Претражи овај блог

понедељак, 31. август 2015.

Dnevnik prvog porođaja (2010)



Nekada davno (ali ne toliko davno) u jednoj ne tako najsrećnijoj zemlji na Balkanu živeli Adam i Bojana… Koji nikako nisu mogli biti potpuno srećni dok se nisu sreli. Elem, našli se oni tako napokon, od prvog momenta zavoleli i odlučili da žive srećno do kraja života.




Da, kao u bajkama. I da bi im život postao potpuna bajka, odlučili su da imaju bebu. Ni manje ni više nego devojčicu Galu (pa sad, ako bude bio David, voleće i njega).

Polovina aprila (2010): saznajemo da ćemo polovinom decembra (termin 16. decembar) dobiti bebu.

Polovina jula: saznajemo da ćemo polovinom decembra (i dalje termin 16. decembar) dobiti devojčicu. Cela trudnoća prolazi sjajno…

Šest dana posle termina: na CTG-u nijedna kontrakcija, al ajde da me pregledaju na poliklinici. Dr: otvoreni ste tri-četiri prsta, počeo je porođaj (e svašta, a ja ništa ne osećam!), ajde vi odmah u porodilište. U liftu zovem muža i vrištim od uzbuđenja u slušalicu: počeo je porođaj, dolazim kući, pa odmah u porodilište. Adrenalin skočio, ne znam kako sam se obrijala onako uzbuđena… Sva sam se nekako tresla od uzbuđenja. Mm mi puštao divne pesme… Presrećni krećemo posle nekoliko sati u porodilište.

U porodilištu kažu da dođem sutradan (svašta, a meni rekli da je porođaj počeo), pa se ipak predomišljaju jer je smanjena količina plodove vode. Odlučuju da ostajem. Ljubim se s mužem i odlazim na patologiju. Tamo dinamično. Srećem po hodnicima devojke koje znam iz školice, pa iz čekaonica raznih... Stalno nam mere temperaturu, pa pritisak, pa rade CTG, pa vade krv, i onda ukrug... I skroz je zanimljivo. I bila bi patologija za čistu peticu da cimerke nisu gledale Pink sve vreme i da nisam bila prisiljena da čujem šta se dešava na Farmi. Srećom pa imam divnog muža, koji je skoknuo i kupio mi mp3 plejer, narezao mi super muzikicu i doneo Bukovskog da čitam (e sad kad sam naoružana, Farma mož' da traje 24 sata...)

I dalje nema kontrakcija, već je prošlo sedam dana od termina, CTG uredan, plodova voda smanjena, ali je ima dovoljno (ipak?!)... Doktorica predlaže indukciju za sutradan u osam ujutru. Ja se smorila... Tako sam želela da sve to prirodno krene... Dobijam ricinus u jedan i zabranu da bilo šta jedem do ujutru (juuuuu, pa kako ću izgurati bebu posle gladovanja od 17 sati, brinem se ja; srećom pa smo tog dana imali pasulj s kobajom za ručak) Inače, sve vreme molim Galu da krene pre zore... Muž mi bio oko osam uveče, ja mu kukam kako sam već jako gladna, ništa se ne bojim, majkemi, samo bih malo jela. I žalim mu se kako me ricinus ne radi. No, samo što sam se požalila, otrčala sam u ve-ce. Olakšanje. Slikamo se, ljubakamo, i on odlazi jer mu oko devet dolaze drugari.

Nešto posle devet: osećam neke kontrakcije (onda sam ukapirala tek razliku između lažnih i pravih), na oko pet minuta, i traju oko 45 sekundi. Ništa, ustanem i počnem da se šetam s muzikom u ušima. Odlučujem se za Colplay.

Deset sati: govorim sestrici kako imam kontrakcije na oko tri minuta i traju minut. Kaže mi da sačekam još, pa će zvati dr. Šaljem mm poruku (i samo još drugarkama s Ringeraje) da je počelo. On odlepio, još mu tu drugari... Počinju sve jači trudovi i ja sam srećna što je sve počelo pre indukcije (sad, da l' je Gala poslušna il je ricinus učinio svoje...). Sad prelazim na Pulp. Puštam omiljene stvari i dišem. Sve vreme dišem (naučila bojanica u školici).

Jedanaest sati: istuširala se i šetam se da se što više otvorim. Kontrakcije su na dva minuta, traju minut, a od toga 20 sekundi baš baš bole. I čim prestanu, neopisiva sreća. Šećkam se tako po hodniku i čujem babicu koju prvi put vidim: ko to diše? Ja: ja dišem. Ona (slatka, mila i nasmejana): vidi, šetaj se ti još da se lepo otvoriš, da ne ležiš gore bez veze, a ja ću malo kasnije pozvati lekarku da te pregleda, pa dolazim po tebe, važi? Ja: daaaaa!!! Divno!!! Javljam mužu. I puštam Dženis. I dalje ne mogu da sklonim osmeh s lica.



Dvanaest sati: dolazi dr. Otvorena sam pet prstiju i idem gore na klistir, tuširanjac, pa pretporođajna sala. Moja divota od babice dolazi i vodi me. Usput stajemo nekoliko puta da ja predišem kontrakciju. Govori mi da sam pravi smeško.

Od ponoći do pola jedan: nas tri na tri ve-ce šolje. Svaka ima svoju. Pričamo u pauzama između kontrakcija. Nas dve koje dišemo ubeđujemo treću da diše jer će joj biti lakše, al ona se ne da. Ćuti i trpi. Odustajemo. Ja stavljam opet slušalice i slušam Ejmi Vajnhaus. Back to black. Dolaze još tri devojke. Neću da budem nekulturna; skidam slušalice i ćaskamo. Nas je šest na tri vece šolje (jeste da smo nas tri već bile, ali šta ako nam se opet priode?). Jedna je četvorotka i kaže da nikad nije bila ovakva gužva. Šaljem poruku najboljem drugu kako je porođaj zasad baš zabavan. Tuširam se, jako mi prija vreo tuš. Vidim babicu kako dolazi po mene i brzo zovem muža da mu kažem da ga volim i da se čujemo kad rodim Galu malu.

Pola jedan: isklistiranu i istuširanu babica me vodi u pretporođajnu salu (tu tek ukapiram da će me ona poroditi i jako se radujem jer mi se baš dopada). Kači me na CTG, uključuje stimulaciju. Skroz sam opuštena i jako uživam u minutu između kontrakcija koji postaje sve kraći.  Pored mene smeštaju onu četvorotku (koja će mi kasnije biti i cimerka u sobi), a do prozora neku ribu koja vriiištiii. Dakle, najgori deo porođaja bila je ta Vrištalina, koja mi je toliko pokvarila ugođaj... Još je ona išla prst ispred mene i stalno sam mislila: ju, sad kad se ja otvorim još jedan prst, garant ću i ja odlepiti...

Od jedan do dva: buše mi vodenjak, voda mlečna, bež, superiška. Otvorena sedam prstiju (samo?). Bila sam ubeđena da sam bar osam-devet, jer su bolovi sve jači, češći, pauza gotovo da se i ne sećam... Nekako izdržavam. U dva navrata sam povratila na vrhuncu kontrakcije. Samo ćutim, dišem i trudim se da me Vrištalina ne nervira mnogo.

Od dva do tri: dišem, ali više ne mogu onako da sikćem (da sam jela, možda bih i imala snage), već više dahćem. Vrištalina vrišti, četvorotka ćuti i diše, a ja dobijam napone. Zovem babicu, koja odmah dotrčava i govori mi da ne napinjem jer nisam još skroz otvorena. A meni se guraaa. To mi je bio najstrašniji deo. Napinje me, boli, a ne smem da guram, a jako mi se to radi. UF! I posle otprilike 15 minuta, sestrica zove doktora da me pregleda, on kaže: deset prstiju, al moraš da spustiš bebu. Nikakav problem (jedva sam čekala da se napnem)! Iz cuga sam je spustila da se vidi čuperak. Ajmo polako na noge i u porođajnu (jeeeee, kraj, evo, samo što nije gotovo, ju, pa nije toliko strašno).

Posle tri: dok se šetamo do porođajne, smejem se i govorim babici kako uopšte nije tako strašno i kako sam mislila da će to trajati još ko zna koliko i ko zna šta sam joj još rekla (nisam mogla usta da zatvorim), ona se samo smejala sa mnom. Legla na sto. Rekla mi je da je samo slušam i da će sve biti brzo. Rekla joj da nema problema jer sam jako disciplinovana. 

Guraj, stani, guraj, stani, guraj, stani – gotovoooo!!! (šta, to je to? juu, pa baš je bilo lepo) Pokazuju mi bebu, a ona crnu dugu kosu (nije ni čudo, koliko sam gorušice imala)... Daju mi je da je poljubim, ljubim je i nije mi gadno ni što je sluzava ni sirasta ni krvava, ma ništa. Predivna mi je. Oni je kupaju, mere, šta već rade, a ja joj priiičam, pričam, ne znam šta joj nisam rekla, a ona sisa ruku, cokće, srećetina. Babica mi traži telefon da je slika.  Potom su svi otišli i Gala i ja smo ostale same. Kažem joj: ajde da zovemo tatu da mu kažemo da smo se rodile. I bi tako!









(priča u celosti, bez slika, objavljena na Ringeraji)

петак, 14. август 2015.

Postporođajna presija

Dobro ste pročitali: ne depresija. već presija. Da se žena posle porođaja ponaša kao da se nije porodila. Niko nas ne tera, barem ne eksplicitno, da dve nedelje posle porođaja skinemo spavaćicu i obučemo neke lepe rite i odemo na posao, ali ne mogu da ne primetim da sa svih strana dobijamo poruke kako je to za divljenje...
Elem, juče sam bila kod frizerke i dok me je farbala, uzela sam novine koje su bile ispred mene. I tu se posle nekoliko ružnih vesti pojavi divna; da se Mirka Vasiljević (Nikolina ćerka iz "Mi nismo anđeli 2", za neupućene) porodila po treći put. I ja se tu oduševim. Kakva carica! Ima 24 godine i troje dece... vauuu! I sve bi to bilo bajno i sjajno da nisam nastavila da čitam i pročitala rečenicu kako se "Mirka, poznata po odvažnosti, samo dve nedelje posle porođaja, sprema za povratak na posao, bla bla..." Ne, neću da osuđujem ženu što je odlučila da radi (ovih dana radim na tome da što manje bilo koga osuđujem) mesec dana nakon što se porodila, ali ću bogami kritikovati one koji to veličaju. Koji nam šalju poruku: ona je žena zmaj koja se vraća karijeri! Ako već ne piše: "nažalost, počinje da radi samo dve nedelje posle porođaja" a onda ne mora ni da se šalje poruka kako je povratak žena na posao ubrzo posle porođaja nešto vredno divljenja.

Jer ženi treba vreme sa bebom, žena u periodu babinja treba da se odmara što više i da joj titraju.
Elem, dok sam tako čačkala ko se sve tako brzo vratio na posao, naletela sam na to da se Jelena Đoković nedelju dana posle porođaja vratila poslovnim obavezama, a onda sam pročitala i blog sjajne Angeline koja je napisala tekst upravo o ovome o čemu ja sad pišem (pročitajte njen tekst ovde)
kao i tekst Mame na ćoše pa sam malo ostala bez teksta jer su zapravo kazale sve što sam želela da napišem o tome koliko se vrši presija na mame da se što pre vrate "normalnom životu":
- nisu dovoljno kul ako vucaraju svoje bebe svuda sa sobom. Koliko puta su me sažaljivo gledali, kao da nemam kome da je ostavim, kao da sam zarobljena majka torbarka koja nema kontrolu nad svojim životom;
- nisu dovoljno sposobne ili važne ako se ne vrate na posao samo dva-tri-pet meseci nakon što su se porodile. Najčešće se rano na posao vraćaju žene koje su u svom poslu "nezamenljive", i niko drugi ne može tako dobro to da radi kao ona. Ne mogu da prihvatim da neko misli da je posao mame nešto što neko drugi može sasvim solidno da obavlja umesto njih;
- ne vode računa o sebi ako nisu skockane, našminkane mame. Možda neka mama ima sreće da ima nezahtevnu bebu koja joj dozvoljava da se sređuje, ili ima pomoć u kući, nekoga ko brine o bebi ili kuva ručak dok se mama sređuje, ali većina mama je sama s bebama nakon babinja i jedva stigne da se vojnički istušira za pet minuta i obuče nešto što nije isflekano i izađe na ulicu pre nego što se beba unervozi i počne da kmeči;
- zapustile su se ako posle tri-pet-sedam meseci nisu povratile kilažu koju su imale pre porođaja. Telu je potrebno mnogo vremena pre nego što postane kao pre porođaja. Mnogo faktora utiče na to. Savetovanjem mama kako da se što pre oslobode svojih kilograma kako bi izgledale kao mame s naslovnica u najmanju ruku je neukusno. Ona uči da bude mama. (evo usput i divnog bloga jedne mame koja uči da bude mama).
I u tome nije sama. Imaaaa naaaas goooomila!!! (Da, jedna od omiljenih pesama Goblina) i zato, mame, ne dajte da vas ubede da je vaša beba levo smetalo koje što pre treba da se poraste i bude samostalno. Nemojte dozvoliti da vas zavara izgled mama bez podočnjaka koje tako nasmejane poziraju fotografima. ne nasedajte na priču da je moćna žena samo ona koja u štiklama izlazi iz porodilišta i posle nekoliko dana-nedelja našminkana juri s telefonom u ruci na poslovni sastanak. Moćna žena je i ona koja je hrabro prihvatila svoju novu ulogu i ne beži od nje. Jer, taj period kada ste bebi najpotrebniji brzo prođe i porašće i faliće vam da nekom budete najpotrebniji na svetu.

Početak dojenja - prvi dani

Divno je što se u prethodnih nekoliko meseci rodilo nekoliko beba u mojoj okolini. Ono što je takođe divno jeste što sve te bebe uspešno sisaju. No, ne mogu reći da je svima od početka bilo lako. Mame su se mnogo potrudile da se izbore s problemima s kojima su se susrele. Znate šta je sjajno u priči s problemima u vezi s dojenjem: što za skoro svaki problem kod dojenja postoji rešenje. Treba samo znati šta raditi kad te nevolja strefi.
Samo?! Daleko je to od samo… Svi koji su se susreli s problemima na početku dojenja znaju koliko je frustrirajuće kad želiš da beba sisa, a ona ne ume, neće, ili nešto treće, i kad prosto ne znaš šta da radiš.
Kao što rekoh, rodilo se nekoliko beba mojih prijatelja i poznanika i sa svima njima sam se čula nekoliko dana posle porođaja. Uglavnom je to bilo dopisivanje porukama. I tu negde kad se rodila, recimo, četvrta beba – deža vi! Već u sledećem trenutku shvatih: nije to ništa već viđeno, već je to već ispričano! Stalno svima pričam istu priču (ne, nije mi dosadilo, i ne, neće mi dosaditi jer je svima potrebno da čuju tu priču).
I tako dođoh do ideje da napišem ovaj tekst i da ga onda poklonim svakoj mami nakon što joj čestitam rođenje deteta. Čim je ovaj tekst pred vama, pretpostavljam da ste novopečena mama, pa: čestitam!!!
Prvo, svakoj sam rekla da može da mi se obrati čim zaškripi s dojenjem. Uglavnom su se javile recimo tri-četiri dana posle porođaja. Komentar da još nemaju mleka sledio je nakon pozdrava. Brzo pišem kako je to u redu jer ni sekund više ne želim da misli kako se dešava nešto što ne treba. Mleko će doći posle, sad je tu dragoceni kolostrum. Da, ne vidiš ga, ne možeš da ga izmuzeš, ima ga baš malo, nekoliko kapi po podoju. On je tu dok ne krene prelazno mleko, posle tri-četiri-pet dana. Gust je, žut i naziva još i prvom vakcinom. Dakle, nezamenljiv. I sasvim dovoljan dok ti ne krene mleko. Nije ti beba gladna!!!
Ne znam jeste li znale da se bebe rađaju site. Ja nisam. Da, zamislite, nisu gladne. Ostalo im zaliha još kad su bile u stomaku i grebale se od vas preko posteljice za klopu. I ne, ne treba im 30 ml adaptiranog mleka dan nakon rođenja. A evo i zašto. Vrlo jednostavno: zato što je bebin želudac veličine klikera. Ili višnje. Šta vam je lepše da zamislite. I u njega treba da stane baš tih nekoliko kapi vašeg kolostruma. Stoga, stavljanje bebe na grudi čim ste u prilici!Verovatno će to biti nekoliko sati posle porođaja (mada bi bilo idealno da se prvi podoj desi već u prvom satu nakon rođenja). Bebino sisanje stimulisaće proizvodnju kolostruma i vi ćete započeti dojenje kako treba. Ako beba pravilno uhvati dojku…
Da! Ne umeju sve bebe da jako zinu i uhvate što više areole. Ja sam imala više sreće nego pameti što mi je prvo dete izašlo iz stomaka i uhvatilo dojku kako valja. Jer drugo dete nije. I da mi je drugo dete bilo prvo, odmah u porodilištu bi mi napravilo ragade hvatanjem samo bradavice, pa bih onda dobila mastitis jer mi ne bi praznila grudi, i na kraju ona, naravno, ne bi napredovala jer bi nepravilnim hvatanjem dobijala nedovoljno mleka. Zvuči poznato? Svaka druga priča s dojenjem završi se tako. Ukoliko, naravno, ne dobijete prave savete. Naravno, u pravom trenutku.
Dojenje ne boli. Svako ko vam je rekao da to stravično boli imao je loš položaj na dojci. U prvo vreme možete prvih nekoliko sekundi osetiti nelagodu, ali bol nikako. Bol je pokazatelj da je beba nepravilno uhvatila dojku. Uglavnom bebe ne umeju da zinu mnogo, i onda uzmu samo bradavicu i sisaju je. I tako vam mogu za nekoliko minuta (čitaj sekundi) napraviti ragadu. A pravilnim dojenjem mogu satima (čitaj noćima) biti na dojci a da vam ne naprave nikakva oštećenja bradavice. Boli vas? Prekinite podoj stavljanjem prstića u ugao bebinih usana kako biste prekinuli vakuum, a potom zinite jako i prstom joj pomozite da što više i ona zine, te obuhvati što više areole. Rekla sam da zinete i vi, jer su naše bebe pametnjakovići koji nas od prvog dana oponašaju. Ne boli vas? E to je to… Sad se opustite i pustite je dok ona ne pusti sama dojku.
“Šta? Ne deset minuta jednu, deset drugu, nego koliko hoće? I to kad hoće? Pa kako sad to? Pa zar ne treba da tri sata?” Da, to su rečenice koje mi pišu zbunjene i iznervirane drugarice koje su lepo štreberski išle u školice za trudnice i sve lepo zapisale u svesku. I sad se to uopšte ne poklapa s onim što joj ja pričam. Ali nakon što joj ispričam (sledi prepiska od pre koji dan) zašto je to tako, uopšte više nema nedoumice u vezi s tim. I doji na zahtev.
“Vidi, vrlo je jednostavno: ne gledaš na sat, gledaš u bebu. To tri sata je za bebe koje su na adaptiranom mleku, koje je teško svarljivo i one ni ne smeju češće da ga uzimaju. A kako se bebe češće hrane formulom nego majčinim mlekom, uobičajilo se po porodilištima i da se dojka nudi na tri sata. A majčino mleko je lako svarljivo i vari se u proseku dva sata. Ako im ograničiš vreme podoja, to je kao da si nekog prekinula usred ručka sklonivši mu tanjir. Kad se najede, pustiće dojku, ili će zaspati. E tad znaš da se najela. Sve ostalo je ograničavanje podoja, i tu mogu uspešno sisati samo deca koja su halava i jača, i koja umeju dobro da vuku pa mogu za to vreme uzeti dovoljnu količinu mleka. Bebe koje imaju sporiji tempo, i malo su još i lenje, teško da mogu za 20 minuta da se naklopaju. Barem ne dok su tako majušne. I to je već početak prestanka dojenja. Ona ostaje gladna, ti ne praviš dovoljnu količinu mleka koja je njoj potrebna… Srećom pa prvih nekoliko nedelja imamo viška mleka…”
Kad smo već kod viška… Šta s njim? I šta je uopšte višak? Grudi mogu da se prepune kad nadođe mleko, baš tog nekog trećeg-četvrtog dana. Ukoliko i nakon što je beba sisala koliko je želela i dalje imate osećaj napetosti u grudima, izmuzite ručno ili pumpicom samo toliko da napetost prođe. Nemojte više od toga. Nipošto nemojte pumpati koliko ima, jer ćete stimulisati telo da proizvodi još toliko mleka. Da, mleko funkcioniše po principu ponude i potražnje i ako vi, recimo, praznize grudi posle svakog podoja, telo će proizvoditi još toliko mleka i vi ćete opet morati da izmlazate to mleko kako vam se ne bi začepili kanali i tako ukrug. Tako da, oprezno sa izmlazanjem. Svakako da morate iz dojke izbaciti višak mleka, ali tek toliko da popusti napetost. (Znam da sam rekla, al’ od viška saveta glava ne boli, a od viška mleka dojka boliii.)
I to bi za početak bilo to. Beba pravilno uhvati dojku, vi joj je dajete kad god ona to poželi, i dopuštate joj da siki koliko joj se prohte… I sad još samo: kako brižnu majku ubediti da joj beba nije gladna… Skoro pa Sizifov posao, ali vredi da pokušam. Vrlo je prosto: pratite bebine pelene. Uzmete praznu pelenu i u nju sipate dve-tri kašike vode – to vam je jedna mokra pelena. Takvih treba da bude barem šest na dan. Bebina kaka je nakon mekonijuma zlatnožuta sa gormuljicama, iliti slikovito: senf sa susamom. I treba da je ima barem tri (a verujte imaće mnogo više) na dan u prvih šest nedelja, a kasnije to može biti i jednom u nedelju dana. Biće vam lako da zapamtite: može kakiti sedam puta na dan ili jednom u sedam dana. Beba tako piški i kaki? To je to! Nema: ali ona svakih pola sata traži sisu (ne zaboravite da dojenje nije samo hranjenje, možda želi utehu, maženje, pažnju), stalno se budi (nije tačna izreka «spava kao beba», bebe spavaju jako nemirno), plače (bebe plaču iz sto i jednog razloga a ne samo kad su gladne)… Je l’ dobro piški i kaki? Ne brinite, unosi dovoljno mleka!
Jer vi ste uvek tu za nju. Možete je voditi svuda. Gde ste vi, tu je sve što joj treba. Ne žurite da se vratite starim navikama koje ste imali pre bebe. Ona je tek došla. I čudesna je. I vi ste njoj «sve u jedan». Doći će opet dani kada ćete opet imati to neko vreme samo za sebe. Znam, zvuči već ofucano, ali da, proleteće godine, i da, faliće vam ta sićušna bića koja samo traže vašu dojku.
I još nešto: Želja da dojite i samopouzdanje koje ćete izgraditi tako što ćete se dobro informisati dovoljni su aduti kojima možete pobediti sve prepreke na putu ka uspešnom dojenju. Vaše telo može da nahrani vašu bebu i neka vas niko ne ubedi u suprotno.
(Tekst je objavljen na stranici Udruženja Roditelj Prvi dani dojenja)

уторак, 04. август 2015.

Babinje iliti kako da se dodvorite novopecenoj mami



Kada sam rekla svojoj mami da nema potrebe da bude kod nas nakon što se porodim, žena se rasplakala. Bila je neutešna. Toliko je drame bilo zbog mog buntovničkog ponašanja da sam pomišljala da je ipak primim; bolje i to nego da je slušam od jutra do sutra kako svima dolaze mame, jedino ja nju neću. Čak se njena drugarica zezala i rekla joj da može biti kod nje desetak dana posle porođaja a da kaže da je kod mene kako je ne bi ogovarale komšinice u selu.


Elem, nije da ja nju nisam htela… Prosto sam želela da dođem kući s bebom i da budemo sami nas troje. Da tata upozna svoju ćerku i da sebično uživamo u prvim danima roditeljstva sami. Moj muž je tada radio od kuće i nije imao mnogo posla, pa je mogao da bude skoro pa “full time” otac. Naravno, ako zaškripi, uvek mogu da računam na mamu, i jednu i drugu. Samo nisam želela da nam neko bude stalno prisutan, već po potrebi.

I tako se ja lepo porodim, sve prošlo brzo, prirodno i lepo; došao tata po nas, izneo svoju bebu, ja vukla torbekanju (gde mi je bio mozak?) i stigosmo kući. Tata se odmah “razgaćio “, ja sam obukla spavaćicu sa ovčicama i provukla sise kroz rupe da se luftiraju. Da sam imala epiziotomiju, raširila bih i noge da mi se suši rana (išla mamica u školicu). Tako izgleda većina porodilja: gegaju se ko pingvini s uloškom između nogu, potkošulje im mirišu na usireno mleko, gospoje sise su im na izvol’te, leže u krevetu raskrečenih nogu i presrećne su ako imaju kome da nešto ištu.


Zato je dobro da osoba koja joj se nađe posle porođaja bude neko zaista blizak (najčešće su to mame i sestre, a ponekad i svekrve), kome može da zatraži urmašice, daljinski, da joj poprska ranu, ili je pošalje do apoteke po vatu, a da se ne ustručava. Koliko sam ja skopčala, pomoć je tu za mamu, ne za bebu. Mama doji bebu i spava kad i ona, a pomoć bi trebalo da bude spremljeni ručak, opran i ispeglan veš… i sve u svemu: da mami bude sve potaman. Ako joj treba neko da sedi i razgovara s njom o astrologiji ili igra jamb, nek takvog nekog nađe.

Kod nas je bilo ovako: ja sam dojila bebu, a muž ju je uglavnom prevlačio i kupao. Dan nakon dolaska kući došli su svekar i svekrva, koji su ujedno bili i prvi gosti. I doneli mi cveće, neku igračku za bebu i – ručak. Pun pogodak! Još su pri polasku rekli da će svaki put kad budu mogli dostaviti ručak na putu do posla. Odlično! Nisu hteli ni kafu, ni posluženje (mada sam mogla da im ponudim samo kukuruz šećerac jer je to bilo jedino što se nalazilo u zamrzivaču)…


Rečju – bili su zahvalni gosti. A i ja sam zahvalna svojoj prirodi što nimalo nisam od onih koji titraju gostima. Naravno, ponudiću šta imam, ako imam. Prepotentno razmišljam kako ljudi dolaze kod mene zbog mog društva a ne zato što dobro mesim krofne. A u ovoj situaciji računam: valjda niko nije lud da ide kod porodilje gladan i žedan. Ako gosti dolaze izdaleka, pa su ogladneli usput, skoknuće muž do pekare, doneće nešto se prezalogaji, čisto da im krčanje creva ne probudi bebu. Dakle: nemojte ići kod porodilje da jedete, već joj nosite da jede. Osim u slučajevima kada novopečena mama naglasi kako vas čeka na večeri jer joj je toliko nedostajalo da kuva u porodilištu da je jedva dočekala da mete kecelju i napravi vam lazanje, što će se desiti samo u situaciji ako je umesto postporođajne depresije zapatila postporođajni kuvarski sindrom, koji ne postoji.

E sad… kad da odete? Kad Ona to hoće. Ako vas zamoli, sačekajte je već ispred porodilišta. Ako ćuti i ne javlja se, ne pitajte! Zvaće vas kad bude želela, a može joj biti neprijatno da vas odbije. Ili da joj ne bude neprijatno da vas odbije, ali vama može biti neprijatno što vam je rekla da ne prima još posete a vi jedva čekate da je vidite s bebanom. Možete svakih nekoliko dana da joj pošaljete poruku i pitate za zdravlje, u nadi da će na neku poruku odgovoriti. A ako to i ne uradi istog dana, ne zamerite joj, ima mnogo važnijeg posla: uči da bude mama. Ali jednog dana će vam odgovoriti pitanjem: kad dolaziš, hoćeš da mi dete krene u prvi razred?

Stoga: ne budite nametljivi što se tiče posete.
Ima toliko ljudi koji će je gnjaviti. Recimo, strina/tetka/ujna koju je poslednji put videla na nekoj sahrani deset godina ranije. One toliko vole da prisustvuju tim bitnim “događajima”, poput babinja, svadbi i sahrana, da često dođu i bez najave jer znaju da biste ih, kad bi se javili, možda zamolili da ne dođu prvih dana. I te iste tetke retko kad ne kažu da nemate dovoljno mleka, ili da i ako ga imaš, nije ti dovoljno kvalitetno jer “vidiš kako ti plače čim mu izvadiš sisu iz usta”. Plače zato što je u skoku! I to onom prvom, samo četiri dana nakon rođenja (diskretno se pogleda na sat), što znači da ti, tetka, nema šta da tražiš ovde! No, naravno, to nijedna porodilja nijednoj tetki nikad neće reći.

Čak ni najveća jezičara neće izbaciti ludu tetku iz kuće, nego će se rasplakati. Zato što je ranjiva. Zato što je drmaju hormoni. Donela je bebu na svet i sad hrani to svoje čedo i srce joj se cepa što plače, i ako nije dovoljno informisana i nema dovoljno samopouzdanja, vrlo lako će je ubediti da nema mleka. Pa će prestati da ga doji i na kraju će oboje plakati. Naravoučenije: ne puštati stare tetke (osim ako ih ne obožavate) i dalju rodbinu blizu porodilje minimum 40 dana!

U mojoj okolini su manje-više svi hteli da čekaju da prođe šest nedelja pa da onda svrate (mada, jest to bilo oko Nove godine, valjda se svi istrošili). No, ja sam baš želela da se družim i istog dana nakon što sam se najela svekrvinog ručka pustila sam poruku svom najboljem drugu da svrati uveče da otpadamo zajedno. Došao je i doneo mi torbu. Predivnu crvenu torbu na dar. (Možete, za promenu, odneti mami neki poklon, makar i sitnicu, obradovaće se.) Sedeli smo i ćaskali sat vremena, od kojih je beba 45 minuta sisala a ostalih 15 spavala.

Bilo je to moje prvo dojenje u društvu i shvatila sam da mi nije ama baš nimalo neprijatno, pogotovu što je beba baš umela dugo da sisa i bilo bi mi dosadno da svaki put odlazim u drugu sobu. A on je bio i više nego sjajan i potpuno se ponašao kao da su lubenice od grudi veličine veće jabuke. Ohrabrite mamu da hrani dete pred vama i nemojte se frapirati veličinom njenih grudi, dovoljno je već zabezeknuta i sama svojim dimenzijama.

Nije bilo situacija kad mi je bilo nelagodno da dojim bebu u društvu, ali mi se dogodilo da drugarica zamoli muža da izađe iz sobe da, kako kaže, ne smeta. Meni, da je išta smetalo (tipa zveranje u sise od strane drugara mog muža, ili glasna priča koja ometa bebu u sisanju, ili da mi se ukočila guzica od sedenja) otišla bih u drugu prostoriju. Dok mama doji bebu, razgovarajte s njom isto kao da se to ne dešava: gledajte je u oči, ne u dekolte.

E da, darovi… Najbolje bi bilo da pitate novopečenu mamu šta joj fali. Mislim od stvari za bebu. Ako kaže šta joj treba, sjajno! Ja sam svojim drugaricama naručivala i najobičnije sitnice. Bolje da mi donese makazice za nokte i termometar za kadicu nego odelce za prvi mesec, jer ih imam dvadeset. Uglavnom se garderoba za početak dobije od nekog, ili je mama pod uticajem hormona pokupovala pola prodavnice za prvih nekoliko meseci. Ako nije rekla šta joj je potrebno jer je mnogo fina, a vi onda možete biti stvarno fini i kupiti nešto što joj zaista treba: jednokratne pelene (ili prašak za veš mamama koje koriste pamučne), vlažne maramice, sterilne gaze, mrežaste uloške, tetra pelene (nikad ih dosta)… Naravno, uvek pride možete uzeti neku sitnicu, poput glodalice ili zvečke, koja nije potrošna roba poput navedenih jer svi mi volimo da ima nešto za uspomenu od nas.


Moje prvo odvajanje od prve bebe bilo je kad je imala pet i po meseci. Deset godina mature. Podojila sam je i ostavila sa tatom, mlekom i špricem, tri sata (ona je sisala na sat i po). I preselo mi je jer je poslednjih pola sata plakala. Bilo je još mleka da joj da, ali njoj je bila potrebna moja dojka da se uteši. Tad sam rešila: neću ići na svadbu jedne od najboljih drugarica koja se udavala mesec dana kasnije. Svi su me nagovarali: neće joj ništa faliti, čuvaće je baka, a ne makar ko, dobiće tvoje mleko, a šta i ako plače, zaspaće, treba i ti da živiš i uživaš… Hm! Živim i uživam u tome da budem tu za svoju bebu. Nisam je rodila da je utrapim nekom i da idem na splav da đipam. Naigrala sam se i naizlazila i sad imam novi hobi – bebu.

Da se razumemo: da je ona beba koja zaspi i bar tri sata je mirna, pa hajde i da se iskradem na dva sata. Ali jok. Svaki čas se budila da povuče koji gutljaj i nastavi da spava. I nikako nisam želela da joj uskratim tu sigurnost da čim se promeškolji, ja sam tu. Na svadbu smo otišli narednog dana s bebom. I uživali smo s novopečenim supružnicima, koji danas imaju jednogodišnjaka zbog kog moja drugarica nigde ne mrda, ali kako kaže: to je najmanje što mogu da uradim za njega – da budem tu. Tako da: Pružite majci podršku da bude tu za svoju bebu i pobrinite se da se ne oseća kao da nešto propušta zato što ima “prikolicu”. Umesto da je pozovete u grad ili kod sebe, idite kod nje i pravite joj društvo. Ona neće brinuti što je ostavila svoju bebu i biće mnogo bolje društvo nego da ste izašli, jer bi tad stalno gledala u telefon i sat i prečula bi gomilu stvari koje joj pričate razmišljajući šta joj radi beba.

Tek kad sam postala mama po drugi put počelo je da mi bude jasno zašto mi je jedna drugarica, koja se porodila pre sto godina (dete joj je sad đak prvak!) bila do neba zahvalna što sam joj, kad odem kod nje, prala sudove i kuvala kafu. Iako sam tada bila u skroz drugačijoj priči od nje (sad tek živim taj život) i nisam znala koje su njene potrebe, instinktivno sam svaki put kad bi ona uzela da doji bebu, ili otišla da se tušne dok beba spava, ja zasukala rukave i počela da perem sudove. Nije mi to bila neka velika stvar, možeš misliti oprala sudove… ali onda kad dobiješ bebu, pogotovu zahtevnu bebu kao što je moja druga beba, onda si srećan i kad ti neko ponese smeće pri odlasku a kamoli opere sudove (doduše, u poslednje vreme mašina mi je jedna od najboljih drugarica).

Stoga: Zasucite rukave i pomozite šta treba!


Usput, dok ona uspavljuje bebu ili je presvlači, ubacite veš u mašinu, ili ga raširite, operite šoljice nakon što popijete kafu, prošetajte kera ako ga ima, izmasirate joj stopala ako to voli, nosajte bebu ako želi da opere kosu… (Naravno, ne govorite joj da joj je prljava kosa ili da su joj nepočupane obrve, sve ona to zna, ali kao što sam već rekla, ima važnija posla.) Ili ako ima starije dete, igrajte se s njim. Sve što vam padne na pamet, sjajno je. Možda joj ništa neće trebati osim vašeg društva, pa nemojte navaljivati, nego sedite i posvetite joj se. Uglavnom, udovoljite novopečenoj mami i nemojte da je nervirate!

Pošto ništa ne mogu da stignem na svetu da uradim osim da budem s decom jer ne umem baš najbolje da se organizujem, a sto stvari mi visi nad glavom, kao i ovaj tekst što mi se vrzmao po glavi danima i čekao da ga napišem, a ja nisam imala kad, rešim ja da pozovem mamu u pomoć. Pa rekla sam da ću je zvati kad zaškripi.


(Tekst je je objavljen na sajtu Udruzenja Roditelj Babinje iliti...)