (mada, veza nije nikakva garancija da će sve ići kao podmazano)... Moje trudne drugarice forumašice su bukvalno pisale kako im ne pada na pamet da uđu u porodilište bez veze, porodilje koje su bile bez veze pisale su kako ih i dan-danas hvata jeza od prolaska pored porodilišta, te nekad idu okolo čak i kad žure nekud, a one koje su imale iole pristojan porođaj pisale su da su ga imale jer su, naravno, platile.
Od početka teksta pokušavam da predstavim to čašćavanje doktora i sestrica kao nešto što je običaj u nas Srba. Kao, eto, častimo vas jer smo doneli bebu na svet (zanemariću to što se umesto bombonjere daju novci, možda da bi onaj koji je počašćen mogao da bira koju felu želi). Kao što na šalteru u Katastru damo sto grama kafe (valjda se bojimo da ne bismo dobili izvod kad bismo došli praznih ruku). Ne, dobili bismo mi i izvod i bebu u ruke, naravno, samo je reč o tome kako bismo ih dobili. I u tom grmu, verujem, leži zec.
Tretman. Hoćemo da nas tretiraju bolje i drukčije nego druge. Obične smrtnike koji neće ili nemaju da plate. A kako tretiraju druge? Užasno. A otkud znamo da druge tretiraju užasno? Rekle nam žene koje su to iskusile. Pa zar da ćute o tome kako se se prema njima ponašali? (Ima mnogo priča na stranici Majke Hrabrosti, ali nipošto ne čitati pre porođaja) I naravno da su pisale i pričale, pa kako i ne bi? Zar da kriju kako su ih tretirali u porodilištu? Ja bih , da je situacija drugačija, da one lepo ćute i tuže ih (ovi tamo dobiju smanjenje plate ili otkaz i to se više ne ponovi). No, tu već nastaje problem jer su žene posle porođaja preokupirane bebom i ko će se, pored novog divnog bića koje treba upoznati i usput se oporaviti od porođaja, bakćati tužakanjem doktora i sestrica koji su se ponašali bahato prema njima. Pogotovu u zemlji gde je pravosuđe takvo kakvo je i gde je misaona imenica dobiti u nekom kraćem roku (ovom veku?) potvrdu na sudu da nije moralo onako biti. Pa tako to ostane samo priča o tome kako se porodilja provela. Kako? Jako loše. Zašto? Zato što nije imala vezu.
No, kao neko ko se dva puta porađao bez ikakve veze u Betaniji, a pri tome prošao kao obuven po trnju (da ne kažem da mi je bilo kao bubregu u loju), ne mogu a da ne kažem glasno i jasno da se u Betaniji čovek (pardon, žena) može i bez veze poroditi sa osmehom na licu (procitajte dnevnik mog prvog porodjaja). Ne, neću reći da je bilo sve po mom. Daleko od toga da je onako kako bih ja volela (jer zašto ležati kad možeš da šetaš, zašto stimulacija kad se može uživati pod mlazom toplog tuša, zašto preseći pupčanu vrpcu odmah kad i vrapci znaju da je bolje ostaviti majku i bebu još neko vreme spojene, zašto staviti bebu na vagu i pod grejač umesto na majčina prsa, i tako dalje, i tako dalje...) Ali svakako ni sa vezom ne možete tražiti da se te stvari promene. To je već druga tema. Stoga, raspitajte se kako stvari stoje, pripremite se psihički na njih. Ako ne možeš da ih pobediš, razmisli da li želiš da im se pridružiš ili da odabereš neku drugu opciju za sebe. Možete se poroditi u nekom porodilištu koje ima bolji pristup (priča jedne mame koja se porodila u Pančevu, a evo i iskustva iz Bačke Topole) ili pak kod kuće (evo nekoliko priča).
No, ako ste odlučili da se porodite u takoreći običnom porodilištu, za koje ste čuli tako ružne priče, savetujem vam da umesto što ćete se raspitivati o tome kome i koliko da ubacite koverat u džep, i razmišljati oće li biti tu za vreme porođaja i oće li stići da vas tamo spase (iako realno ni sami ne znate od čega vam spas treba), bolje se psihički pripremite za porodjaj. Naučite da dišete, da budete pribrani, pripremajte se na to da ne idete da se porodite, već da donesete bebu na svet (čim na to počnete da gledate na taj način, biće vam lakše) i što je najvažnije: čitajte lepe priče s porođaja bez veze.
Stoga bih volela bih da čujem pozitivne priče mama koje su bez veze imale lep porođaj. Naslušale smo se milion i jednog ružnog, hajde da pružimo nesigurnim mamama podršku i ubedimo ih da porođaj bez veze ne mora biti bezvezan (lepse bi bilo bezveze, ali pravopis ne dopušta spojedno pisanje).
Hvala vam unapred!

среда, 09. септембар 2015.

Adaptacija ili kako preživeti prilagođavanje deteta na vrtić



Jutros su moje ćerke krenule u vrtić. Starija u stariju grupu, a mlađa u stariju jaslenu.
Još sinoć sam spremila šta će koja obući (nadajući se da starija neće mnogo zanovetati što sam joj spremila baš te helanke a ne koje je ona zamislila). Pripremila sam i sebi šta ću obući tako da nam jutro prođe bezžurbe i nervoze kako bismo što veselije napustile kuću. I tako i bi. Sve tri smo bile raspoložene, pevušile smo do vrtića i dogovorile da će biti dobre i slušati vaspitačice. Mlađa i ja smo ostavile u vrtić stariju, koja od uzbuđenja što vidi drugare nije stigla ni da nam maše, a kamoli poljubi za rastanak.
Prelazimo put i idemo u drugi vrtić. Pevušim Bajagu «Dobro jutro, ovo iznad nas je nebo...» (ona mi je prva pala na pamet, valjda što je jutro, šta znam) i smirujem se jer sam osetila blagu nervozu. Promenili su sobu i ormariće i, iako je čitavo leto pominjala drugare i rekla da jedva čeka da krene, negde je postojala šansa da ipak neće razdragano utrčati u vrtić kako sam se nadala.
Tražile smo sto godina naš novi ormarić (naravno da je bio poslednji koji sam otvorila). Već posle minut umusila se i počela da ima pomalo izgubljen pogled. Nakon dva je ukopana gledala ka staroj sobi u kojoj je sad bila mlađa jaslena na privikavanju i iz koje su dopirali zvuci na koje retko ko može biti imun. Posle tri minuta priključila se horu iz sobe, ali za razliku od beba koje su samo plakale, ona je vrlo jasno vikala: Hoću kuuuuućiii!!! Onda sam ja morala još glasnije da vičem (kao uzbuđeno i srećno): Vidi, našle smo ormarić! Vidi kako je lep! Šaren. Cvet. Marta, ti si cvet!
I tako dok je moj cvet plakao, ja sam se trudila da nabrajam ko je sve čeka iza vrata nove sobe. Za tih nekoliko koraka do sobe uspela sam da nabrojim sva imena iz grupe (onako iz topa, ko kad vatreni navijač krene da nabraja imena igrača omiljenog mu tima). Opet su mi je uzeli (tačnije oteli) iz ruku, kao pre godinu dana, kada nije htela da ostane. I ja sam opet izašla iz vrtića kao pokisla lasica, napravila nekoliko koraka i pomislila: možeš sada da patiš do dva i misliš kako je, kad je prestala da plače, je l uspela od suza nešto da doručkuje, hoće li bojkotovati i odbiti da sedne na nošu, ima li nade da će barem 20 minuta odspavati...
A možeš da odabereš da ni na šta od toga ne misliš (ne, nisam ja kamen od žene, i nisam čak ni toliko racionalna pa da kažem sebi kako ne mogu da utičem na to i da zato neću da se opterećujem, ali volim da gledam na svet i na život kroz ružičaste naočare i da mislim da će sve ispasti sjajno).
Došla sam kući, i pre nego što ću sesti da učim (neko šalje decu u vrtić jer mora da radi a neko jer nije na vreme učio), pročitah u grupi na FB post kako jedna mama pati dok joj je dete na adaptaciji. Normalno da pati. Svi pate. Samo neki na ovaj ili onaj način.

Pre tri godine, kada je moja starija ćerka kretala na adaptaciju, bila sam jedina mama koja je izašla iz zgrade čim su se zatvorila vrata. Želela sam da pobegnem od tog plača. Što dalje. Otišla sam da gledam izloge, i radim sve, samo da ne mislim na to kako je njoj unutra. Kada mi je koncentracija popustila i na trenutak se zeznula i zamislila je kako plače, htela sam da umrem. No, odmah sam se setila da detetu treba živa mama, i odabrala da radim nešto drugo. Zvala sam drugarice telefonom i ćaskala s njima (ne o vrtiću i deci, već o svemu ostalom). Kada sam došla po nju (sat je prošao brzo, a ja došla malo ranije), neke mame su iz dvorišta virkale, druge su na smenu gledale kroz ključaonicu, a one koje nisu imale mesta ispod prozora i vrata, stajale su sa strane i tešile jedna drugu (da nije smešno, bilo bi tužno). Doduše, onda su se minut pre otvaranja vrata pojavile dve mame, onako lepše od ostalih jer nisu bile crvene od plača i blede od panike. Sve su ih gledale pokunjeno. Ne znaju da li su to bebisiterke pa su zato tako hladne. Ili su možda na nekim lekovima za smirenje. Ono čega nismo mogle odmah da se setimo jeste da su to bile iskusne mame kojima je ovo bila druga ili treća adaptacija u vrtiću i koje znaju da je to nešto što traje i što će proći.
Vrata su se otvorila. Prvo nam je trebalo vremena da skopčamo koje je čije dete jer su svi bili crveni i svi su promuklo vikali «mamaaaaa». Neke mame su zajedno plakale s decom, neke su se grlile krišom plačući, poneka je bila hrabra i gutala knedle dok je preizuvala svoje čedo, a ja nisam znala šta drugo osim da budem nasmejana (kao i kad sam je ostavila). Pričala joj, brisala suze i pravila se kao da ne vidim da se išta strašno dešava. A i ne dešava se – osim ako mi ne mislimo da se dešava.
Dve godine kasnije, beba koja je sa mnom preživela adaptaciju svoje sestre dok je bila u stomaku kretala je u vrtić. No, ja sam sad bila od onih lepših mama. Već imam jedno dete koje voli da ide u vrtić i znam da će i ovo posle nekog vremena zavoleti. Ista scena: nakon nedelju dana zajedničkog druženja u vrtiću s decom, mame ostaju napolju na sat vremena. Sve su ispod prozora (nisu ispred vrata jer su staklena i deca bi ih videla). Pitam koja će sa mnom do keja da se prošetamo. Sve su me gledale kao da sam luda. Jednoj se ideja dopala. Dok smo koračale do radnje da uzmemo kafu, vidim da je utučena skroz. Ja nisam. I pričam joj da ni ona ne sme da bude i da će sve biti u redu. Pijemo kafu na keju, upoznajemo se i pričamo koje je ime koja nadenula detetu, ko je odakle i šta ko radi. Već je proletelo sat vremena, trčimo ka vrtiću. Dolazimo i uzimamo uplakanu decu. Ja joj brzo pričam šta ćemo sve sad raditi, šta ćemo jesti, kuda ćemo ići (brbljam kao navijena jer mislim da bih ćutanjem smekšala).
Cele nedelje sam s tom devojkom išla na kafu, a posle nam se pridružila još jedna. Verujem da nam je bilo lepše nego da smo slušale kako nas dozivaju ili ih zamišljale kako stoje kod vrata u suzama.
Stoga, pošto je prilagođavanje već teško samo po sebi, nemojmo ga otežavati još više. Da l' mora da ide u vrtić (iz tog i tog i tog razloga)? Mora. Da li postoji opcija da ih babe ili dede čuvaju? Ne postoji. Da li treba da mu pomognemo da se što bolje privikne? Treba. Budimo nasmejane, verujmo u to da će nam se dete uskoro snaći u novom okruženju. Umesto da zamišljamo kako pate, zamislimo kako se igraju i kako su srećni. Pokažimo pozitivan stav. Preokupirajmo se nečim što će nam skrenuti misli sa vrtića i deteta (ovde su mame koje su na poslu u prednosti jer su posvećene poslu i brže im prolazi vreme). A vi, mame koje ste kod kuće, završite sve što možete kako biste mogle posle vrtića da se posvetite detetu (deci).
Dakle, nema drame. Brzo će doći vreme kada će otrčati u sobu a da vam nije ni mahnulo i kada će vas u dva pitati da li možete drugi put da dođete po njega u tri jer hoće da se poigra još malo sa dvema drugaricama koje ostaju duže.


PS ovo nije neki savetodavni tekst o tome kako da sebe i dete pripremite za vrtić, već samo predlog kako da preživite kad vam dođe da umrete J a i da vam prekrati vreme. 

понедељак, 31. август 2015.

Dnevnik prvog porođaja (2010)



Nekada davno (ali ne toliko davno) u jednoj ne tako najsrećnijoj zemlji na Balkanu živeli Adam i Bojana… Koji nikako nisu mogli biti potpuno srećni dok se nisu sreli. Elem, našli se oni tako napokon, od prvog momenta zavoleli i odlučili da žive srećno do kraja života.




Da, kao u bajkama. I da bi im život postao potpuna bajka, odlučili su da imaju bebu. Ni manje ni više nego devojčicu Galu (pa sad, ako bude bio David, voleće i njega).

Polovina aprila (2010): saznajemo da ćemo polovinom decembra (termin 16. decembar) dobiti bebu.

Polovina jula: saznajemo da ćemo polovinom decembra (i dalje termin 16. decembar) dobiti devojčicu. Cela trudnoća prolazi sjajno…

Šest dana posle termina: na CTG-u nijedna kontrakcija, al ajde da me pregledaju na poliklinici. Dr: otvoreni ste tri-četiri prsta, počeo je porođaj (e svašta, a ja ništa ne osećam!), ajde vi odmah u porodilište. U liftu zovem muža i vrištim od uzbuđenja u slušalicu: počeo je porođaj, dolazim kući, pa odmah u porodilište. Adrenalin skočio, ne znam kako sam se obrijala onako uzbuđena… Sva sam se nekako tresla od uzbuđenja. Mm mi puštao divne pesme… Presrećni krećemo posle nekoliko sati u porodilište.

U porodilištu kažu da dođem sutradan (svašta, a meni rekli da je porođaj počeo), pa se ipak predomišljaju jer je smanjena količina plodove vode. Odlučuju da ostajem. Ljubim se s mužem i odlazim na patologiju. Tamo dinamično. Srećem po hodnicima devojke koje znam iz školice, pa iz čekaonica raznih... Stalno nam mere temperaturu, pa pritisak, pa rade CTG, pa vade krv, i onda ukrug... I skroz je zanimljivo. I bila bi patologija za čistu peticu da cimerke nisu gledale Pink sve vreme i da nisam bila prisiljena da čujem šta se dešava na Farmi. Srećom pa imam divnog muža, koji je skoknuo i kupio mi mp3 plejer, narezao mi super muzikicu i doneo Bukovskog da čitam (e sad kad sam naoružana, Farma mož' da traje 24 sata...)

I dalje nema kontrakcija, već je prošlo sedam dana od termina, CTG uredan, plodova voda smanjena, ali je ima dovoljno (ipak?!)... Doktorica predlaže indukciju za sutradan u osam ujutru. Ja se smorila... Tako sam želela da sve to prirodno krene... Dobijam ricinus u jedan i zabranu da bilo šta jedem do ujutru (juuuuu, pa kako ću izgurati bebu posle gladovanja od 17 sati, brinem se ja; srećom pa smo tog dana imali pasulj s kobajom za ručak) Inače, sve vreme molim Galu da krene pre zore... Muž mi bio oko osam uveče, ja mu kukam kako sam već jako gladna, ništa se ne bojim, majkemi, samo bih malo jela. I žalim mu se kako me ricinus ne radi. No, samo što sam se požalila, otrčala sam u ve-ce. Olakšanje. Slikamo se, ljubakamo, i on odlazi jer mu oko devet dolaze drugari.

Nešto posle devet: osećam neke kontrakcije (onda sam ukapirala tek razliku između lažnih i pravih), na oko pet minuta, i traju oko 45 sekundi. Ništa, ustanem i počnem da se šetam s muzikom u ušima. Odlučujem se za Colplay.

Deset sati: govorim sestrici kako imam kontrakcije na oko tri minuta i traju minut. Kaže mi da sačekam još, pa će zvati dr. Šaljem mm poruku (i samo još drugarkama s Ringeraje) da je počelo. On odlepio, još mu tu drugari... Počinju sve jači trudovi i ja sam srećna što je sve počelo pre indukcije (sad, da l' je Gala poslušna il je ricinus učinio svoje...). Sad prelazim na Pulp. Puštam omiljene stvari i dišem. Sve vreme dišem (naučila bojanica u školici).

Jedanaest sati: istuširala se i šetam se da se što više otvorim. Kontrakcije su na dva minuta, traju minut, a od toga 20 sekundi baš baš bole. I čim prestanu, neopisiva sreća. Šećkam se tako po hodniku i čujem babicu koju prvi put vidim: ko to diše? Ja: ja dišem. Ona (slatka, mila i nasmejana): vidi, šetaj se ti još da se lepo otvoriš, da ne ležiš gore bez veze, a ja ću malo kasnije pozvati lekarku da te pregleda, pa dolazim po tebe, važi? Ja: daaaaa!!! Divno!!! Javljam mužu. I puštam Dženis. I dalje ne mogu da sklonim osmeh s lica.



Dvanaest sati: dolazi dr. Otvorena sam pet prstiju i idem gore na klistir, tuširanjac, pa pretporođajna sala. Moja divota od babice dolazi i vodi me. Usput stajemo nekoliko puta da ja predišem kontrakciju. Govori mi da sam pravi smeško.

Od ponoći do pola jedan: nas tri na tri ve-ce šolje. Svaka ima svoju. Pričamo u pauzama između kontrakcija. Nas dve koje dišemo ubeđujemo treću da diše jer će joj biti lakše, al ona se ne da. Ćuti i trpi. Odustajemo. Ja stavljam opet slušalice i slušam Ejmi Vajnhaus. Back to black. Dolaze još tri devojke. Neću da budem nekulturna; skidam slušalice i ćaskamo. Nas je šest na tri vece šolje (jeste da smo nas tri već bile, ali šta ako nam se opet priode?). Jedna je četvorotka i kaže da nikad nije bila ovakva gužva. Šaljem poruku najboljem drugu kako je porođaj zasad baš zabavan. Tuširam se, jako mi prija vreo tuš. Vidim babicu kako dolazi po mene i brzo zovem muža da mu kažem da ga volim i da se čujemo kad rodim Galu malu.

Pola jedan: isklistiranu i istuširanu babica me vodi u pretporođajnu salu (tu tek ukapiram da će me ona poroditi i jako se radujem jer mi se baš dopada). Kači me na CTG, uključuje stimulaciju. Skroz sam opuštena i jako uživam u minutu između kontrakcija koji postaje sve kraći.  Pored mene smeštaju onu četvorotku (koja će mi kasnije biti i cimerka u sobi), a do prozora neku ribu koja vriiištiii. Dakle, najgori deo porođaja bila je ta Vrištalina, koja mi je toliko pokvarila ugođaj... Još je ona išla prst ispred mene i stalno sam mislila: ju, sad kad se ja otvorim još jedan prst, garant ću i ja odlepiti...

Od jedan do dva: buše mi vodenjak, voda mlečna, bež, superiška. Otvorena sedam prstiju (samo?). Bila sam ubeđena da sam bar osam-devet, jer su bolovi sve jači, češći, pauza gotovo da se i ne sećam... Nekako izdržavam. U dva navrata sam povratila na vrhuncu kontrakcije. Samo ćutim, dišem i trudim se da me Vrištalina ne nervira mnogo.

Od dva do tri: dišem, ali više ne mogu onako da sikćem (da sam jela, možda bih i imala snage), već više dahćem. Vrištalina vrišti, četvorotka ćuti i diše, a ja dobijam napone. Zovem babicu, koja odmah dotrčava i govori mi da ne napinjem jer nisam još skroz otvorena. A meni se guraaa. To mi je bio najstrašniji deo. Napinje me, boli, a ne smem da guram, a jako mi se to radi. UF! I posle otprilike 15 minuta, sestrica zove doktora da me pregleda, on kaže: deset prstiju, al moraš da spustiš bebu. Nikakav problem (jedva sam čekala da se napnem)! Iz cuga sam je spustila da se vidi čuperak. Ajmo polako na noge i u porođajnu (jeeeee, kraj, evo, samo što nije gotovo, ju, pa nije toliko strašno).

Posle tri: dok se šetamo do porođajne, smejem se i govorim babici kako uopšte nije tako strašno i kako sam mislila da će to trajati još ko zna koliko i ko zna šta sam joj još rekla (nisam mogla usta da zatvorim), ona se samo smejala sa mnom. Legla na sto. Rekla mi je da je samo slušam i da će sve biti brzo. Rekla joj da nema problema jer sam jako disciplinovana. 

Guraj, stani, guraj, stani, guraj, stani – gotovoooo!!! (šta, to je to? juu, pa baš je bilo lepo) Pokazuju mi bebu, a ona crnu dugu kosu (nije ni čudo, koliko sam gorušice imala)... Daju mi je da je poljubim, ljubim je i nije mi gadno ni što je sluzava ni sirasta ni krvava, ma ništa. Predivna mi je. Oni je kupaju, mere, šta već rade, a ja joj priiičam, pričam, ne znam šta joj nisam rekla, a ona sisa ruku, cokće, srećetina. Babica mi traži telefon da je slika.  Potom su svi otišli i Gala i ja smo ostale same. Kažem joj: ajde da zovemo tatu da mu kažemo da smo se rodile. I bi tako!









(priča u celosti, bez slika, objavljena na Ringeraji)

петак, 14. август 2015.

Postporođajna presija

Dobro ste pročitali: ne depresija. već presija. Da se žena posle porođaja ponaša kao da se nije porodila. Niko nas ne tera, barem ne eksplicitno, da dve nedelje posle porođaja skinemo spavaćicu i obučemo neke lepe rite i odemo na posao, ali ne mogu da ne primetim da sa svih strana dobijamo poruke kako je to za divljenje...
Elem, juče sam bila kod frizerke i dok me je farbala, uzela sam novine koje su bile ispred mene. I tu se posle nekoliko ružnih vesti pojavi divna; da se Mirka Vasiljević (Nikolina ćerka iz "Mi nismo anđeli 2", za neupućene) porodila po treći put. I ja se tu oduševim. Kakva carica! Ima 24 godine i troje dece... vauuu! I sve bi to bilo bajno i sjajno da nisam nastavila da čitam i pročitala rečenicu kako se "Mirka, poznata po odvažnosti, samo dve nedelje posle porođaja, sprema za povratak na posao, bla bla..." Ne, neću da osuđujem ženu što je odlučila da radi (ovih dana radim na tome da što manje bilo koga osuđujem) mesec dana nakon što se porodila, ali ću bogami kritikovati one koji to veličaju. Koji nam šalju poruku: ona je žena zmaj koja se vraća karijeri! Ako već ne piše: "nažalost, počinje da radi samo dve nedelje posle porođaja" a onda ne mora ni da se šalje poruka kako je povratak žena na posao ubrzo posle porođaja nešto vredno divljenja.

Jer ženi treba vreme sa bebom, žena u periodu babinja treba da se odmara što više i da joj titraju.
Elem, dok sam tako čačkala ko se sve tako brzo vratio na posao, naletela sam na to da se Jelena Đoković nedelju dana posle porođaja vratila poslovnim obavezama, a onda sam pročitala i blog sjajne Angeline koja je napisala tekst upravo o ovome o čemu ja sad pišem (pročitajte njen tekst ovde)
kao i tekst Mame na ćoše pa sam malo ostala bez teksta jer su zapravo kazale sve što sam želela da napišem o tome koliko se vrši presija na mame da se što pre vrate "normalnom životu":
- nisu dovoljno kul ako vucaraju svoje bebe svuda sa sobom. Koliko puta su me sažaljivo gledali, kao da nemam kome da je ostavim, kao da sam zarobljena majka torbarka koja nema kontrolu nad svojim životom;
- nisu dovoljno sposobne ili važne ako se ne vrate na posao samo dva-tri-pet meseci nakon što su se porodile. Najčešće se rano na posao vraćaju žene koje su u svom poslu "nezamenljive", i niko drugi ne može tako dobro to da radi kao ona. Ne mogu da prihvatim da neko misli da je posao mame nešto što neko drugi može sasvim solidno da obavlja umesto njih;
- ne vode računa o sebi ako nisu skockane, našminkane mame. Možda neka mama ima sreće da ima nezahtevnu bebu koja joj dozvoljava da se sređuje, ili ima pomoć u kući, nekoga ko brine o bebi ili kuva ručak dok se mama sređuje, ali većina mama je sama s bebama nakon babinja i jedva stigne da se vojnički istušira za pet minuta i obuče nešto što nije isflekano i izađe na ulicu pre nego što se beba unervozi i počne da kmeči;
- zapustile su se ako posle tri-pet-sedam meseci nisu povratile kilažu koju su imale pre porođaja. Telu je potrebno mnogo vremena pre nego što postane kao pre porođaja. Mnogo faktora utiče na to. Savetovanjem mama kako da se što pre oslobode svojih kilograma kako bi izgledale kao mame s naslovnica u najmanju ruku je neukusno. Ona uči da bude mama. (evo usput i divnog bloga jedne mame koja uči da bude mama).
I u tome nije sama. Imaaaa naaaas goooomila!!! (Da, jedna od omiljenih pesama Goblina) i zato, mame, ne dajte da vas ubede da je vaša beba levo smetalo koje što pre treba da se poraste i bude samostalno. Nemojte dozvoliti da vas zavara izgled mama bez podočnjaka koje tako nasmejane poziraju fotografima. ne nasedajte na priču da je moćna žena samo ona koja u štiklama izlazi iz porodilišta i posle nekoliko dana-nedelja našminkana juri s telefonom u ruci na poslovni sastanak. Moćna žena je i ona koja je hrabro prihvatila svoju novu ulogu i ne beži od nje. Jer, taj period kada ste bebi najpotrebniji brzo prođe i porašće i faliće vam da nekom budete najpotrebniji na svetu.

Početak dojenja - prvi dani

Divno je što se u prethodnih nekoliko meseci rodilo nekoliko beba u mojoj okolini. Ono što je takođe divno jeste što sve te bebe uspešno sisaju. No, ne mogu reći da je svima od početka bilo lako. Mame su se mnogo potrudile da se izbore s problemima s kojima su se susrele. Znate šta je sjajno u priči s problemima u vezi s dojenjem: što za skoro svaki problem kod dojenja postoji rešenje. Treba samo znati šta raditi kad te nevolja strefi.
Samo?! Daleko je to od samo… Svi koji su se susreli s problemima na početku dojenja znaju koliko je frustrirajuće kad želiš da beba sisa, a ona ne ume, neće, ili nešto treće, i kad prosto ne znaš šta da radiš.
Kao što rekoh, rodilo se nekoliko beba mojih prijatelja i poznanika i sa svima njima sam se čula nekoliko dana posle porođaja. Uglavnom je to bilo dopisivanje porukama. I tu negde kad se rodila, recimo, četvrta beba – deža vi! Već u sledećem trenutku shvatih: nije to ništa već viđeno, već je to već ispričano! Stalno svima pričam istu priču (ne, nije mi dosadilo, i ne, neće mi dosaditi jer je svima potrebno da čuju tu priču).
I tako dođoh do ideje da napišem ovaj tekst i da ga onda poklonim svakoj mami nakon što joj čestitam rođenje deteta. Čim je ovaj tekst pred vama, pretpostavljam da ste novopečena mama, pa: čestitam!!!
Prvo, svakoj sam rekla da može da mi se obrati čim zaškripi s dojenjem. Uglavnom su se javile recimo tri-četiri dana posle porođaja. Komentar da još nemaju mleka sledio je nakon pozdrava. Brzo pišem kako je to u redu jer ni sekund više ne želim da misli kako se dešava nešto što ne treba. Mleko će doći posle, sad je tu dragoceni kolostrum. Da, ne vidiš ga, ne možeš da ga izmuzeš, ima ga baš malo, nekoliko kapi po podoju. On je tu dok ne krene prelazno mleko, posle tri-četiri-pet dana. Gust je, žut i naziva još i prvom vakcinom. Dakle, nezamenljiv. I sasvim dovoljan dok ti ne krene mleko. Nije ti beba gladna!!!
Ne znam jeste li znale da se bebe rađaju site. Ja nisam. Da, zamislite, nisu gladne. Ostalo im zaliha još kad su bile u stomaku i grebale se od vas preko posteljice za klopu. I ne, ne treba im 30 ml adaptiranog mleka dan nakon rođenja. A evo i zašto. Vrlo jednostavno: zato što je bebin želudac veličine klikera. Ili višnje. Šta vam je lepše da zamislite. I u njega treba da stane baš tih nekoliko kapi vašeg kolostruma. Stoga, stavljanje bebe na grudi čim ste u prilici!Verovatno će to biti nekoliko sati posle porođaja (mada bi bilo idealno da se prvi podoj desi već u prvom satu nakon rođenja). Bebino sisanje stimulisaće proizvodnju kolostruma i vi ćete započeti dojenje kako treba. Ako beba pravilno uhvati dojku…
Da! Ne umeju sve bebe da jako zinu i uhvate što više areole. Ja sam imala više sreće nego pameti što mi je prvo dete izašlo iz stomaka i uhvatilo dojku kako valja. Jer drugo dete nije. I da mi je drugo dete bilo prvo, odmah u porodilištu bi mi napravilo ragade hvatanjem samo bradavice, pa bih onda dobila mastitis jer mi ne bi praznila grudi, i na kraju ona, naravno, ne bi napredovala jer bi nepravilnim hvatanjem dobijala nedovoljno mleka. Zvuči poznato? Svaka druga priča s dojenjem završi se tako. Ukoliko, naravno, ne dobijete prave savete. Naravno, u pravom trenutku.
Dojenje ne boli. Svako ko vam je rekao da to stravično boli imao je loš položaj na dojci. U prvo vreme možete prvih nekoliko sekundi osetiti nelagodu, ali bol nikako. Bol je pokazatelj da je beba nepravilno uhvatila dojku. Uglavnom bebe ne umeju da zinu mnogo, i onda uzmu samo bradavicu i sisaju je. I tako vam mogu za nekoliko minuta (čitaj sekundi) napraviti ragadu. A pravilnim dojenjem mogu satima (čitaj noćima) biti na dojci a da vam ne naprave nikakva oštećenja bradavice. Boli vas? Prekinite podoj stavljanjem prstića u ugao bebinih usana kako biste prekinuli vakuum, a potom zinite jako i prstom joj pomozite da što više i ona zine, te obuhvati što više areole. Rekla sam da zinete i vi, jer su naše bebe pametnjakovići koji nas od prvog dana oponašaju. Ne boli vas? E to je to… Sad se opustite i pustite je dok ona ne pusti sama dojku.
“Šta? Ne deset minuta jednu, deset drugu, nego koliko hoće? I to kad hoće? Pa kako sad to? Pa zar ne treba da tri sata?” Da, to su rečenice koje mi pišu zbunjene i iznervirane drugarice koje su lepo štreberski išle u školice za trudnice i sve lepo zapisale u svesku. I sad se to uopšte ne poklapa s onim što joj ja pričam. Ali nakon što joj ispričam (sledi prepiska od pre koji dan) zašto je to tako, uopšte više nema nedoumice u vezi s tim. I doji na zahtev.
“Vidi, vrlo je jednostavno: ne gledaš na sat, gledaš u bebu. To tri sata je za bebe koje su na adaptiranom mleku, koje je teško svarljivo i one ni ne smeju češće da ga uzimaju. A kako se bebe češće hrane formulom nego majčinim mlekom, uobičajilo se po porodilištima i da se dojka nudi na tri sata. A majčino mleko je lako svarljivo i vari se u proseku dva sata. Ako im ograničiš vreme podoja, to je kao da si nekog prekinula usred ručka sklonivši mu tanjir. Kad se najede, pustiće dojku, ili će zaspati. E tad znaš da se najela. Sve ostalo je ograničavanje podoja, i tu mogu uspešno sisati samo deca koja su halava i jača, i koja umeju dobro da vuku pa mogu za to vreme uzeti dovoljnu količinu mleka. Bebe koje imaju sporiji tempo, i malo su još i lenje, teško da mogu za 20 minuta da se naklopaju. Barem ne dok su tako majušne. I to je već početak prestanka dojenja. Ona ostaje gladna, ti ne praviš dovoljnu količinu mleka koja je njoj potrebna… Srećom pa prvih nekoliko nedelja imamo viška mleka…”
Kad smo već kod viška… Šta s njim? I šta je uopšte višak? Grudi mogu da se prepune kad nadođe mleko, baš tog nekog trećeg-četvrtog dana. Ukoliko i nakon što je beba sisala koliko je želela i dalje imate osećaj napetosti u grudima, izmuzite ručno ili pumpicom samo toliko da napetost prođe. Nemojte više od toga. Nipošto nemojte pumpati koliko ima, jer ćete stimulisati telo da proizvodi još toliko mleka. Da, mleko funkcioniše po principu ponude i potražnje i ako vi, recimo, praznize grudi posle svakog podoja, telo će proizvoditi još toliko mleka i vi ćete opet morati da izmlazate to mleko kako vam se ne bi začepili kanali i tako ukrug. Tako da, oprezno sa izmlazanjem. Svakako da morate iz dojke izbaciti višak mleka, ali tek toliko da popusti napetost. (Znam da sam rekla, al’ od viška saveta glava ne boli, a od viška mleka dojka boliii.)
I to bi za početak bilo to. Beba pravilno uhvati dojku, vi joj je dajete kad god ona to poželi, i dopuštate joj da siki koliko joj se prohte… I sad još samo: kako brižnu majku ubediti da joj beba nije gladna… Skoro pa Sizifov posao, ali vredi da pokušam. Vrlo je prosto: pratite bebine pelene. Uzmete praznu pelenu i u nju sipate dve-tri kašike vode – to vam je jedna mokra pelena. Takvih treba da bude barem šest na dan. Bebina kaka je nakon mekonijuma zlatnožuta sa gormuljicama, iliti slikovito: senf sa susamom. I treba da je ima barem tri (a verujte imaće mnogo više) na dan u prvih šest nedelja, a kasnije to može biti i jednom u nedelju dana. Biće vam lako da zapamtite: može kakiti sedam puta na dan ili jednom u sedam dana. Beba tako piški i kaki? To je to! Nema: ali ona svakih pola sata traži sisu (ne zaboravite da dojenje nije samo hranjenje, možda želi utehu, maženje, pažnju), stalno se budi (nije tačna izreka «spava kao beba», bebe spavaju jako nemirno), plače (bebe plaču iz sto i jednog razloga a ne samo kad su gladne)… Je l’ dobro piški i kaki? Ne brinite, unosi dovoljno mleka!
Jer vi ste uvek tu za nju. Možete je voditi svuda. Gde ste vi, tu je sve što joj treba. Ne žurite da se vratite starim navikama koje ste imali pre bebe. Ona je tek došla. I čudesna je. I vi ste njoj «sve u jedan». Doći će opet dani kada ćete opet imati to neko vreme samo za sebe. Znam, zvuči već ofucano, ali da, proleteće godine, i da, faliće vam ta sićušna bića koja samo traže vašu dojku.
I još nešto: Želja da dojite i samopouzdanje koje ćete izgraditi tako što ćete se dobro informisati dovoljni su aduti kojima možete pobediti sve prepreke na putu ka uspešnom dojenju. Vaše telo može da nahrani vašu bebu i neka vas niko ne ubedi u suprotno.
(Tekst je objavljen na stranici Udruženja Roditelj Prvi dani dojenja)

уторак, 04. август 2015.

Babinje iliti kako da se dodvorite novopecenoj mami



Kada sam rekla svojoj mami da nema potrebe da bude kod nas nakon što se porodim, žena se rasplakala. Bila je neutešna. Toliko je drame bilo zbog mog buntovničkog ponašanja da sam pomišljala da je ipak primim; bolje i to nego da je slušam od jutra do sutra kako svima dolaze mame, jedino ja nju neću. Čak se njena drugarica zezala i rekla joj da može biti kod nje desetak dana posle porođaja a da kaže da je kod mene kako je ne bi ogovarale komšinice u selu.


Elem, nije da ja nju nisam htela… Prosto sam želela da dođem kući s bebom i da budemo sami nas troje. Da tata upozna svoju ćerku i da sebično uživamo u prvim danima roditeljstva sami. Moj muž je tada radio od kuće i nije imao mnogo posla, pa je mogao da bude skoro pa “full time” otac. Naravno, ako zaškripi, uvek mogu da računam na mamu, i jednu i drugu. Samo nisam želela da nam neko bude stalno prisutan, već po potrebi.

I tako se ja lepo porodim, sve prošlo brzo, prirodno i lepo; došao tata po nas, izneo svoju bebu, ja vukla torbekanju (gde mi je bio mozak?) i stigosmo kući. Tata se odmah “razgaćio “, ja sam obukla spavaćicu sa ovčicama i provukla sise kroz rupe da se luftiraju. Da sam imala epiziotomiju, raširila bih i noge da mi se suši rana (išla mamica u školicu). Tako izgleda većina porodilja: gegaju se ko pingvini s uloškom između nogu, potkošulje im mirišu na usireno mleko, gospoje sise su im na izvol’te, leže u krevetu raskrečenih nogu i presrećne su ako imaju kome da nešto ištu.


Zato je dobro da osoba koja joj se nađe posle porođaja bude neko zaista blizak (najčešće su to mame i sestre, a ponekad i svekrve), kome može da zatraži urmašice, daljinski, da joj poprska ranu, ili je pošalje do apoteke po vatu, a da se ne ustručava. Koliko sam ja skopčala, pomoć je tu za mamu, ne za bebu. Mama doji bebu i spava kad i ona, a pomoć bi trebalo da bude spremljeni ručak, opran i ispeglan veš… i sve u svemu: da mami bude sve potaman. Ako joj treba neko da sedi i razgovara s njom o astrologiji ili igra jamb, nek takvog nekog nađe.

Kod nas je bilo ovako: ja sam dojila bebu, a muž ju je uglavnom prevlačio i kupao. Dan nakon dolaska kući došli su svekar i svekrva, koji su ujedno bili i prvi gosti. I doneli mi cveće, neku igračku za bebu i – ručak. Pun pogodak! Još su pri polasku rekli da će svaki put kad budu mogli dostaviti ručak na putu do posla. Odlično! Nisu hteli ni kafu, ni posluženje (mada sam mogla da im ponudim samo kukuruz šećerac jer je to bilo jedino što se nalazilo u zamrzivaču)…


Rečju – bili su zahvalni gosti. A i ja sam zahvalna svojoj prirodi što nimalo nisam od onih koji titraju gostima. Naravno, ponudiću šta imam, ako imam. Prepotentno razmišljam kako ljudi dolaze kod mene zbog mog društva a ne zato što dobro mesim krofne. A u ovoj situaciji računam: valjda niko nije lud da ide kod porodilje gladan i žedan. Ako gosti dolaze izdaleka, pa su ogladneli usput, skoknuće muž do pekare, doneće nešto se prezalogaji, čisto da im krčanje creva ne probudi bebu. Dakle: nemojte ići kod porodilje da jedete, već joj nosite da jede. Osim u slučajevima kada novopečena mama naglasi kako vas čeka na večeri jer joj je toliko nedostajalo da kuva u porodilištu da je jedva dočekala da mete kecelju i napravi vam lazanje, što će se desiti samo u situaciji ako je umesto postporođajne depresije zapatila postporođajni kuvarski sindrom, koji ne postoji.

E sad… kad da odete? Kad Ona to hoće. Ako vas zamoli, sačekajte je već ispred porodilišta. Ako ćuti i ne javlja se, ne pitajte! Zvaće vas kad bude želela, a može joj biti neprijatno da vas odbije. Ili da joj ne bude neprijatno da vas odbije, ali vama može biti neprijatno što vam je rekla da ne prima još posete a vi jedva čekate da je vidite s bebanom. Možete svakih nekoliko dana da joj pošaljete poruku i pitate za zdravlje, u nadi da će na neku poruku odgovoriti. A ako to i ne uradi istog dana, ne zamerite joj, ima mnogo važnijeg posla: uči da bude mama. Ali jednog dana će vam odgovoriti pitanjem: kad dolaziš, hoćeš da mi dete krene u prvi razred?

Stoga: ne budite nametljivi što se tiče posete.
Ima toliko ljudi koji će je gnjaviti. Recimo, strina/tetka/ujna koju je poslednji put videla na nekoj sahrani deset godina ranije. One toliko vole da prisustvuju tim bitnim “događajima”, poput babinja, svadbi i sahrana, da često dođu i bez najave jer znaju da biste ih, kad bi se javili, možda zamolili da ne dođu prvih dana. I te iste tetke retko kad ne kažu da nemate dovoljno mleka, ili da i ako ga imaš, nije ti dovoljno kvalitetno jer “vidiš kako ti plače čim mu izvadiš sisu iz usta”. Plače zato što je u skoku! I to onom prvom, samo četiri dana nakon rođenja (diskretno se pogleda na sat), što znači da ti, tetka, nema šta da tražiš ovde! No, naravno, to nijedna porodilja nijednoj tetki nikad neće reći.

Čak ni najveća jezičara neće izbaciti ludu tetku iz kuće, nego će se rasplakati. Zato što je ranjiva. Zato što je drmaju hormoni. Donela je bebu na svet i sad hrani to svoje čedo i srce joj se cepa što plače, i ako nije dovoljno informisana i nema dovoljno samopouzdanja, vrlo lako će je ubediti da nema mleka. Pa će prestati da ga doji i na kraju će oboje plakati. Naravoučenije: ne puštati stare tetke (osim ako ih ne obožavate) i dalju rodbinu blizu porodilje minimum 40 dana!

U mojoj okolini su manje-više svi hteli da čekaju da prođe šest nedelja pa da onda svrate (mada, jest to bilo oko Nove godine, valjda se svi istrošili). No, ja sam baš želela da se družim i istog dana nakon što sam se najela svekrvinog ručka pustila sam poruku svom najboljem drugu da svrati uveče da otpadamo zajedno. Došao je i doneo mi torbu. Predivnu crvenu torbu na dar. (Možete, za promenu, odneti mami neki poklon, makar i sitnicu, obradovaće se.) Sedeli smo i ćaskali sat vremena, od kojih je beba 45 minuta sisala a ostalih 15 spavala.

Bilo je to moje prvo dojenje u društvu i shvatila sam da mi nije ama baš nimalo neprijatno, pogotovu što je beba baš umela dugo da sisa i bilo bi mi dosadno da svaki put odlazim u drugu sobu. A on je bio i više nego sjajan i potpuno se ponašao kao da su lubenice od grudi veličine veće jabuke. Ohrabrite mamu da hrani dete pred vama i nemojte se frapirati veličinom njenih grudi, dovoljno je već zabezeknuta i sama svojim dimenzijama.

Nije bilo situacija kad mi je bilo nelagodno da dojim bebu u društvu, ali mi se dogodilo da drugarica zamoli muža da izađe iz sobe da, kako kaže, ne smeta. Meni, da je išta smetalo (tipa zveranje u sise od strane drugara mog muža, ili glasna priča koja ometa bebu u sisanju, ili da mi se ukočila guzica od sedenja) otišla bih u drugu prostoriju. Dok mama doji bebu, razgovarajte s njom isto kao da se to ne dešava: gledajte je u oči, ne u dekolte.

E da, darovi… Najbolje bi bilo da pitate novopečenu mamu šta joj fali. Mislim od stvari za bebu. Ako kaže šta joj treba, sjajno! Ja sam svojim drugaricama naručivala i najobičnije sitnice. Bolje da mi donese makazice za nokte i termometar za kadicu nego odelce za prvi mesec, jer ih imam dvadeset. Uglavnom se garderoba za početak dobije od nekog, ili je mama pod uticajem hormona pokupovala pola prodavnice za prvih nekoliko meseci. Ako nije rekla šta joj je potrebno jer je mnogo fina, a vi onda možete biti stvarno fini i kupiti nešto što joj zaista treba: jednokratne pelene (ili prašak za veš mamama koje koriste pamučne), vlažne maramice, sterilne gaze, mrežaste uloške, tetra pelene (nikad ih dosta)… Naravno, uvek pride možete uzeti neku sitnicu, poput glodalice ili zvečke, koja nije potrošna roba poput navedenih jer svi mi volimo da ima nešto za uspomenu od nas.


Moje prvo odvajanje od prve bebe bilo je kad je imala pet i po meseci. Deset godina mature. Podojila sam je i ostavila sa tatom, mlekom i špricem, tri sata (ona je sisala na sat i po). I preselo mi je jer je poslednjih pola sata plakala. Bilo je još mleka da joj da, ali njoj je bila potrebna moja dojka da se uteši. Tad sam rešila: neću ići na svadbu jedne od najboljih drugarica koja se udavala mesec dana kasnije. Svi su me nagovarali: neće joj ništa faliti, čuvaće je baka, a ne makar ko, dobiće tvoje mleko, a šta i ako plače, zaspaće, treba i ti da živiš i uživaš… Hm! Živim i uživam u tome da budem tu za svoju bebu. Nisam je rodila da je utrapim nekom i da idem na splav da đipam. Naigrala sam se i naizlazila i sad imam novi hobi – bebu.

Da se razumemo: da je ona beba koja zaspi i bar tri sata je mirna, pa hajde i da se iskradem na dva sata. Ali jok. Svaki čas se budila da povuče koji gutljaj i nastavi da spava. I nikako nisam želela da joj uskratim tu sigurnost da čim se promeškolji, ja sam tu. Na svadbu smo otišli narednog dana s bebom. I uživali smo s novopečenim supružnicima, koji danas imaju jednogodišnjaka zbog kog moja drugarica nigde ne mrda, ali kako kaže: to je najmanje što mogu da uradim za njega – da budem tu. Tako da: Pružite majci podršku da bude tu za svoju bebu i pobrinite se da se ne oseća kao da nešto propušta zato što ima “prikolicu”. Umesto da je pozovete u grad ili kod sebe, idite kod nje i pravite joj društvo. Ona neće brinuti što je ostavila svoju bebu i biće mnogo bolje društvo nego da ste izašli, jer bi tad stalno gledala u telefon i sat i prečula bi gomilu stvari koje joj pričate razmišljajući šta joj radi beba.

Tek kad sam postala mama po drugi put počelo je da mi bude jasno zašto mi je jedna drugarica, koja se porodila pre sto godina (dete joj je sad đak prvak!) bila do neba zahvalna što sam joj, kad odem kod nje, prala sudove i kuvala kafu. Iako sam tada bila u skroz drugačijoj priči od nje (sad tek živim taj život) i nisam znala koje su njene potrebe, instinktivno sam svaki put kad bi ona uzela da doji bebu, ili otišla da se tušne dok beba spava, ja zasukala rukave i počela da perem sudove. Nije mi to bila neka velika stvar, možeš misliti oprala sudove… ali onda kad dobiješ bebu, pogotovu zahtevnu bebu kao što je moja druga beba, onda si srećan i kad ti neko ponese smeće pri odlasku a kamoli opere sudove (doduše, u poslednje vreme mašina mi je jedna od najboljih drugarica).

Stoga: Zasucite rukave i pomozite šta treba!


Usput, dok ona uspavljuje bebu ili je presvlači, ubacite veš u mašinu, ili ga raširite, operite šoljice nakon što popijete kafu, prošetajte kera ako ga ima, izmasirate joj stopala ako to voli, nosajte bebu ako želi da opere kosu… (Naravno, ne govorite joj da joj je prljava kosa ili da su joj nepočupane obrve, sve ona to zna, ali kao što sam već rekla, ima važnija posla.) Ili ako ima starije dete, igrajte se s njim. Sve što vam padne na pamet, sjajno je. Možda joj ništa neće trebati osim vašeg društva, pa nemojte navaljivati, nego sedite i posvetite joj se. Uglavnom, udovoljite novopečenoj mami i nemojte da je nervirate!

Pošto ništa ne mogu da stignem na svetu da uradim osim da budem s decom jer ne umem baš najbolje da se organizujem, a sto stvari mi visi nad glavom, kao i ovaj tekst što mi se vrzmao po glavi danima i čekao da ga napišem, a ja nisam imala kad, rešim ja da pozovem mamu u pomoć. Pa rekla sam da ću je zvati kad zaškripi.


(Tekst je je objavljen na sajtu Udruzenja Roditelj Babinje iliti...)





субота, 25. јул 2015.

otkud ja

ne, nisam bila lenja pa sam se tek sad nakanila da sednem i nešto ispljunem na papir (pardon, ekran)... razmišljala sam: ima već toliko blogera na svetu, samo još ja falim. sve o čemu bih pisala toliko žena već piše (i to sjajno, čitala ica tekstove mnogih mama)... itd. no, danas sam odlučila da postanem mirođija i u ovoj čorbi. jer imam neopisivu potrebu da nešto kažem (pardon, napišem). o majčinstvu. dojenju. bespelenaštvu. o nečemu sa čim sam se susrela poslednjih nekoliko godina.
pa čitajte, (za)pitajte (se), komentarišite!