Претражи овај блог

субота, 10. децембар 2016.

Mama, sram vas bilo!

Ne znam jeste li primetili da je mame malo-malo pa sramota. Ne, ne mora ona to da kaže, ili pokaže, ali prosto znamo da ju je sramota. Jer je njeno dete nešto uradilo. Ili je ona nešto uradila a da nije bilo svima po volji.

Za razliku od onih koje to umeju da sakriju vešto (mada i te umem da provalim), skoro sam na ulici videla mamu koju je jako bilo sramota što nosi dete koje vrišti. Ono baš vrišti. Zacenilo se i divlja. A ona ga onako nekako nespretno nosi i sve gleda okolo ko je sve gleda i šta li misli o njoj (sigurno ništa lepo). Ljudi su se osvrtali, čak i mame s decom. Kao da se dogodila saobraćajna nezgoda i ne možete da se iskontrolišete. Da nisam morala da čuvam decu na igralištu, potrčala bih za njom i rekla joj da nema veze što joj dete plače. Ne da treba da je boli uvo što dete plače, nego da ne treba da gleda ko je sve gleda kako dete plače. A onda sam se odjednom setila koliko sam puta jedva čekala s Galom da se sklonim sa ulice kad krene da vileni. Ili kako sam žurila da uđemo u kuću. Racionalno, to nikako nisam smatrala sramotom. Bilo mi je jasno da bebe ne mogu uvek da se smeše i guču, ali svejedno sam imala neki neprijatan osećaj što mi dete plače. Iako je retko plakala i uvek s razlogom, imala sam neverovatan osećaj stida kada se to dešava pred nekom publikom. I odmah sam imala potrebu da objasnim kako je inače dobra i kako ne plače i kako je divna beba (kao što i jeste bila). I kasnije, kad je porasla i kad bi počela da šizi i histeriše zbog nečega na ulici, bilo mi je krivo što se tako ponaša jer nisam želela da zaključe kako je razmažena i bezobrazna (a inače nije). Onaj osećaj: zemljo, otvori se!

Onda se rodila Marta, a s njom i nova ja. Ona je toliko bila zeznuta beba (da ne iskoristim neko pogrdnije ime) da je maltene u jednom periodu stalno plakala. I ne samo da ama baš nikad nisam osetila sramotu što plače nego sam se čak i nervirala što se tako na ulici pravi dobra i, kad sretnemo nekog, oni je hvale kako je divna beba. Dakle, klin se klinom izbija: jedna sramota manje, ajmo dalje...

Sramota da tako veliko dete nosi pelene. Ti još nosiš pelene?! Komentariše ko stigne, a mama crveni. Kako i ne bi kad joj je to kost u grlu već godinu dana. Prvo nije imala podršku da mu skine dok je bio mlađi (nije on još spreman!) a potom je već počela da dobija pecke što nosi pelene ovako veliki. Da se razumemo, ja baš ne volim pelene, naročito ne jednokratne, i mislim da deca mogu, kad prohodaju, da budu bez pelena (o tome drugom prilikom), ali da se mešam koliko će neko dugo da pusti dete da bude u pelenama - nipošto. Tu sam da podržim ako žele da skinu ranije (Odvikavanje od pelena), ali i da ćutim ako mama još nije odlučila da detetu skine pelene.

Dojenje negde a da nije kuća bilo mi je potpuno normalno. (U teoriji.) Nisam ni na trenutak želela da se pokolebam i da sedim kod kuće ili da nekud ne idem zato što će možda uskoro opet tražiti da sisa. Ali u praksi je to izgledalo ovako: što da dojim sad u parku kad živim pet minuta dalje, i onda jurimo kolicima kući? Ali nipošto nisam želela da sebi priznam da me je sramota da dojim u javnosti. Ne, nego mi je lepše kod kuće. Ili ajde da je ipak ponudim da sisa pre nego što krenem da budem mirna da ne moram da se smaram napolju (kao da je beba u krilu i dizanje majice neko smaranje). A onda kad nisam bila blizu kuće i nije bilo izgovora, jedva sam čekala da se podoj završi. A uvek je trajao barem pola sata. Toliko ljudi je za to vreme prošlo i ja sam maltene svaki put kad neko prođe osetila stid. Iako mi se ni d od dojke nije videlo, iako sam uvek bila negde sa strane kod nekog žbuna ili iza drveta. Jer sam se bojala osude i negativnog komentara, iako to samoj sebi nisam tada želela da priznam.

Pogađate, na svet je došla Marta i ne samo da sam je dojila svuda, nego sam morala svuda stojeći (u jednom periodu nije želela da sisa dok sedim, nego isključivo dok stojim i njišem se) i uz neko pevanje. Pa sam to najčešće i radila dok je šetam u marami. A pošto sam imala i starije dete, stalno smo bile napolju i ni u jednom trenutku nije me bilo sramota što hranim svoje dete kad je gladno. Sramota da nahranim svoje dete dojkom čija je to svrha isparila je u potpunosti i volela bih da mogu svakoj ženi koja se tako oseća da šapnem da zaboravi na bilo koju stid kad hoće da podoji svoju bebu.

 Sad će svi pomisliti kako treba da rodite drugo dete pa da zaboravite šta sramota znači (kad smo kod sramote i deteta, jeste li čitali Sramota zvana treće dete?) Ali ne, ne treba vam nikakvo dodatno dete, niti da ponovite sto puta neku stvar da bi vas bilo manje blam (kao što ste možda zaključili), već samo da imate dovoljno samopouzdanja (pored znanja) da vas tuđe mišljenje ne dotakne. Što je poprilično teško. Svi smo mi, koliko god tvrdili da nam nije važno šta drugi misle, poprilično osetljivi na tuđe mišljenje i retko ko može da ostane imun na neku kritiku. No, ono što sam zaključila da definitivno pomaže jeste da znate zašto nešto radite, kao i za sve ostale stvari u životu. Kada sebi objasnite zašto radite to i to, i kada ste sa sobom načisto, onda vam tuđi komentari ne mogu ništa.

Ali to ne znači da ih neće biti.

Baci tu dudu, ti si veliki dečak! Mama te gura u kolicima, a tako si velika! Pa nije valjda da još sisaš, pa to rade samo bebe? Baka te hrani (oblači, češlja), ti ne znaš sam/a da jedeš? Mama te nosi, pa umeš li ti da šetaš? Spavaš s mamom u krevetu a krećeš u školu? Nemoj da te neko čuje.

Pa šta ako neko čuje?!
Ono što ne treba da se čuje jesu upravo ti komentari. Nažalost, oni neće nestati, ali hajde da ih ne čujemo. Da ih kolektivno ignorišemo. Da osluškujemo sebe i svoje dete. I ne dozvolimo da se zbog njih ikada postidimo.



Jeste li vi imale neke situacije gde ste se osećale neprijatno zbog tuđih komentara u vezi s postupcima vaše dece i kako ste se s tim izborile?
 

субота, 22. октобар 2016.

Ko je Mama Popins

Mesecima sam birala ime. Nijedno mi nije bilo dovoljno dobro, dovoljno lepo, i nije mi se dovoljno uklapalo u ono šta radim. A šta ja to radim?
Osim što pišem tamo gde je sve po mom o majčinstvu, volontiram kao vršnjačka savetnica za dojenje pri Udruženju Roditelj, držim radionice o bespelenaštvu u Mamarijumu i kao postporođajna dula podržavam ženu posle porođaja. Rečju, tu sam za mame.
Ne, nisam moćna poput Meri, niti skoro pa savršena u svakom smislu kao što ona za sebe voli da kaže, niti tako lepo pevam, ali volim da mislim da mamama prija kada sam sa njima i da uz mene lakše prevazilaze probleme i nedoumice s kojima se susreću. 
Ako ste i vi mama, i želite da čitate tekstove koji će vam biti interesantni, pogledate video-snimke koji će vam biti zanimljivi, čujete za neku radionicu koja vam može koristiti, zavolite stranicu Mama Popins. Čekam vas.

Supercalifragilisticexpialidocious!

петак, 13. мај 2016.

Kako, ipak, nije propao rokenrol (iliti Deca vole rege)

Onomad, kad smo išli da glasamo, te nedelje, odnosno večeri pre te nedelje, zatvorilo se Zeleno zvono (eto nema dileme kako je propao rokenrol u Zrenjaninu). A veče pre nego što je Ritam nereda zatvorio ovo kultno mesto, svirao je Delarno bend. Mislila sam da se ne može desiti da se ne odgegam do Bečkereka i posle toliko godina opet počnem kuliram uz jedan od omiljenih bendova. No, iako misliš da možeš da planiraš život, (ne)predvidivi događaji se dogode i pokvare ti planove (čitaj: nema ko u datom trenutku da čuva decu).
I ništa, naviknuta već da tako poslednjih nekoliko godina preskačem mnogo dobrih koncerata, nisam upadala u depresiju. Legla sam s njima u devet i prespavala koncert.  A posle sam se pravila da ga nije ni bilo (inače godinama nevoljno vežbam potiskivanje i odlično mi ide).
Dve nedelje kasnije, dan pre Ritma Evrope u Novom Sadu, skontam da će svirati, pogađate - Delarno! Potpuno sam euforična. Puštam ceo dan "Više nego život" i tek onda skontam koliko su mi falili svih ovih deset godina, koliko ih nisam čula. Ni dan pre koncerta na FB stranici Ritam Evrope ne objavljuju satnicu (pa zašto bi kad se nekako podrazumeva da ljudi ne moraju da planiraju svoje vreme, naročito kad imaju sitnu decu?). Glumim detektivCa i nalazim na stranici Delarno benda da nastupaju u 19 h (očito da se njima ne podrazumeva da će se ljudi pojaviti u sedam na koncert ako o tome prethodno nisu obavešteni).
U sedam? Pa kako, bre, u sedam? Pa ubiću se. Pa kako jedan tako veliki bend da svira u sedam, pa mogao je onaj Marčelo u sedam? (izvinjavam se onima kojima je Marčelo veći) Možda zato što su matori, pa kao idu kući ranije da spavaju? A kad smo već kod spavanja, nema teorije da ih uspavam u pola sedam, pa da otpalim na koncert, prerano je, ni noć nije pala. Pa ja ne mogu da verujem da ću ih sad tu pod prozorom propustiti! (često ponavljanje "pa" na početku rečenice posledica je užasnog stresa i panike koje sam osećala pri pomisli da će "ova soba biti čitav moj svet", umesto da slušam tu pesmu). A onda mi se samo upali lampica: ići ću s decom.
Šta ima veze? Nije kasno. Ionako ležu u devet. I da sviraju do pola devet (a neće, ko što nisu), opet smo kod kuće do 15 do devet, pa pravac u kadu i u devet u krevet. Ako bude gužva, stajaćemo sa strane. Ako se budu smorile, podmitiću ih kokicama, a ako treba i sladoledom. Problem rešen. Jupiiiii!!!
Na TLO festu
Oduševile su se kad su čule da idemo na koncert. Kad im kažem koncert, pomisle na - TLO fest. Prošle godine smo među prvima otišle da vidimo kako svira Punkreas. Njih dve, udešene kao princeze, skakutale su uz pank kao da ga slušaju svaki dan, tako da smo ostale i slušale i Doghouse i nije se znalo kojoj je bilo bolje. Ostale smo skoro dok nije pao mrak, i to sam ih jedva nekako naterala da krenemo kući (Gala poprilično ljuta što nije bio Bajaga). Još tad sam pomislila kako ćemo ubuduće moći s njima na koncerte. Ali obično su noću, u vreme kada spavaju, pa smo eto dočekale skoro godinu dana da nismo djuskale zajedno na nekoj svirci.
Dan koncerta, igramo se i ja maštam o tome da "igram dok me ne sruše". Krenule smo preko Dunavskog parka, iz kog se čula muzika nekih svirača koji su sedeli na klupi i svirali iz ljubavi ali nisu odbijali novac. Gala je mislila da je to koncert i već je krenula da igra. Pomislila sam kako imam skromno dete koje bi i na tom "koncertu" u parkiću uživalo, i baš sam bila ponosna na nju, ali sam se onda setila da to ipak nije dovoljno da zadovolji moju glad da čujem "dab koji spaja", pa sam ih požurila.
Prilazimo bini, gužve uopšte nema (pa kako bi i bilo kad onaj ko nije bio na FB strani Delarna nigde nije mogao da pročita kad počinju?!)
I na moju opštu radost, trećina publike, ako ne i više, bila su deca (u pratnji jednog ili oba roditelja). Neki su se tu našli slučajno, šetajući po gradu, no veliki broj njih bio je stopljen s muzikom. Izdaleka sam videla jednu poznanicu kako veselo skakuće s devojčicom na kuku, pored nas je bio kul ćale s tregerima koji je nosao svoju ćerku na ramenima, bajsom je prošla mama sa sinom koju sam upoznala u parku... Gledala sam sve te "ljude dobre volje", svoju generaciju "zauvek mladih". Gde nije glupo držati pivo u jednoj ruci a decu u drugoj. Bilo je to mesto gde dredovi ne upadaju u oči, gde šarena odeća nije kič i gde verujem da svi "veruju da su zauvek svi ovde isti". I sva naša deca uživaju u rege ritmu. Nije bilo deteta koje nije veselo skakutalo osećajući pozitivne vibracije.
Deca vole rokenrol. Deca vole pesmu. Deca vole rege. Deca veruju da smo zajedno svi ovde isti. Deca su dobra. Deca nemaju strah. Deca misle svojom glavom.
Deci treba reći: Svakog dana reci hvala.

PS Jeste li vi imali neku muzičku avanturu s decom i kako ste se proveli? :)


петак, 22. април 2016.

Bespelenaštvo: rođeni spremni


Bebe od rođenja imaju osećaj kad im se piški ili kaki. I to vam javljaju. Već vidim kolutanje očima uz konstataciju: "Vaaaaažiiiii!"
Moram priznati da sam i sama to pomislila kada sam u drugoj trudnoći čula za Elimination Communication (u daljem tekstu EC). Koliko god verovala da su bebe mali genijalci koji znaju mnogo više nego što mi mislimo, bilo mi je potpuno neverovatno da beba izađe iz stomaka i kao oseti kad će piškiti ili kakiti. A još neverovatnije mi je bilo da još i signalizira kad joj se to radi pa onda mama to prepozna i još je i ponudi da piški i kaki van pelene. Nou vej! A jeste, mama nema druga posla (još ako ima i drugu decu!) nego da zagleda bebinu facu kad će joj se pripiškiti. Što bi starija komšinica iz mog sela rekla: "Danas su žene besposlene pa izmišljavaju svašta". Ali bila sam suviše radoznala da bih se zadržala samo na informaciji da to postoji i rešila sam da, eto, samo bacim oko na to kako i zašto pobogu to ljudi rade.

Andrea Olson (Go Diaper Free)
Kako sam malo čitala na srpskom, malo više na hrvatskom, pa još više na engleskom, skopčala sam da se kod nas EC pominje kao bespelenaštvo i prirodna dečja higijena. Odmah sam skužila shvatila da i jednom i drugom izrazu fali značenje i reč koja bi objasnila ono šta sam razumela da EC upravo jeste - komunikacija o eliminaciji. Jer kada se kaže bespelenaštvo, normalno da pomislimo na bebe koje ne nose pelene (što nije uvek slučaj, ispostaviće se). A i nakon čitanja prvih tekstova, shvatila sam da akcenat nije na tome da bebe ne koriste pelene, već na komunikaciji između bebe i mame (tate, dadilje ili onog ko to već s bebom praktikuje) o eliminaciji. Takođe, prirodna dečja higijena na prvu loptu više asocira na to koje proizvode da koristite kad kupate decu nego na to da li ih nudite da piški ili kaki van pelene. E sad, jasno je u startu zašto kod nas EC nije dobio prevod KOE (komunikacija o eliminaciji). Nakaradno zvuči, kao i toliko stvari na našem jeziku koje su tek počele da pristižu kod nas. Pomislila sam kako možda i nije za nas kad ne može ni da se nazove kako treba.
Tad se probudila lingvistkinja u meni i rešila da se pozabavi time koja bi to sintagma lepo objasnila ovu na prvi pogled čudnu i nepotrebnu komunikaciju. Jer, iako mi tad nije delovalo realno da praktikujem, bilo mi je bez veze da se ustali izraz koji dovodi ljude u zabludu (pa kako to da i bespelenaši nose pelene?). Nisam mogla da smislim nešto dovoljno jasno a da zvuči iole lepo. Praćenje bebine nužde - uf, nužda tako ružno zvuči a i nije da se samo prati bebina nužda, već i beba reaguje na zvuke koje roditelji proizvode da je inspirišu da piški ili kaki. Onda: komunikacija o nuždi (oh, opet nužda). Toliko sam se nervirarala da sam čak u jednom momentu mislila da kontaktiram s Tvrtkom Prćićem, da vidim kako bi on to preveo, ali sam se onda setila da bi me verovatno gledao kao da sam pala s Marsa što trabunjam o nečemu što mi ni samoj nije jasno zašto postoji, a i nije da čovek nema pametnija posla da prevodi od nekih naziva roditeljskih trendova. Pa sam poslala lingvistkinju na spavanje i probudila detektiva u sebi.
Naime, nije Prćić jedini koji je imao pametnije stvari da radi. Ali umesto da radim te neke pametnije stvari, rešila sam još malo da se pozabavim EC-ovanjem (čak mi je i menjanje akronima po licima i vremenima po raznoraznim forumima postalo simpatično).
 Elem, zvalo se to EC ili bespelenaštvo, ili prirodna dečja higijena, Beba traži na WC, poenta čitave priče o bespelenaštvu jeste komunikacija o tome. Pelene se mogu koristiti, ali ne služe tome da se uče bebe da u njima obavljaju nuždu, već su tu za svaki slučaj. Koristite li pelene ili ne nije toliko važno koliko da pratite bebu i njene potrebe i da joj izlazite u susret strpljivo joj pomažući da piški i kaki dok ne bude dovoljno spretna i spremna da može to da obavi sama.
Pa ovo je fantastično! Samo pola sata nakon što sam pomislila da je to samo jedan od hipsterskih nonsensa, sve je počelo da ima smisla. Da, ima smisla skroz da mi samo ne percipiramo kako treba i da ne vidimo da se bebe rađaju spremne. Bila je to potpuno nova dimenzija za mene i tad sam već bila spremna da se upustim u EC avanturu (a evo tri i po godine kasnije da i druge, kao savetnica za bespelenaštvo, povedem u istu). 
Kad već pominjemo spremnost, ne možemo a da ne pomenemo Brazeltona, profesora sa Harvarda i i predstavnika Instituta Pampers Parenting (kakva slučajnost) i njegovu teoriju o spremnosti, posle koje su roditelji počeli da skidaju pelene deci mnogo kasnije nego dotad. Njegova teorija nastala je prvenstveno kako bi se sprečile nasilne metode kojima su roditelji terali decu da vrše nuždu. Roditelji su onda počeli sve kasnije da nude deci nošu verujući da će im psihički naškoditi ako im skinu pelene prerano. No, čak i on tvrdi da je i te kako moguće naviknuti bebu da piški i kaki van pelene već u prvoj godini, naravno bez pritiska i forsiranja, što bespelenaštvo svakako ne radi.
Razloga za bespelenaštvo je mnogo. Neke mame se odlučuju za to jer žele da se reše osipa koji muči njihovu bebu, neke kako bi uštedele koju pelenu, one koje koriste pamučne vole bespelenaštvo jer imaju manje pelena za pranje, a mame neretko kreću i zato što im bebe imaju zatvor i lakše obavljaju nuždu u uspravnom položaju nego ležećem... Ne treba zanemariti ni ekonomski faktor, kao ni ekološki (jedna beba potroši prosečno 5.000 jednokratnih pelena, a samo jednoj je potrebno 500 godina da se razloži) *a nije ni slučajnost što je tekst objavljen baš na Dan Zemlje. Neke krenu jer im deluje interesantno i logično (kao što je meni bilo kad sam se samo malo udubila). Razloga je mnogo, ali jedan od najčešćih svakako je taj što bespelenaštvo još više zbližava mamu i bebu (što svakako ne znači da ga ne mogu praktikovati tata, baka ili bebisiterka).
No, bespelenaštvo nije za svakoga, odnosno jeste za svakoga, ali nema svako želju da ga praktikuje (pročitajte i najčešće razloge zašto ljudi vole bespelenaštvo). Najviše ga vole mame koje primenjuju povezujuće iliti privrženo roditeljstvo (atachment parenting), koje podrazumeva stil odgajanja dece uz potpuno razumevanje njihovih potreba i stvaranje čvrste emotivne veze između bebe i roditelja od prvih dana. No, dok se ne upustite u avanturu s bespelenaštvom ne možete znati dopada vam se ili ne. Probajte jer nemate šta da izgubite osim možda ubeđenja da je to nemoguće.  

Sledi nastavak: Kako početi sa bespelenaštvom

Jeste li i posle čitanja teksta u fazonu "Vaažiiii", ili biste probali?

Ako odlučite da probate, priključite se grupi Go Diaper Free Srbija (Bespelenaštvo)

.

.

недеља, 10. април 2016.

Ljubinka, sine, ide mama u rat (iliti nekultura ponašanja u diskusijama)

Posvećeno svim ženama koje se svađaju, podbadaju, vređaju druge i ismevaju. S nadom da će ovaj tekst inspirisati žene da imaju više tolerancije i razumevanja jedna za drugu


Jeste da umem da budem hrabra, al nisam luda da odem u pravi rat, onaj gde se puca i gine. Međutim, izgleda da jesam dovoljno luckasta da se upustim u polemiku s mamama. Tamo se barem ne puca i ne može se umreti, pomislila sam. No, još ne stigoh ni da nešto zucnem o temi, vidim da je paljba već krenula. I to kakva! Da ne dužim, na najpopularnijoj društvenoj mreži, u grupi gde se okupljaju mamike, a među njima i ja, jedna keva je objavila sliku mame kako doji dete od četiri godine. Ja, koja sam i sama dugo dojila decu, nisam ni pomislila da bi se tu mogao povesti baš takav rat. Zašto? Zato što postoje mame kojima je to u redu i koje to podržavaju produženo dojenje i postoje mame kojima to nije u redu i koje misle da deca posle prve ili druge godine ne treba da sisaju. I jedno i drugo je u redu. Samo se svaka izjasni, i svi razumemo jedni druge. Niti ću ja njih nagovarati da ih doje duže, niti će one mene kuditi što nisam dojila kraće (kako sam se samo prevarila).
Otkud onda može nastati rat i zašto? Ne mogu a da se ne zapitam šta to tera ljude da napišu nešto tako ružno. Da napišu nešto kao mnogo duhovito što proziva druge. Posle ponovnog čitanja svakog komentara i analiziranja zašto su neke napisale ružan komentar, došla sam do zaključka da sve te žene možemo podeliti u šest kategorija, a vi ćete se, naravno ne sve (obožavam vas koje se ne pronalazite), već same svrastati u neku od njih. Dakle, ovo se odnosi na sve teme generalno, dojenje je bio samo povod jer mi je slaba tačka (sve mi diraj, samo produženo dojenje nemoj).

1. Lakomislene dobrice. One koji nepromišljeno i instinktivno odgovaraju na ono što su videle, ne razmišljaju o tome kako mogu da povrede druge. To je najbolja kategorija jer one će, nakon što su pročitale ovaj tekst, shvatiti da su ipak mogle da daju malo uljudniji komentar od onog koji su napisale (namerno neću navoditi konkretne komentare jer žene će same shvatiti kojoj grupi pripadaju). Zašto je još najbolja kategorija? Zato što one nisu loše. Ne, one nikom ne žele da naude, samo nisu mnogo razmišljale o tome da će njihov komentar ikog povrediti, nisu mislile o tome kako će se osećati žena koja doji svoje dete od četiri godine, uverena da mu pruža najbolje što može, kao i svaka mama (o tome zna li svaka mama najbolje za svoje dete možete pročitati ovde). Dakle, dobra stvar biti u ovoj kategoriji jeste što uvek možete iz nje izaći, tako što ćete se malo staviti u mesto žene koja pročita vaš komentar. Stavite se na njeno mesto, kako biste se vi osećali da vam neko na bilo šta što u svom životu radite da takav komentar (bilo to što dajete detetu od sedam meseci paštetu, što spavate sa detetom od pet godina u istom krevetu ili što volite oralni seks). Niko ne voli da čuje da radi nešto odvratno, bolesno, da je nenormalan, dokon, i slično. Verujem da niste htele, i sve vam je oprošteno.

2. Bezobzirne ženice One koje takođe komentarišu impulsivno i bez mnogo razmišljanja ali ih baš i briga kako će se neko osećati. Živimo u vremenu kada je mnogo moderno da te baš briga za druge. Meni je nekako to uvek bilo čudno kad čujem kad mi neko to kaže. Jeste, ne treba da nas zanima baš svako mišljenje i ne treba da plačemo kad nam neko kaže da mu se ne sviđa to što radimo, ali nemojte mi reći da treba da iskuliram i da me baš briga kad vidim da je neko nekom napisao da je glup, da ide da kuva ručak umesto što tu prosipa pamet, i slično. Ljudi koji ne mogu da pruže pomoć i podršku ili da napišu nešto normalno u vezi s onim sa čim se ne slažu, zaista ne treba da pišu. Sve više žena piše kako se boji da nešto objavi jer će krenuti paljba na njih. (Srećom pa nisam administratorka, inače bih se i ja ponašala vrlo impulsivno i bez opomena brisala ljude iz grupe).

3. Mame koje imaju problem sa sobom One koje komentarišu negativno jer vuku neki kompleks u vezi s tom temom. Ovo je najosetljivija kategorija. Jer sve mi imamo neke stvari koje potiskujemo, krivo na je što u nečemu nismo uspele ili što nam u vezi s nečim u životu ne ide i često potiskujemo stvari i naravno nismo ni svesne neki naših kompleksa. Pa često tako odbrambeni mehanizmi rade svoje i mi nismo ni svesne da imamo u vezi s nekim stvarima problem. Dakle, razmislite zašto vas je neka tema pogodila ili zašto vas je neki komentar isprovocirao (ovde je izuzetak bezobrazluk jer to je nešto što sve normalne ljude pogađa). Teško se iz ove kategorije izlazi jer je potreban dobar rad na sebi, što često stavljamo u deseti plan. Ali ZATO: ako vam i nešto smeta iz nepoznatog razloga, recite to lepo. Dakle, želimo decu da učimo da se lepo ponašaju, da uče od nas, da govore lepe reči a mi se obraćamo drugima sa: kravo, ajde ćuti tu ili idi odakle si došla...
Takođe u ovoj kategoriji nalaze se i žene koje imaju problem u kući, na poslu i slično i ne umeju na drugi način da izađu na problem sa svojim frustracijama te omalovažavaju, prozivaju i vređaju nepoznate žene u grupi jer im je to bezbedna teritorija..

4. Zabavljačice Primetila sam da dosta mama često voli da ružnim komentarima bocka nekog jer tako privlači pažnju pošto je kao duhovito. Sećate se kad smo bili osnovna škola pa neko negog zeza da ima klempave uši a drugi se smeju a osoba koja je to rekla se oseća sjajno jer je u centru pažnje i kao duhovita je. Kao što ni taj klinac što ne razmišlja o tome kako se oseća dete sa klempavim ušima, tako i ta mama zabavljačica nije loša, ali eto, nažalost, ne misli o osećanjima drugih, već hoće da zasmeje masu. Kad počne da misli, mama zabavljačica može da počne da zabavlja druge ne podsmevajući se nikom. Jer, treba li da ponovim, može nekoga povrediti.

5. Nevaspitane mamike Ostavljaju uvredljive komentare jer su prosto i jednostavno nevaspitane. Nisu krive, prosto ne znaju bolje da se ponašaju. Nisu naučile da može nešto da se kaže i bez upotrebe pogrdnih reči, ali ne možemo im zameriti. Ne umeju bolje. Ali možda će ih deca naučiti rekavši im da to nije lepa reč.

6. Veštice  One koje pišu ružno i namerno podbadaju jer su zle. Dakle, to je najgora kategorija i možemo samo da se nadamo da će poznanstvo ostati samo virtuelno i da je nećemo sresti u stvarnom životu. No, ja verujem da je takvih vrlo, vrlo malo. Možda zato što volim da gledam na život kroz ružičaste naočare a možda i zato što ne verujem da veštice postoje.

Ako ste se pronašle u nekoj od navedenih kategorija i uvredile ste se, onda vam je jasno kako se osećaju žene koje svakodnevno vređate. Ako ste se pronašle a niste se uvredile, već vas je to podstaklo da sledeći put pripazite pre nego što nešto napišete, onda sjajno. Ponosna sam na vas! A ako ste se pronašle, nimalo vas nije pogodilo to i baš vas briga što ste takvi, onda niste ni stigli do kraja ovog teksta jer vas boli uvo šta neko tamo piše, da ne kažem goru reč.
A ako se niste pronasle ni u jednoj kategoriji, onda uctivo i kulturno komentarisete i bicete tema nekog drugog posta.
Dakle, sve se ponašamo u skladu sa svojim kapacitetima. Neko prosto ne može bolje od sebe, ali verujem da dobar broj žena može malo više da se potrudi i malo više misli na druge prilikom iznošenja svog mišljenja. Kako bi nam bio divniji ovaj svet (virtuelni ili stvarni) kad bismo jedna drugoj davale više podrške i kada bismo imale više razumevanja jedna za drugu. Konac.

петак, 01. април 2016.

Mamička na produženom vikendu

Ovo je prva u nizu priča o Mamički. Ima toliko priča o deci koja su u raznoraznim situacijama: od Hajdi koja je te kod dede na planini, te na moru, preko Kaće koja čas ide kod zubara, čas je dobila sestru, čas brata, do Milice čiji su se roditelji posvađali ali to ne znači da je ne vole... (ne mogu a da se ne zapitam zašto 90 odsto tih naslova nosi žensko ime, no o tome drugom prilikom) Dakle, sve su to mnogo slatke i poučne pričice namenjene deci da lakše prebrode neku situaciju ili da im približe i dočaraju kako da se najbolje snađu u nekoj sitauciji. A pošto smo mi valjda velike (mislim na nas, mame), ljudi očito misle da za nas tako nešto nije potrebno. Te stoga ne nalazimo nikakve priče ili ne daj bože slikovnice "Mama (i tata) na Zlatiboru", "Mama u bolnici", "Mama na koncertu"... No, rešila sam da ispravim tu nepravdu te se malo pozabavim time, kao mama koja se u toj situaciji našla ili kojoj je druga mama šapnula šta ju je snašlo, ili koja je upotrebila maštu i zamislila kako bi to bilo kad bi bilo....

Mamička je dobra. Predobra. Otkad je rodila svoju decu, samo na njih pazi i samo u njih gleda. Pa nije ih rodila da bi ih ostavila nekom tamo da ih čuva dok ona skita, a i naskitala se valjda dosta, nije se rano ni udala. A i onomad kad je ostavila ćerku od godinu dana da odgleda predstavu obilo joj se u glavu jer ju je žestoko kaznila ignorišući je puna dva sata.
Tad je Mamička rekla: Sad i nikad više.

Ali tako valjda i Mamički posle nekoliko godina bi dosta i dojenja i nosanja i nespavanja i titranja i neskitanja... I nesta joj osmeh s lica, počela da kuka (dotad nije od sebe same ni smela da zakuka) i da joj sve smeta. Rano leže, kasno ustaje. Što manje da je budna. Da je samo malo više opuštena, dopustila bi da padne u depresiju. No, oprezno se čuva, ima dečurliju, mora biti bez dijagnoze.  Kad jedan dan, dok je varjačom jurila luk po šerpi da se ne zalepi, odluči: ovako više ne ide, nešto mora da se menja.
Sela Mamička i misli se šta to da menja, ne zna ni odakle da počne a ni šta da radi da iz svoje kože malo pobegne. Što dalje od dece i muža, da ih se malo zaželi. Kako to pomisli, tako joj mast kapne na ruku i popeče je. Kako je smela tako nešto i da pomisli, odmah nastavlja sebe da kori, a da je malo više pobožna, pomislila bi i da ju je sam Bog prekorio.

Prođe nekoliko dana, opet ona s varjačom juri luk po šerpi da se ne zalepi, jedno dete s jedne strane, drugo s druge, vuku je za suknju da se igra, ona zažmuri, pomisli: proći će, porašće, udaće se, moći ću nekad da malo odem od kuće. Kad opet, pogađate, mast je popeče. Nije naša Mamička toliko smotana koliko se čini, a nije ni toliko slepa da ne vidi da je to znak da tako nešto više ne sme ni da pomisli.

Kako se bojala da opet tako nešto ružno ne pomisli (a i dojadili joj plikovi na rukama), Mamička odluči da ode. Ne zauvek (znate da je ona dobra), nego malo, na vikend. Da odmori glavu, a i ruke.
Kuda će i kad... Nije joj ni važno. I tako ona smireno uze telefon, okrene svog druga iz Beča i najavi svoj dolazak. Kako je to čula i njena drugarica koja voli da se švrćka, pođe i ona s njom. Muž joj je poželeo lep provod i da se opusti koliko može a deca joj rekoše da im donese lizalicu iz Beča.
Kako je ovo bilo lako, pomisli Mamička. Da sam otišla pre, ne bih imala ove silne plikove na rukama i smrknuto lice

Dok se švrćkala s drugaricom po Beču, ni noge je nisu bolele, ni kiša joj nije smetala. A ni za ulaz u muzej štedela nije. Gleda slike, odjednom zastade i seti se da je ona već čitala ono srećna mama - srećna beba, ali nije uzimala naum. Znala je i kako mama mora imati neki ventil i kako treba da radi nešto lepo za sebe, sve joj je u teoriji bilo savršeno jasno, ali nije umela da to pretvori u praksu te je stavljala svačije potrebe ispred svojih i vremenom se narogušila.
A vi, drage mamike, ako ne želite da se narogušite i skitale još niste a biste, navalite.
Mamička se vratila s osmehom na licu. Leže kasno i ustaje rano, ne zna šta pre da radi koliko elana ima. I nema više plikove na rukama, možda zato što se bolje čuva dok kuva a možda i zato što je počela da nabavlja od drugog mesara mast. 

субота, 23. јануар 2016.

Kad dođe druga beba

Posvećen Milici i svim mamama koje su dobile drugo dete i rastrzane su na dve strane, ne znajući kuda će pre i šta ih je snašlo

Oba puta kada sam bila trudna provodila sam vreme na forumima (Ringeraji i Demetri). Uživala sam dopisujući se sa ženama koje su prolazile kroz isto što i ja. I sećam se momenta kada je jedna od forumašica (koju sam i upoznala u pravom životu i sada smo prijateljice) otvorila temu «Šta mi je ovo trebalo?!». Naime, pisala je o tome koliko joj je teško otkad je dobila drugo dete, toliko da se čak zapitala šta joj je to trebalo. I želela je da čuje da li se to još nekoj mami dešava. Ono što je strašno jeste što su je skoro sve žene osudile, ponajviše one koje nisu mogle da dobiju dete (potpuno razumljivo, one toliko žele dete a ova se žali što ima dvoje i kuka kako joj nije lako). Bilo je i mama koje imaju dvoje-troje i naravno, nikada u životu im nije prošla takva misao kroz glavu (Naopako! Pa one vole svoju decu!). Ja je nisam osudila jer nisam znala kako je to kad imaš dvoje dece a nisam baš mogla ni da je razumem jer, kao što rekoh, nisam znala kako je to kad imaš dvoje dece. Tad sam bila trudna po drugi put, ali nisam mogla ni da zamislim da će mi biti teško. Prvo, zato što mi je prvo dete bila divna i zahvalna beba (zato sam tako brzo i želela drugo), a drugo, zato što i inače volim da gledam život kroz ružičaste naočare i nisam želela da mislim o tome da drugo dete može da mi zagorča život.

Marta i ja u porodilištu (upoznajemo se)

Nisam uopšte razmišljala o tome kako će izgledati život sa dvoje dece. Bila sam preokupirana starijim detetom, trudnoća mi je, za razliku od prve, prolazila usput. Znam da sam čitala na forumu kako je ženama bilo jako teško bez starije dece u porodilištu a i setila sam se da, kad sam prvi put bila u porodilištu, sa mnom je bila drugorotka koja je sve vreme veoma patila jer joj fali starije dete. Morali su zbog crp-a da ostanu dva dana duže i ona je ronila suze jer ne može odmah kući (čak sam imala utisak da je bila malo ljuta na bebu što zbog nje ne može kući da vidi starije dete). Znala sam da to moram da izbegnem kako znam i umem. Mislim na patnju za starijim detetom. Jer i drugo je zaslužilo da ga dočekam srećna i raspoložena, kao i da dobija svu moju pažnju jer je, kad odemo kući, sigurno neće imati.
Tako je i bilo. Nisam sebi dozvolila da mi Gala nedostaje i da o njoj mislim sa setom. Naravno da sam mislila, ali tad bih uputila koju rečenicu Marti u smislu: kako će se tebi sestra obradovati i tako... Ali, da sam tugovala - nisam. Da sam mogla - mogla sam. Ali sam odlučila da to ne radim ni sebi, ni bebi. Jedini put kad sam skoro pa skliznula u emotivnu provaliju bilo je kad su mi došli pod prozor. Baba i tata su je doveli da mi maše. Dotad sam mogla da budem kul, da se pravim kao da mi ne fali, ali kad mi je došla tako blizu, knedla mi se stvorila u grlu. Skakutala je veselo po baricama a onda digla pogled i hipnotisala me onim velikim plavim očima. Mogla sam istog momenta da počnem da ridam i da ne prestanem dok ne odem kući i ne zagrlim je. Brzo sam zgrabila Martu iz krevetića i podigla je da je vide (čitaj sakrila sam se koliko god sam mogla) a onda se više i ne sećam jesu li oni otišli jer je padala kiša ili sam ja otišla pod izgovorom da Marta želi da sisa (da ne bih plakala kao kiša). I zaista mi to nije prijalo. Osećala sam se nelagodno i kao da ne treba da budem tu, već kod kuće, i krenula sam da polako budem smorena, ali sam se već u sledećem momentu trgla i pomislila kako ne želim da provedem vreme tu pateći za Galom jer time apsolutno ne mogu ništa da promenim, osim da Marti unesem uznemirenost.

Jednim udarcem dve
muve (i uspavljivanje
i usisavanje)
A kada smo došli kući... Oh, onda mi je postalo jasno sve o čemu je pisala forumašica na temi «Šta mi je ovo trebalo». Baš kad bi Marta počela da sisa, Gali bi se piškilo ili kakilo ili jelo (za dva dana sam naučila da Martu dojim noseći je ispod miške dok drugom rukom dodajem nošu/slažem puzle/dodajem igračke/mešam ručak...) Baš kad bih se Gali posvetila i počela da joj čitam priče, Marta bi se probudila, ne želeći da sisa ili se mazi, već isključivo da se nosa. Baš kad bismo Gala i ja počele da se mazimo, Marta bi želela da je uzmem. Ali ne da je držim u naručju dok sedim, već samo stojeći, i to ne samo stojeći, već da se pomeram u određenom ritmu i po mogućnosti da joj pevušim nešto. Dakle, borila se da dobije svu moju pažnju, a onda bi Gala bila tužna što apsolutno ne mogu ništa s njom. Onda sam se dosetila da Gali pevam priču koju želi, dok nas Marta nije provalila jednog dana i tačno je znala kad pevam priču a kad pevam pesmicu (a kažu da bebe ništa ne znaju). I onda je opet bila ili Martina vriska, ili Galino durenje što ne mogu da joj se posvetim. Moj muž je toliko bio slobodan kad se Gala rodila, a sada kada se Marta rodila, imao je posla preko glave i uključivao bi se kad bi baš bila frka. O pripremi ručka neću ni da pričam, da nisam imala maramu u kojoj sam je nosala, ne bismo imali nikad kuvano, a bogami ni usisano. Ujutru sam jedva čekala da padne veče i smestim ih u krevet, a kad dođe veče, jedva čekala da svane jer se ne zna ko je noću manje spavao, i ko je koga više budio. I da, zapitala sam se šta mi je to u životu trebalo. Da ne spavam danima, mesecima. Da ne mogu nedelju dana da sastavim da na miru popijem kafu a da neko ne traži nešto od mene, bilo šta. Da po ceo dan brišem guzice, dojim/hranim, nosam, uspavljujem... Gde je nestala ona supersrećna mama koja je uživala u šetnjama sa svojom bebom i kojoj je najveći problem bio kad ne stigne da radi jogu sa bebom jer je imala previše divnih aktivnosti u toku dana? I zašto se nisam psihički pripremila na dolazak drugog deteta? Očito da nisam verovala da može da bude teško. A može. I bilo je.


«Proći će, proći će», govorila mi je Sonja preko telefona. (A ja bih kroz šalu govorila: porašće, udaće se...) Nju bih nazvala kad god bih imala veliku krizu ne znajući gde se nalazim. Njena deca su već u tom trenutku bila starija i znala sam da je znala kako je sa dvema skoro pa bebama. I zaista mi je značilo da čujem od nekog ko je kroz isto to prošao da ću zaista preživeti. Da neće uvek biti tako strašno. I nije. Evo, stvarno mogu da vam kažem da nije. Gala ima pet, Marta tri i preživela sam. Odahnula. Bilo je strašno oko 18 meseci. Tad je Marta počela da spava, a sa njom i ja i kad sam nekoliko noći odspavala kao čovek, počela sam da uživam (i poželela još jedno, ali racionalno odložila na neko vreme, da se malo saberem).
Hm, pomisliće neko kako sam se patila dve godine. Nije baš sve tako crno. To znaju mame koje imaju nekoliko dece i kad ih pitate da li bi opet tako isto, rekle bi bez razmišljanja - da. Uvek je tu onaj neodoljiv osmeh koji vas obori s nogu. Pa zagrljaj deteta nakon kog se više ne osećate kao da vaš život nema smisla jer ste «samo keva». Da ne pričam o tome kako hoćete da puknete od radosti kad se njih dve zagrle ili poljube ili uhvate za ruku i potrče niz kej (kao niz prugu). Tad prosto znate da ste uradili pravu stvar i da je vredelo svakog uloženog napora.
A za vas koje čitate s podočnjacima i sanjate samo o dva sata sna i danu kad ćete moći da se natenane istuširate ili jedete, mogu samo da obećam da će proći. Hoće! I da će vam, naravno, biti žao što im niste tako potrebni i neophodni. Ali to je jedna od onih stvari kad jedva čekate da vam bude žao, odnosno kad više volite da vam bude žao što je prošlo nego da vam bude žao što nije prošlo. Znate na šta mislim. Ako i ne znate, to je zato što ste jako umorni i koncentracija vam je slaba, možda vam se i slova mantaju. Zatvorite oči i odmarajte se, sad će se neko od dece oglasiti.



PS Važno, važno: Ono što ja nisam radila (zbog čega sam se pokajala, ali o tome u drugom tekstu) a lepo su mi govorili, jeste da nađem vremena za sebe. To zvuči tako otrcano. Nekako čujete to i kažete da, a mislite se: Aha! Važi! Šta da uradim za sebe i kad kad ne stignem zube da operem? Radite bilo šta što nema veze s decom i bilo kad (pa makar i ne oprali zube). Nešto lepo za svoju dušu. Baš u čemu ćete uživati. Makar pet minuta. Ali da nema veze s decom (jako važno!). Prvog dana možete razmišljati šta je to što biste mogli i kako da to izvedete. A onda sledećeg dana to i uradite. Bila to kafa na ve-ce šolji a da vas niko ne ometa. Ili joga u spavaćoj sobi kad podmirite decu i utrapite ih nekom na 20 minuta. Ili odlomak romana koji volite (ne knjiga o tome kako da što bolje odgajate decu). Ili mazanje noktiju natenane, ako će vas to podići. Ili štrikanje. Jer i mi majke imamo dušu. I moramo da je nahranimo.

PPS Devojka koja je otvorila temu «Šta mi je ovo trebalo?» posle nekog vremena poželela je i treće i rodila ga. Nikada više nije otvorila sličnu temu na forumu.


понедељак, 11. јануар 2016.

Sindrom zvani superžena (Drugi deo: svemoguća trudnica)


Ne, ona nije super žena, već superžena. Nije super, već je iznad ostalih, vrhunska i po svemu sudeći svemoguća. I nije ona neka tamo, nego ja, i možda vi. Ali lakše je kada pišemo o tamo nekoj koja nije mi. Pa ću tako i pisati.
Fotografija preuzeta sa sajta www.allisonseto.com

Elem, superžena, kad zatrudni, postane supertrudnica. A supertrudnica ne zatrudni slučajno, već planirano. Pa nije ona neka tamo da ne zna šta je kontracepcija i da se tamo blamira trudna pred popom u crkvi (ili ako ne veruje u boga, onda da se ne misli da se udaje što mora, nego što želi). I ne samo što je planirana trudnoća nego su bebu dobili iz prvog puta, eventualno iz drugog. Pa njene jajne ćelije su savršene, a i spermatozoidi izabranika njenog srca su ko iz knjige za biologiju. Njena beba je napredna i krvna slika u trudnoći perfektna (pa neće valjda suplemente da koristi?). Pročitala je sve knjige da bi znala šta da očekuje dok čeka bebu i čudi se kad neka druga trudnica u školici za trudnice pita šta su to Kegelove vežbe. Ne nosi pojas za stomak jer nosi baš onoliko visoko koliko treba da joj ne treba i da joj se ne piški stalno a opet dovoljno nisko da kasnije može lepo da spusti bebu kad se bude porađala. Naravno prirodno vaginalno. Ne povraća, i ima super apetit, ali se nije ugojila više nego što u knjigama piše. Hemoroide nema i to prepisuje svom kretanju i zdravoj ishrani (a ima i dobru genetiku). U seksu uživa ko nikad pre i sama seče sebi nokte na nogama. Na stomaku nema strije, a ispod pupka koji joj se nije onako gadno ispupčio pojavila joj je linea negra pravilno i lepo kao da ju je neko nacrtao kanom. Ne zna šta su to grčevi u nogama (pošto unosi dovoljno magnezijuma kroz sirovo voće i povrće). Svekrvinu supu s mnogo vegete ne jede, ni zelenu salatu ni sušeno sirovo meso, ni fetu, ni tunjevinu (čitala ona pametnica gde sve listerija i toksoplazma mogu da se zavuku).

Ta ista supertrudnica može sve sama: pa ako je trudna, nije bolesna i nema potrebe da joj svekar pere jabuku ili ne daj bože oljušti jer, ako je trudna, nije prestala da jede ljusku. Dabome.
Sama sve radi po kući. To je ista ona superdomaćica o kojoj se onomad pisalo, pa ako vas zanima šta radi po kući možete pročitati tekst, a naravno da radi sve isto kao i pre nego što je ostala u drugom stanju, a katkad i više jer ima neke neopisive nalete energije. Pa ide i na jogu, i trči, i vozi bajs i radi do nedelju dana pred porođaj...

Naravno da je i ova supertrudnica iskarikirana, kao i superdomaćica. No, doskora uopšte nisam razmišljala o toj pojavi. Iako sam donekle i sama bila skoro pa supertrudnica. Ali dogodilo se to da je moja drugarica (isto supertrudnica), po drugi put trudna, dobila dijagnozu koja je podrazumevala da će možda morati da miruje. To ju je, naravno, uznemirilo, naročito zato što je prvu trudnoću savršeno podnela. Rekla sam joj da ne očajava a onda sam se nakon razgovora prvi put zaista udubila u taj osećaj. Neverovatno, toliko žena oko mene je moralo da miruje u trudnoći i ja sam im onako, bez nekog udubljivanja, govorila da izdrže i da će proći ali nijednom se nisam zaista zapitala kako im je. Na obuci za dulu naucila sam i da se više fokusiram na osećanja trudnice i porodilje. Jer ona su toliko važna. A ne možete znati kako se neko oseća ako se zaista ne stavite na njihovo mesto (iliti dok ne obujete njihove cipele, kako vam je lepše).

Dok sam razmišljala o tome kako je budućoj majci koja mora strogo da miruje, setila sam se svih onih trudnica koje znam koje su morale da miruju: koleginice koja je zbog placenta previje ležala čitavu trudnoću, kume koja je nosila blizance i rizičnu trudnoću, drugarice koja je imala dvoje dece i u trećoj trudnoći je počela prerano da se otvara i ležala je pola trudnoce... Setila sam se cimerki sa patologije. Bila sam tamo tri-četiri dana zbog prenesene trunoće a one su tamo bile tri-četiri meseca, zbog oboljenja bubrega, visokog pritiska... Koliko su one odjednom postale velike u mojim očima! Mislila sam da sam ja bila super trudnica: vozila bajs dok mi stomak nije bio do zuba, vežbala jogu, špartala po gradu uzduž i popreko i nekako sam potajno uvek bila ponosna na sebe zbog svega toga. Ali sada vidim koliko je lako biti super kad ti je sve super. Kad je najgora stvar koja ti se pojavila bilo trčanje u ve-ce prva tri meseca i onda gorušica još koji put do porođaja. Odjednom su mi postale supertrudnice te koje leže, miruju kako njihove bebe ne bi došle pre vremena, uzdržavaju se od seksa jer im je zabranjen čitavu trudnoću, paze šta jedu kako bi im rezultati krvi bili dobri... Još više sam se divila drugarici koja čeka četvrto dete i koja piše o mukama trudnica na svom blogu Mama iz magareće klupe). Jer treba biti hrabar pa želeti jos jedno dete i još jedno i još jedno znajući kakva sve trudnoća može biti. Čak sam se postidela kako sam mogla ikad da veličam nas koje sve možemo i kojima je sve bilo dozvoljeno i koje ni zbog čega nisu morale da se brinu. Ali mi je bilo drago da sam barem sada shvatila koliko su te mame posebne, koliko je njima bilo teško i koliko su pregurale preko svojih leđa da bi došle do bebe. I divim im se, i to više nego onim koje voze rolere ili rade stoj na rukama u osmom mesecu. Kad već moram da biram. A pošto u stvari ne moram, odahnula sam i mogu lepo da se divim svakoj trudnici: i onoj koja sve može i uživa i onoj kojoj je svašta zabranjeno i stoički izdržava.


* žena koja pruža emocionalnu i fizičku podršku drugoj ženi za vreme porođaja i u periodu nakon porođaja