Претражи овај блог

петак, 27. новембар 2015.

A za američku slavu - pekinška ćurka


Koliko volim cveće, proleće i lepo vreme kad samo nazujemo nešto na noge i izađemo napolje, toliko volim i ovu jesen, njegove divne boje i novembar! Iz nekoliko razloga (jedan od njih je i zato što se moj muž rodio usred novembra).
Elem, da ne bude kao da pišem sastav za prvi osnovne  na temu «Zašto volim jesen» pa da krenem da nabrajam kako se crveno lišće nežno odvojilo sa svojih grana koje podsećaju na jelenove rogove, preći ću na stvar bez mnogo uvrtanja: volim novembar između ostalog i zato što mi tada od prošle godine slavimo slavu!

Kako od prošle godine? Pa lepo. Moja ćerka je prošle godine bila aktivni učesnik za Mitrovdan kod mojih roditelja i mnogo joj se dopalo mlevenje žita za koljivo, savijanje salveta, dočekivanje gostiju a ponajviše to što su svi ti gosti sedeli dugo, dugo. I onda je usledilo pitanje: a kad je nama slava? Hm, pa nemamo mi, slavu, Gala. Kako nemamo? Pa lepo, eto nemamo (nekako mi je bilo besmisleno da jednoj četvorogodišnjakinji objašnjavam zašto neki tamo pravoslavci slave slavu a katolici je ne slave). Ti ćeš imati slavu kod babe i dede. Nije bila zadovoljna odgovorom i durila se. Ono što je dodatno potpirilo vatru jeste što je njen najbolji drug i komšija dve nedelje posle toga slavio slavu i pozvao nas. A Luka može da ima slavu, a?!
Pet dana nakon Lukine slave, moj muž je imao slobodan dan jer radi za američku kompaniju. Amerikanci imaju Dan zahvalnosti i ne rade. Pa tako ni on ne radi. I meni tog dana sine sjajna ideja: Spremiću ćurku! Zvaćemo Luku da dođe. Gala će biti srećna što i mi pravimo slavlje.
Na putu do vrtića kažem Gali da će posle vrtića doći Luka sa mamom i tatom kod nas da proslavimo Dan zahvalnosti, a  najverovatnije će doći i baba i deda (da smo ih obavestili pre, sigurno bi došli, al otkud smo mi znali da ćemo imati slavu). Mnogo se raduje i skakuće po hodniku. Potom prvoj drugarici koju vidi viče: meni je danas slava!!! (Ajaaaoj!) Pita devojčicina baka: pa koja je to slava danas? A ja onako, malo me sramota, malo ne znam šta da kažem, pa odlučih da lepo sve kažem kako jeste: pa znate to ona misli da je slava, a u stvari nije. Jer njen tata ne radi danas pošto je Dan zahvalnosti a on radi za Amerikance, a oni to slave. Znate to je ono u američkim filmovima kad peku ćurku, i zovu prijatelje, a mi nemamo slavu pa smo, eto, spontano smislili da to bude naša slava... Ovaj, pošto je ona tako želela da je imamo (Upljuvala sam i sebe i nju objašnjavajući, na šta je ona kulturno klimnula glavom i nasmešila se, a sigurna sam da bi bila zadovoljna i odgovorom: ma nije danas slava, šta dete zna.)
Potom sam do sobice pokušavala Gali da dočaram da naš prostor nije dovoljno veliki da možemo da pozovemo 25 dece na slavu. Tužno je prihvatila da će nam doći samo najmiliji, i utrčala u sobu vičući kako joj je slava. Ja sam otrčala kako su me noge nosile kako vaspitačicama ne bih morala da pričam kako je Dan zahvalnosti postao crveno slovo u našem kalendaru (koji ni nemamo, osim onog u telefonu).
Sat vremena s jedne strane, pa s druge i opet isto
(a između okretanja zalivanje)
Trčala sam do Riblje da kupim ćurku. Nigde je nema. Sve sam obišla. Vreme leti, ja se žurim, treba spremiti slavu do dva.
- Pa kako to da niko nema ćurku?
- A, gospođo, to se naručuje unapred. Ne vredi da se donosi a da niko ne kupi. Evo imam ja patku.
- Ma otkud patku da spremam (na Dan zahvalnosti, mislim se), ne ide.
- Ma kako ne ide, lepa pačetina, sveža, nigde sad nećeš naći ćurku.
- Dajte patku (nije da sam u Americi pa da mora da bude ćurka, mislim se).
  I tako na putu do kuće zovem mamu da joj sa čuđenjem kažem kako sam išla da kupim ćurku i kako niko, ali niko ne prodaje, na šta će ona meni:
- Pored naših ćurki da kupuješ na pijaci, pa stvarno, trebalo je samo da mi kažeš unapred da uredim...   
- Ajao, pa otkud sam ja znala da ću slaviti Dan zahvalnosti? (Neverovatno kako se ljudima podrazumeva da se te stvari moraju znati unapred.) Žurim se da spremam, čujemo se posle.
Na putu do kuće zovem svekrvu da joj kažem da nam svrate i da spremam svečani ručak za Dan zahvalnosti. Sa simpatijama su prihvatili poziv, iako im nije bilo najjasnije šta se dešava, a ponajviše zašto; a ja sam odjurila kući da izguglam neki recept.
Već posle prve pretrage bilo mi je jasno da ne mogu da spremim ćuretinu koju spremaju Ameri za Dan zahvalnosti. Prvo jer moj dragi ne voli da kombinuje slatko i slano, pa tako preliv od borovnice nije mogao da se nađe na meniju, a drugo, iz prostog razloga što nemam ćurku nego patku. Pa sam onda našla neki recept za pripremu pekinške patke. A onda sam skopčala da nemam pola sastojaka i uzela sve povrće iz frižidera, izdinstala ga, turila u patku i stavila u rernu.
Kada sam pokupila Galu iz vrtića, usplahireno je svima viknula kako ide na slavu. (Opet!) Svi su joj rekli da se lepo provede.

I zaista smo se lepo proveli. Njoj je došao drugar, a potom i baba i deda, i stric i lepo smo jeli i uživali.

Sutradan sam najboljem drugu ispričala kako imamo slavu. Bilo mu je presimpatično, između ostalog i zato što je njegov brat tako izmislio slavu.
- Pa kako to?
- Pa lepo, tako kao Gala. Išao je kod drugih na slave, dopalo mu se, a pošto nismo imali, onda je odlučio da mu Sveti Nikola bude slava i ljudi su nam uredno dolazili i čestitali.
Pa da, logično. Skroz logično. Što bi neko mogao da ima a neko ne. Onda sam se setila drugaričinog sina koji je, nakon što je učio veronauku u školi, poželeo da i on ima slavu. I drugarica i on su smislili koju će slavu. Takođe sam se setila da, kad ga je pitala, šta će spremati za slavski ručak, on kao iz topa rekao: picu!!! I ja sam umirala od smeha kad sam to čula. A kasnije istu i jela.
Ove godine Dan zahvalnosti nije došao neočekivano kao prošle. Znali smo unapred, no nismo baš mislili da ćemo oko toga napraviti toliki big dil. Ja sam spontano sa kim god sam ćaskala ovih spomenula da slavimo Tenksgiving dej (sa kratkim objašnjenjem zašto) i isto tako spontano ih pozvala da svrnu ako imaju vremena. Pa sam tako na kraju došla do broja da sam rasporedila slavlje na dva dana (nadam se da neću sledeće godine ko Ivko). Ali sam ovog puta imala ćurku. Donela meni moja mama dan ranije. Pa valjda je red da imam ćurku a ne patku.

Sad šalu na stranu: pica, ćurka, patka, ili pohovani patlidžan - apsolutno je nevažno. Niko nije došao da jede (doduše svi vole da se omrse), svi su došli da se druže. A to da li je slava Đurđevdan, sveti Mikulaš ili Dan zahvalnosti – koga je briga? Možda nekog jeste, ali decu sigurno nije. Amin.

петак, 20. новембар 2015.

Mama (ipak) zna najbolje

Predlog: tekst čitati uz pesmu Mader nouz best .
Često se majkama nude saveti u vezi sa decom: od unutrašnje nege (šta da im deca jedu, kad i koliko, šta da im daju protiv temperature, kad ne kake, ili pak mnogo kake...) do spoljašnje (čime da bebe kupaju i čime da ih mažu, šta da im obuku i čime da tu odeću peru itd.) pa se onda u razgovoru od savetodavca ili savetoprimca (hm, zanimljiva reč, šteta što ne postoji) čuje da ipak majka zna najbolje za svoje dete. Da li je to zaista tačna izjava? Zna li majka zaista bolje od svih drugih šta je za njeno dete najbolje? Hm.
Možda i zna, ali najčešće je u stvari ona ta koja želi najbolje od svih svom detetu, pa se često na to u stvari misli kad se kaže: mama zna najbolje.
I sama sam istu rečenicu koristila, i to često. Dok mi nije devojka koja radi u piceriji dok sam čekala da se pica ispeče ispričala svoju priču. Videla je da dojim bebu u marami i pitala je l' voli i da jede ko što voli da sisa. Rekla sam da ima samo četiri meseca i da još ne jede. Na to će ona meni: "Jaooo pa moja je sa tri jela griza i keksa i mleka samo tako". Rekla sam joj da čekam da bude spremna, da ću joj davati da jede kad bude počela da sedi i kad bude izbacila refleks guranja jezikom kad joj se prinese kašičica u usta. Ona me ubeđuje: "Ma možeš da joj zalepiš za nepce, spustiš jezik i zalepiš joj za nepce, znaš kako guta". Kulturno joj se zahvalim na savetu (ne želeći da ženi čija je ćerka već peti razred i zdrava-prava držim lekcije o tome kako to baš nije najbolje rešenje). "Je l ti spava noću?" (jao gde me nađe?) "Ne spava, budi se već dva meseca stalno, verovatno su zubi", promrmljah uz zevanje pošto sam jelte nenaspavana. "Ma nisu zubi, gladna je. Daj detetu da jede. Kad joj daš pasulja, znaš kako bi spavala. I moja se tako budila, pa kad je počela da papa, nema više plakanja..." Tu se, srećom, pica već ispekla pa nisam morala da se pravdam više što izgladnjujem dete. Rekla sam samo kao i dotad: svaka mama najbolje zna šta je dobro za njeno dete. I izašla.
I onda sam na putu do kuće razmišljala koliko nije tačna ta rečenica. (O bože), možda ja najbolje znam šta je najbolje za moju bebu, ali ona sigurno ne zna šta je najbolje za njenu bebu. Da daje pasulj detetu od tri meseca?! Prosto sam je svrstala u ne baš bistre mame i bila zadovoljna što joj je dete odraslo bez posledica.
Onda sam jednom prilikom šetala sa svojom ćerkom u ustoj toj marami i jedna mama mi je skrenula pažnju na to da mi beba baš nije dobro nameštena. Da ne bi trebalo da je nosim ka napred. Da je mala i da nije dobro za njenu kičmu da joj tako noge vise i da uopšte treba ubuduće da je nosim okrenutu ka sebi. Pa nosila bih ja nju da ne plače u tom polozaju. "Ali buni se kad je okrenem ka sebi, ona bi da ragleda svet, i srećna je okrenuta ka napred". Iako je ta mama bila fizijatar, nekako sam ja svojom tvrdoglavošću (ne želeći da priznam sebi da nisam u pravu i verujući da radim tako da bih usrećila svoju bebu) uspela sebe da ubedim da JA najbolje znam šta je dobro za MOJU bebu. I nastavila sam tako da je nosam. Naletela sam posle toga na mnogo tekstova o tome zašto je loš taj položaj, naletela sam na priče mama dece koja su imala posledice od takvog nosanja.
Sada sam ja mama koja ne zna najbolje, ja sam kao mama koja je kljukala bebu od tri meseca pasuljem, a neka druga mama je znala bolje od mene. Srećom, pa sam ja neko ko nije nabeđen (više). Ne mislim da znam najbolje. Mislim da im ja želim najbolje (evo došli smo do onoga da je ipak mama ta koja detetu želi najbolje, a ne da zna najbolje). Ja sam želela da moje dete bude zadovoljno, i mislila sam da radim najbolje za njega. Ona mama želela je da njeno dete bude sito i da bolje spava i uradila je najbolje što je umela za njega. Ali definitivno nije uradila najbolje za njega. Kao što ni ja nisam za svoje. A opet, oprašta nam se jer su nam deca zdrava i prava...
A onda je to lako. Koliko puta smo samo čule rečenice: "Ja sam svojoj ćerki davala kravlje mleko od druge nedelje i ništa joj nije", "Ja sam i jednom i drugom sinu davala smoki sa šest meseci i šta im fali?", "Ja sam detetu skidala temperaturu pelenom natopljenom rakijom, bolje to nego nekim lekom"... Ima ih bezbroj, da ne dužim, shvatili ste poentu. Ovde je akcenat na onome: ništa im nije, zdravi su (fala bogu). I jesu, srećom, u najvećem broju slučajeva. Prežive. A zamislite da je ta beba kojoj je samo dve nedelje posle rođenja dato kravlje mleko zaradila oštećenje bubrega ili ekcem ili anemiju, bilo šta. Da joj pozli ko onoj bebi onomad što su je prevozili vojnim helikopterom. Ili da se beba kojoj su skidali temperaturu alkoholom (znam, znam, nama su skidali roditelji pa i mi tako našoj deci i ništa im nije) otruje ko onomad što se desilo u Japanu.
Mama ne može znati najbolje za svoje dete. Ja ne znam. Mame ne znaju. One same koriste znanje kojim raspolažu da donesu najbolju odluku u datoj situaciji. I što većom količinom znanja raspolažu, donosiće mudrije odluke.
Zato treba da učimo, da čitamo, da saznajemo. Šta ne znamo, da pitamo. Istražujemo. Ako nas mrzi ili nemamo vremena, oslonimo se na nekoga ko je zadužen da o tome zna više. Da, treba da pitamo ono što ne znamo. Ali pre toga i da budemo svesni šta je to što ne znamo. I što pre uvidimo koliko ne znamo, manje ćemo štete naneti i sebi i svojoj deci.