Претражи овај блог

петак, 30. октобар 2015.

Sindrom zvani superžena (prvi deo: očajna superdomaćica)

Ne, ona nije super žena, već superžena. Nije super, već je iznad ostalih, vrhunska i po svemu sudeći svemoguća. I nije ona neka tamo, nego ja, i možda vi. Ali lakše je kada pišemo o tamo nekoj koja nije mi. Pa ću tako i pisati.
Ona može sve sama. Sposobna je da se brine o kući apsolutno sama i nije joj potrebna nikakva pomoć koju joj je neko, ne daj bože, ponudio. Kada joj dođe svekrva i krene da pere sudove, to je vređa jer pobogu, sve to ona može sama, nikako joj nisu potrebne još nekakve vredne ruke u kujni da joj pripomognu. Ako pregori sijalica, ne čeka da joj muž dođe s posla da joj zameni, pa ona je valjda dovoljno sposobna da se popne na veću stolicu hoklicu i da je zameni (to se, naravno odnosi i na menjanje osigurača). Ne treba njoj tamo neki muškarac da ga čeka i ko zna kad dočeka (znate već kako muškarci umeju da kažu "sad ću" pa ga podsetite opet za koji mesec da još nije okačio zavesu). Iz prodavnice nosi desetine punih kesa sama i ne žali se. Neka je i osmi mesec, pa nije bolesna ako je trudna.
Sama pegla, sama kuva, menja gumu na mašini (naučio je tata još kad je bila mala), sama mesi hleb i razvija koru za pitu (ništa ne valja ono kupovno), sama buši rupe, meće tiple i kači slike, nosi bocu kad nestane plin (sama i odvrće i zavrće), sama i sebi šije, suze ne mora da krije (jer ni ne plače)... Jer ona je superžena. Ona je superdomaćica.
A kada superžena i još bolja superdomaćica uđe u brak, onda ume da bude vrlo zeznuto.
Kada sam još kao studentkinja držala časove iz latinskog, mama jedne devojčice mi je tada davala savete. Kao žena ženi. Domaćica budućoj domaćici. Ja tad nisam imala ni momka, a ona je bila sveže razvedena. Rekla mi je poprilično ozbiljno da ne treba da znam sve sama da radim. Nisam uopšte znala ni o čemu priča ni zašto mi to priča. Rekla mi je da je ona toliko sve znala sama i da joj toliko muž ni za šta nije bio potreban da su se na kraju razišli. Bilo mi je potpuno neverovatno i besmisleno. Ali njene rečenice su nedavno počele da dobijaju neki smisao. "Ne moraš sve da znaš, pusti i njega nekad da nešto uradi. Ako i znaš, pravi se da ne znaš i dozvoli mu da to uradi" -  delovalo mi je smešno. Zašto da taktiziram i da ga pustim da on to uradi ako ja to umem? Mislila sam tada. A sada mislim: zašto da sebi ne olakšam a i zašto da on čovek ne doprinese nečemu i oseti se kao da mi je potreban?
Lako upadnemo u zamku da nešto brže uradimo od svog supruga (da ne kažem sto puta bolje) i te stvari prestanemo od njega da tražimo, ili ih čak zamolimo da ne rade. Mi ćemo. Iliti ja ću (oslobodila sam se u međuvremenu i prestala da pišem u trećem licu). I tako jedna stvar, pa druga pa treća i dok ste se okrenuli, to je 95 odsto stvari i već je prošlo pet ili deset (ili nedajbože 15 i više godina). I vi ste umorni. Iscrpljeni od posla preko glave. I muka vam je od svega. I od toga što on ništa ne radi i od toga što je cela kuća na vašoj grbači. Sve moram sama! Sve moram sama!
Stop. Iju! Otkud odjednom? Gde je ona srećna i ponosna žena koja sve ume sama i niko joj nije bio potreban? I zašto on ništa ne radi po kući? Zašto ja sama sebi kuvam čaj kad sam bolesna? Prvo, nije to ništa odjednom. Drugo, nema srećne ponosne žene više. Pojela ju je za doručak smorena, frustrirana ženica. Koja, ako je još i pride finansijski nezavisna i često s njim ulazi u verbalni sukob (da ne kažem da joj ide na živce), ima veliku potrebu da muškarca odstrani iz svog života jer ionako nikakve vajde od njega nema (da ne kažem da još joj samo fali da i za njim pere i pegla). Aha. evo nas tamo gde je tetka Sanja bila.

I ne kažem da ćete se zbog toga razvesti. Niti da ćete prestati nekog da volite. Ali da ćete biti nezadovoljni - o da, hoćete! Pre ili kasnije, obiće vam se o glavu ono "mogu sama". Pa zato lepo pitajte, zamolite da vam nešto uradi. Probajte, iznenadićete se koliko je lakše i koliki vam teret s vrata padne kad pomislite da ne morate sve same. Em je sjajno što imate nekog da vam pomogne, em je sjajno što ste bolje volje jer ste manje umorni i rastrzani na sto strana.
A juče sam od jedne mame čula rečenicu koja me je poprilično prodrmala: "Happy wife, happy life". I kad sam malo o tome razmislila: o da! To je to. Srećna žena - srećan život, ali to toliko glupo zvuči na srpskom da mi dođe da obrišem rečenicu. Drage super žene, ne dozvolite sebi da se ubedite da je super biti superžena, superdomaćica. Vi ste još mnogo toga što je ostalo u senci vaše želje da budete superdomaćica. Nećete biti manje super ako zamolite muža da vam izrenda bundevu (možda dobijete i pesmu gratis ako voli da peva), niti ćete biti manje dobra domaćica ako vam muž oljušti krompir za ručak, niti će vas manje ceniti ako poručite hranu jer ste tog dana fenirali kosu i čitali knjigu umesto širili mirise iz rerne. Niti će vas iko više voleti zato što ste sve ama baš sve sami uradili. A vi ćete voleti sebe više kad se rasteretite. A to je neprocenljivo. 

3 коментара:

  1. Razumem sta ste hteli da kazete tekstom, kao i kojim se zenama obracate i zasto. Ipak, malo me je uvredila kao zenu sugestija da treba da se pretvaramo da nesto ne znamo da bi se on osecao bolje. Ukoliko je "on" pravi muskarac, bice ponosan na takvu zenu, a ne ugrozen. Podela poslova i saradnja su normalna stvar ili bi trebalo da budu... Ukratko, mi da se opustimo, oni da evoluiraju. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ma kakvi da se pravite da ne znate, naopako :) Već da mu dozvolimo da se i on oseća korisnim u smislu da mu prepustimo neke stvari. Jer nije lako muškarcima s takvim ženama. Verujem da je mnogima super što gomilu stvari ne moraju da rade, verujem da ima i onih koji bi nešto i da doprinesu ali nemaju kada od njih, a veurjem da ima i onih koji posle nekog vremena osećaju kao: a šta ću ti ja ako ćeš sve sama. Mada se najčešće na kraju te žene zapitaju: šta ćeš mi ti, koji djavo :)

      Избриши