Претражи овај блог

петак, 30. октобар 2015.

Sindrom zvani superžena (prvi deo: očajna superdomaćica)

Ne, ona nije super žena, već superžena. Nije super, već je iznad ostalih, vrhunska i po svemu sudeći svemoguća. I nije ona neka tamo, nego ja, i možda vi. Ali lakše je kada pišemo o tamo nekoj koja nije mi. Pa ću tako i pisati.
Ona može sve sama. Sposobna je da se brine o kući apsolutno sama i nije joj potrebna nikakva pomoć koju joj je neko, ne daj bože, ponudio. Kada joj dođe svekrva i krene da pere sudove, to je vređa jer pobogu, sve to ona može sama, nikako joj nisu potrebne još nekakve vredne ruke u kujni da joj pripomognu. Ako pregori sijalica, ne čeka da joj muž dođe s posla da joj zameni, pa ona je valjda dovoljno sposobna da se popne na veću stolicu hoklicu i da je zameni (to se, naravno odnosi i na menjanje osigurača). Ne treba njoj tamo neki muškarac da ga čeka i ko zna kad dočeka (znate već kako muškarci umeju da kažu "sad ću" pa ga podsetite opet za koji mesec da još nije okačio zavesu). Iz prodavnice nosi desetine punih kesa sama i ne žali se. Neka je i osmi mesec, pa nije bolesna ako je trudna.
Sama pegla, sama kuva, menja gumu na mašini (naučio je tata još kad je bila mala), sama mesi hleb i razvija koru za pitu (ništa ne valja ono kupovno), sama buši rupe, meće tiple i kači slike, nosi bocu kad nestane plin (sama i odvrće i zavrće), sama i sebi šije, suze ne mora da krije (jer ni ne plače)... Jer ona je superžena. Ona je superdomaćica.
A kada superžena i još bolja superdomaćica uđe u brak, onda ume da bude vrlo zeznuto.
Kada sam još kao studentkinja držala časove iz latinskog, mama jedne devojčice mi je tada davala savete. Kao žena ženi. Domaćica budućoj domaćici. Ja tad nisam imala ni momka, a ona je bila sveže razvedena. Rekla mi je poprilično ozbiljno da ne treba da znam sve sama da radim. Nisam uopšte znala ni o čemu priča ni zašto mi to priča. Rekla mi je da je ona toliko sve znala sama i da joj toliko muž ni za šta nije bio potreban da su se na kraju razišli. Bilo mi je potpuno neverovatno i besmisleno. Ali njene rečenice su nedavno počele da dobijaju neki smisao. "Ne moraš sve da znaš, pusti i njega nekad da nešto uradi. Ako i znaš, pravi se da ne znaš i dozvoli mu da to uradi" -  delovalo mi je smešno. Zašto da taktiziram i da ga pustim da on to uradi ako ja to umem? Mislila sam tada. A sada mislim: zašto da sebi ne olakšam a i zašto da on čovek ne doprinese nečemu i oseti se kao da mi je potreban?
Lako upadnemo u zamku da nešto brže uradimo od svog supruga (da ne kažem sto puta bolje) i te stvari prestanemo od njega da tražimo, ili ih čak zamolimo da ne rade. Mi ćemo. Iliti ja ću (oslobodila sam se u međuvremenu i prestala da pišem u trećem licu). I tako jedna stvar, pa druga pa treća i dok ste se okrenuli, to je 95 odsto stvari i već je prošlo pet ili deset (ili nedajbože 15 i više godina). I vi ste umorni. Iscrpljeni od posla preko glave. I muka vam je od svega. I od toga što on ništa ne radi i od toga što je cela kuća na vašoj grbači. Sve moram sama! Sve moram sama!
Stop. Iju! Otkud odjednom? Gde je ona srećna i ponosna žena koja sve ume sama i niko joj nije bio potreban? I zašto on ništa ne radi po kući? Zašto ja sama sebi kuvam čaj kad sam bolesna? Prvo, nije to ništa odjednom. Drugo, nema srećne ponosne žene više. Pojela ju je za doručak smorena, frustrirana ženica. Koja, ako je još i pride finansijski nezavisna i često s njim ulazi u verbalni sukob (da ne kažem da joj ide na živce), ima veliku potrebu da muškarca odstrani iz svog života jer ionako nikakve vajde od njega nema (da ne kažem da još joj samo fali da i za njim pere i pegla). Aha. evo nas tamo gde je tetka Sanja bila.

I ne kažem da ćete se zbog toga razvesti. Niti da ćete prestati nekog da volite. Ali da ćete biti nezadovoljni - o da, hoćete! Pre ili kasnije, obiće vam se o glavu ono "mogu sama". Pa zato lepo pitajte, zamolite da vam nešto uradi. Probajte, iznenadićete se koliko je lakše i koliki vam teret s vrata padne kad pomislite da ne morate sve same. Em je sjajno što imate nekog da vam pomogne, em je sjajno što ste bolje volje jer ste manje umorni i rastrzani na sto strana.
A juče sam od jedne mame čula rečenicu koja me je poprilično prodrmala: "Happy wife, happy life". I kad sam malo o tome razmislila: o da! To je to. Srećna žena - srećan život, ali to toliko glupo zvuči na srpskom da mi dođe da obrišem rečenicu. Drage super žene, ne dozvolite sebi da se ubedite da je super biti superžena, superdomaćica. Vi ste još mnogo toga što je ostalo u senci vaše želje da budete superdomaćica. Nećete biti manje super ako zamolite muža da vam izrenda bundevu (možda dobijete i pesmu gratis ako voli da peva), niti ćete biti manje dobra domaćica ako vam muž oljušti krompir za ručak, niti će vas manje ceniti ako poručite hranu jer ste tog dana fenirali kosu i čitali knjigu umesto širili mirise iz rerne. Niti će vas iko više voleti zato što ste sve ama baš sve sami uradili. A vi ćete voleti sebe više kad se rasteretite. A to je neprocenljivo. 

уторак, 20. октобар 2015.

Blago tebi (iliti svakom je svoja muka najteža)

Sinoć sam se dopisivala s jednom drugaricom preko mesindžera kada me je Marta pozvala. Bilo je već odavno prošlo vreme za leganje (u devet u krevet), i one nisu spavale. Kratko sam joj napisala da moram da idem jer još nisu zaspale. Ona mi je napisala da zna i da ni ona njena ne spava. Ali meni to nije bilo dosta, pa sam joj napisala da je lako njoj s tom jednom (sećajući se koliko je zaista bilo lako s jednom bebom) i kako ja imam dve i da uvek jednja od njih dve neće da spava. Drugarica koja se nimalo ne oseća kao da joj je lako dobila je želju da mi dočara kako nije to baš pesma ko što ja mislim, pa je dodala: juče do ponoći nije htela da spava, ni na rođendan nisam mogla da odem... I srećom pa sam se dopisivala s njom i mogla da pročitam svoju idiotsku rečenicu (kad izgovorite, pogotovo ishitreno, brzo zaboravite i ne razmišljate o njenoj težini) umesto da nastavim suludo i ničim izazvano takmičenje kome je gore (iako smo obe veoma raspoložene prema gajenju dece i ne doživljavamo to kao što sad ispada - muku junačku), i onda sam samo napisala: svakome je svoja muka najteža. I jeste! I uvek će biti! Možete da navedete sto i jedan argument i nema tu kome je realno teže; svima je najteže kad je teško. I nema potrebe da se muke porede i mere. Eureka! Kao da to ne treba da znamo već. Znamo, ali nemamo vremena da o tome mislimo.
I tu shvatim kako mi je obuka za postpartum dulu (o tome drugi put) pomogla da malo više čujem šta drugi kažu i zaista razmislim kako je njima, umesto da istovremeno razmišljam kako je meni. Nisam ni znala da to radim. Mislila sam da je normalno da, ako mi drugarica kaže da nije bila kod frizerke dva meseca, ja njoj kažem: ajde, ćuti, šta se žališ, ja nisam bila šest meseci i nisam zbog toga smorena. A nije normalno! Jer možda meni ta frizura ne znači ništa da bih se osećala dobro, a njoj jako prija. I umesto da pričam koliko ja nisam bila, mogla sam da se stavim u njenu kožu, shvatim da joj je to potrebno i kažem joj da se nadam da će uskoro ići.
Nisam razmišljala o tome da li je u redu da kada neka drugarica kaže kako je preumorna jer tri meseca nije spavala, ja izustim: ti tri meseca ne spavaš, a ja godinu dana, šta ja da kažem?! Umesto da kažem najprostije da je razumem da joj je teško i da se nadam da će se uskoro pošteno naspavati. To je ono kad vam je jezik brži od pameti. I jako se sada kajem. Jeste, kriva sam. I kajem se što sam imala ishitrene reakcije.
Ne, nisam ja loša drugarica. Ja sam ljudsko biće koje, poput vas koje čitate, nesvesno čini pogrešne stvari. No, vreme je da stanemo tome na put i da se potrudimo da to što manje radimo.
Oduvek sam volela one naslove: deset sitnica koje će promeniti vaš život, ili pet stvari koje ne smete da kažete novopečenoj mami i sl. Pa stoga, iako naslov ne glasi deset razloga zašto je blago tebi, evo nekih predloga. Da manje kukamo, i manje se hvalimo. Rečju da ne budemo hvalisave kukavice (koje kukaju a ne koje se plaše). I da više čujemo i više razumemo onoga sa kim razgovaramo.
Primetićete kako "ni jadna ja, blago tebi" nije u redu, kao ni "jadna ti, ja sam tako srećna što nemam tih problema".
1.  Moje dete nikad nije bolesno, pu-pu. Razmislite opet. Upravo vam se žena požalila da joj je dete prehlađeno već treći put, a vi joj govorite kako vaše dete nema tih problema. Stavite se u njen položaj. Porazgovarajte s njom o tome šta bi moglo da pomogne u toj situaciji, zaboravite na sebe i svoju savršeno zdravu decu (koja, baj d vej, ne postoje).
2. Ti barem imaš nekog da ti pomogne! Drugarica vam kaže da joj je teško s obavezama oko kuće i bebe jer joj je mama već pet dana bolesna i ne može da dođe ništa da joj pomogne a baš treba da sortira zimske stvari, nema šta da obuče a već zahladnelo. I tu umesto da sledi priča da razumete kako joj je teško što nema koga da uskoči, ili da joj kažete kako ćete joj pričuvati bebu dok nađe jaknu, kažete joj kako ona barem ima mamu da joj pomogne kad nije bolesna a vaša mama živi u drugom gradu i ne možete da je zovnete da skokne kad vam zatreba, a vi na sve to imate dvoje/troje/četvoro dece, a ona samo to jedno. (Ispadne da je jedno ko nijedno.) Ta mama se požalila (da je bolje volje, ne bi), poslednje što treba je da je neko ubeđuje da zapravo nema prava da joj bude teško.
3. Moja deca sjajno jedu, da kucnem u drvo. Dok me neko ne pita, ne govorim kako moja deca dobro jedu. Jer bila sam nebrojano puta prisutna kada mama onako poluočajna kuka kako njeno dete neće da jede voće i povrće a onda se nađe neka mama koja kaže: "Iju, svašta, moj sve jede! Ne bira! Od jabuke do brokolija". Malo neumesno, složićete se. Još ako doda: "Što se i vidi po njemu/njoj", a poznanica je dva minuta pre toga izgovorila kako joj je dete i mršavo baš zato što bira hranu... Da, pomislićete da eto barem može da je pita za savet o ishrani, ali umesto isticanja kako ona nema tih problema, mogla je ponuditi odmah neki spasonosni savet. Ili je samo slušati. To sam isto zaključila, mi žene uglavnom želimo da nas neko sasluša i razume. Čak ne ni da nam reši problem, već onako da nas shvati.
4. Baš tebe briga kad imaš muža koji radi u državnoj/stranoj firmi/kod kuće. Kao što možete da primetite, šta god da vaš muž radi, ne valja, odnosno u boljoj je poziciji nego njen. Ako radi u državnoj, onda blago tebi što ti muž dolazi u tri kući (i podrazumeva se pomaže ti oko dece). Ako radi u stranoj, onda se razbijate od para i ti nemaš brige. Ako radi od kuće, onda kao da ne radi. Kao da je na raspolaganju ceo dan. Prosto ne možete ljudima udovoljiti.
5. Još plače? Moje dete je sjajno prihvatilo vrtić. Mislim da je posle izjave da njena deca nikad nisu bolesna, ovo jedan od komentara koji najviše pogađa mame. Jer mame vole da su im deca zdrava i srećna. Da se razumemo, sva deca (dobro, većina) negoduju kad krenu u vrtić, samo su neka više u tome ekplicitna a neka manje. I svakoj mami je poprilično teško da se nosi sa suzama svog deteta, a ono što dodatno može da oteža jeste komentar mame čije dete ne plače pri ostavljanju: "A vi još plačete? Moja uživa. Neće kući". Kad čujete taj komentar, verovatno ne stignete ni da pomislite nešto jer ste u šoku. Onda kad izađete iz šoka, nije vam jasno odakle joj ideja da vam to nabije na nos, a onda pomislite: bože, zašto ovo dete neće kući, zar kod kuće nije najlepše (uzmimo u obzir da je dete već provelo šest-osam sati u vrtiću i da je to verovatno zadovoljilo njegove potrebe za društvom).
I ima toga još, još mnogo. Pre nego što ću završiti tekst, pitala sam u grupi Mame Novosađanke (ko se nije priključio, nek izvoli) da mi mame kažu šta ih nervira kad im drugi prokomentarišu a misle da je neumesno. Dobila sam gomilu odgovora i shvatila da ne bi stalo ni na deset strana, i da ću definitivno napisati tekst "100 stvari koje mame (Novosadjanke) ne vole kad im kažete" (iako je relano napisano i mnogo više primedbi). Tako da, biće još priča o stvarima koje nam smetaju samo zato da bismo se osvestile da su tu. I da smo mi te koje slučajno (retko zlonamerno), brzopleto kažemo i ostanemo žive (i nesvesne da smo bilo šta pogrešno rekle). I da iste te mi možemo biti bolje od sebe samih.

среда, 14. октобар 2015.

Nepodnošljiva lakoća recikliranja (iliti šta napraviti od kutija)

Mnogo je hladno. Ne, ne smeta mi. Nisam od onih koji kad vide da je napolju tmurno postaju tmurni. Naprotiv, ubeđujem sebe da ne postoji loše vreme, već samo loša pripremljenost za trenutno vreme. Dakle, ako se obučemo kako treba, biće nam prijatno. A i kiša može da deluje na nas poput sunca, ako joj damo šansu. Znam, reći ćete: važi! Vreme je bljak i tačka. Bilo koje dalje ubeđivanje besmisleno je. Zato ja neću ni da pišem o tome kako treba da vas veseli ovako hladno vreme, već šta biste mogli da radite sa svojom decom kad je toliko hladno da ne želite da izađete iz kuće. A takvo vreme tek dolazi...
kutija za flomastere s rupom za ubacivanje
Oduvek sam volela svašta da pravim od nekih starudija i otpadaka. Danas se reč reciklaža toliko forsira (ne kažem da ne treba, dakako nas treba osvestiti) da sam malo počela da prevrćem očima kad čujem tu reč. Ali reciklaža je nešto prelepo. Uzimate stvari koje biste bacili i koje vam nisu potrebne i promenite im svrhu. I naravno, obradujete se jer ste upravo dobili novu stvar.
otvori na kutijama za knjige koje trenutno čitate
Nedavno je naš tata kupio bubnjeve (o tome neki drugi put). I od bubnjeva je ostalo sedam-osam kutija različitih veličina. I posle nekoliko dana preskakanja, pomeranja kutija i mrgođenja, krenula sam da ih slažem i stavljam na terasu dok ih ne odnesem tati, koji će se veoma obradovati jer se bavi prodajom jednodnevnih pilića. I dok sam slagala kutije, Gala mi je rekla kako je prošlo stoooo godinaa kako joj nisam kupila nijednu igračku i kako to nema smisla (?!). U pravu je. Od prošle Nove godine uveli smo pravilo da ređe kupujemo igračke (znate i sami koliko igračaka imaju današnja dečurlija) jer nema smisla da ih gomilamo. I zaista, za razliku od pre, kad mi je bilo normalno da joj kupim neku sitnicu poput figurice ili neke knjižice jednom u nedelju dana, sada to ne radim po mesec dana. A nekad i duže. Sada je prošlo celo leto a da nije dobila igračku. A i šta će joj? Sve vreme smo bili po selima i (gorama), more, kej, park... Jeste, vucarale su one svoje bebe i igračke, ali bile su tu životinje, vožnja bajsom, kupanjac, trčanjac. A sada: hladna soba (jer baš kad dođe do trećeg dana sa temperaturom od 12 stepeni, sunce sine taman toliko da podigne na 13 i onda smo se uzalud smrzavali dva dana kad je sad dovoljno toplo da se gradske peći ne pale), igračke su neke u kazni (o tome takođe drugi put), neke tu, ali su im dojadile jer se istim igraju već sedam dana, koliko se već smrzavamo.
krevet za bebu sa vešalicom za igračke (kobojagi bebine)
I ništa, skontam ja, u prvu je dete, ovaj moj princip prerasta već u škrtarenje, red je da joj kupim neku igračkicu. No, treba se sad obući u slojeve i slojeve, pa isto tako obući i njih dve (sa sve kuknjavom prve kojoj je već pretoplo dok oblačim drugu), pa se dovući do radnje, pa se tamo raskomotiti (jer igračke ne mogu da se odaberu na brzaka, ne, to je prebiranje i izvoljevanje starije i negodovanje mlađe što mora da bude tu a ne želi više jer je već odabrala igračku - prvu koju je videla)... Pa dok dođemo kući, moraću već da im kažem da je vreme za spavanje i da sledećeg dana mogu da se igraju novim igračkama, što će izazvati opšti haos i dreku, što mi nikako nije trebalo. Suma sumarum, jako mi je sve to bilo komplikovano.
 Pa mi je iz očaja sinula lampica: reciklaža kutija! To ne može biti komplikovano, osim ako ne zacrtate sebi da to mora izgledati ko iz bajke. Brzo razmišljaj: šta najviše vole? Bebe. Ne mogu da napravim bebe, ali mogu krevet. Dalje, šta još? Vole princeze; ne mogu haljinu, ali mogu dvorac. Toooo, dvorac. "Gala, mama će ti napraviti najlepši dvorac na svetu." Bila sam uzbudjenija od nje. A i Marta je počela da viče: oću dvorac, oću dvorac, samo zato što to želi njena sestra (i o tome drugom prilikom). 
Otišle su u sobu i (ne)strpljivo čekale. 
Nikada nisam imala strpljenja da se bavim detaljima, da lickam i nešto ukrašavam (i divim se kad vidim kako neko to ume i voli). Pa sam zato rešila da pravljenje i dvorca i ostalih stvari koje sam napravila uradim što brže kako bih to skinula s dnevnog reda (uostalom više volim da pišem nego da seckam i lepim), a i što jednostavnije kako bih ostavila i njima dvema da dodatno ukrašavaju. Uostalom, nama je potrebno da nešto bude tip-top sređeno kako bismo se oduševili, ali deca su puna mašte i vide to drukčijim očima (znate već kako reaguju kad stavite ćebe preko stolica, njima je to šator prepun avanture). 
I tako sam samo okrenula kutiju, savila joj stranice i nazvala to dvorcem. Polepila sam svakoj unutra nekoliko slika junaka koje vole jer sam imala neke novine i slikovnice (Gali sam lepila Elzu i Anu a Marti Mašu i Medu). Ubacila sam im i još po jednu malu kutiju ispred na kojoj sam samo napravila prorez za pisma, izrezala prednju stranu da može da se otvara i to je bilo poštansko sanduče (koje je naravno kasnije dobilo epitet čarobno jer su se unutra pojavljivala pisma). Unutra sam im poređala stare igračkice koje su sedele i čekale ih i koje su, naravno, dobile sad veliki značaj jer su imale svoje nove uloge čuvara dvorca. 
One su blago rečeno bile oduševljene. Gala je neprestano ponavljala kako nikad nije videla lepši zamak u životu (!?), a Marta je ponavljala za njom i radovala se što i ona ima samo svoj kutak. Svakoj sam stavila i po jedan stari sat unutra, i to ih je posebno radovalo jer u ponoć zvoni (kao) kad Pepeljuga izgubi cipelu. Gala me je posle namolila da joj probušim rupe na vratima dvorca kako bi proturila šnir iz moje cipele i tako držala kapiju zatvorenom dok ne poželi da uđe... I tako... Priča nema kraja čega su se sve dosetile.
Dok su one uživale, ja sam srkala kafu i gledala šta bih možda mogla za sebe da napravim (a i muža "bubnjara". I došla na ideju da od stranice kutije naprvaim držač za knjige koje su trenutno na čitanju. I tako, za dva minuta, dobila sam korisnu stvar. Da ne gledam gde sam stavila knjigu. A i pošto sam videla gomilu flomastera po podu (jer su morale da ukrašavaju svoje nove igračke) skontala sam da bi bilo dobro da imam jedno mesto gde bi bili svi flomasteri u kući. I još sam plus izrezala rupu gde da ubacuju jer im je to interesantnije nego najobičnije dosadno otvaranje kutije i stavljanje flomatera po naredbi.
Elem, ovaj tekst je i nastao da vas podseti da pravljenje nečega ne mora nužno da znači odvajanje mnogo vremena za to (osim ako neko u tome ne uživa), niti novca, niti mašte. Jer deca je imaju i prekoviše, pa im ostavite prostora da je upotrebe. 
Jedino mi žao što ću razočarati tatu što je ostao bez kutija za piliće. No, daleko je proleće, možda im dotad dosadi dvorac pa ga pretvorim u kućicu za piliće. 

Mama iz magareće klupe ima dobre kreativne predloge.

Vaša Ica