Претражи овај блог

субота, 23. јануар 2016.

Kad dođe druga beba

Posvećen Milici i svim mamama koje su dobile drugo dete i rastrzane su na dve strane, ne znajući kuda će pre i šta ih je snašlo

Oba puta kada sam bila trudna provodila sam vreme na forumima (Ringeraji i Demetri). Uživala sam dopisujući se sa ženama koje su prolazile kroz isto što i ja. I sećam se momenta kada je jedna od forumašica (koju sam i upoznala u pravom životu i sada smo prijateljice) otvorila temu «Šta mi je ovo trebalo?!». Naime, pisala je o tome koliko joj je teško otkad je dobila drugo dete, toliko da se čak zapitala šta joj je to trebalo. I želela je da čuje da li se to još nekoj mami dešava. Ono što je strašno jeste što su je skoro sve žene osudile, ponajviše one koje nisu mogle da dobiju dete (potpuno razumljivo, one toliko žele dete a ova se žali što ima dvoje i kuka kako joj nije lako). Bilo je i mama koje imaju dvoje-troje i naravno, nikada u životu im nije prošla takva misao kroz glavu (Naopako! Pa one vole svoju decu!). Ja je nisam osudila jer nisam znala kako je to kad imaš dvoje dece a nisam baš mogla ni da je razumem jer, kao što rekoh, nisam znala kako je to kad imaš dvoje dece. Tad sam bila trudna po drugi put, ali nisam mogla ni da zamislim da će mi biti teško. Prvo, zato što mi je prvo dete bila divna i zahvalna beba (zato sam tako brzo i želela drugo), a drugo, zato što i inače volim da gledam život kroz ružičaste naočare i nisam želela da mislim o tome da drugo dete može da mi zagorča život.

Marta i ja u porodilištu (upoznajemo se)

Nisam uopšte razmišljala o tome kako će izgledati život sa dvoje dece. Bila sam preokupirana starijim detetom, trudnoća mi je, za razliku od prve, prolazila usput. Znam da sam čitala na forumu kako je ženama bilo jako teško bez starije dece u porodilištu a i setila sam se da, kad sam prvi put bila u porodilištu, sa mnom je bila drugorotka koja je sve vreme veoma patila jer joj fali starije dete. Morali su zbog crp-a da ostanu dva dana duže i ona je ronila suze jer ne može odmah kući (čak sam imala utisak da je bila malo ljuta na bebu što zbog nje ne može kući da vidi starije dete). Znala sam da to moram da izbegnem kako znam i umem. Mislim na patnju za starijim detetom. Jer i drugo je zaslužilo da ga dočekam srećna i raspoložena, kao i da dobija svu moju pažnju jer je, kad odemo kući, sigurno neće imati.
Tako je i bilo. Nisam sebi dozvolila da mi Gala nedostaje i da o njoj mislim sa setom. Naravno da sam mislila, ali tad bih uputila koju rečenicu Marti u smislu: kako će se tebi sestra obradovati i tako... Ali, da sam tugovala - nisam. Da sam mogla - mogla sam. Ali sam odlučila da to ne radim ni sebi, ni bebi. Jedini put kad sam skoro pa skliznula u emotivnu provaliju bilo je kad su mi došli pod prozor. Baba i tata su je doveli da mi maše. Dotad sam mogla da budem kul, da se pravim kao da mi ne fali, ali kad mi je došla tako blizu, knedla mi se stvorila u grlu. Skakutala je veselo po baricama a onda digla pogled i hipnotisala me onim velikim plavim očima. Mogla sam istog momenta da počnem da ridam i da ne prestanem dok ne odem kući i ne zagrlim je. Brzo sam zgrabila Martu iz krevetića i podigla je da je vide (čitaj sakrila sam se koliko god sam mogla) a onda se više i ne sećam jesu li oni otišli jer je padala kiša ili sam ja otišla pod izgovorom da Marta želi da sisa (da ne bih plakala kao kiša). I zaista mi to nije prijalo. Osećala sam se nelagodno i kao da ne treba da budem tu, već kod kuće, i krenula sam da polako budem smorena, ali sam se već u sledećem momentu trgla i pomislila kako ne želim da provedem vreme tu pateći za Galom jer time apsolutno ne mogu ništa da promenim, osim da Marti unesem uznemirenost.

Jednim udarcem dve
muve (i uspavljivanje
i usisavanje)
A kada smo došli kući... Oh, onda mi je postalo jasno sve o čemu je pisala forumašica na temi «Šta mi je ovo trebalo». Baš kad bi Marta počela da sisa, Gali bi se piškilo ili kakilo ili jelo (za dva dana sam naučila da Martu dojim noseći je ispod miške dok drugom rukom dodajem nošu/slažem puzle/dodajem igračke/mešam ručak...) Baš kad bih se Gali posvetila i počela da joj čitam priče, Marta bi se probudila, ne želeći da sisa ili se mazi, već isključivo da se nosa. Baš kad bismo Gala i ja počele da se mazimo, Marta bi želela da je uzmem. Ali ne da je držim u naručju dok sedim, već samo stojeći, i to ne samo stojeći, već da se pomeram u određenom ritmu i po mogućnosti da joj pevušim nešto. Dakle, borila se da dobije svu moju pažnju, a onda bi Gala bila tužna što apsolutno ne mogu ništa s njom. Onda sam se dosetila da Gali pevam priču koju želi, dok nas Marta nije provalila jednog dana i tačno je znala kad pevam priču a kad pevam pesmicu (a kažu da bebe ništa ne znaju). I onda je opet bila ili Martina vriska, ili Galino durenje što ne mogu da joj se posvetim. Moj muž je toliko bio slobodan kad se Gala rodila, a sada kada se Marta rodila, imao je posla preko glave i uključivao bi se kad bi baš bila frka. O pripremi ručka neću ni da pričam, da nisam imala maramu u kojoj sam je nosala, ne bismo imali nikad kuvano, a bogami ni usisano. Ujutru sam jedva čekala da padne veče i smestim ih u krevet, a kad dođe veče, jedva čekala da svane jer se ne zna ko je noću manje spavao, i ko je koga više budio. I da, zapitala sam se šta mi je to u životu trebalo. Da ne spavam danima, mesecima. Da ne mogu nedelju dana da sastavim da na miru popijem kafu a da neko ne traži nešto od mene, bilo šta. Da po ceo dan brišem guzice, dojim/hranim, nosam, uspavljujem... Gde je nestala ona supersrećna mama koja je uživala u šetnjama sa svojom bebom i kojoj je najveći problem bio kad ne stigne da radi jogu sa bebom jer je imala previše divnih aktivnosti u toku dana? I zašto se nisam psihički pripremila na dolazak drugog deteta? Očito da nisam verovala da može da bude teško. A može. I bilo je.


«Proći će, proći će», govorila mi je Sonja preko telefona. (A ja bih kroz šalu govorila: porašće, udaće se...) Nju bih nazvala kad god bih imala veliku krizu ne znajući gde se nalazim. Njena deca su već u tom trenutku bila starija i znala sam da je znala kako je sa dvema skoro pa bebama. I zaista mi je značilo da čujem od nekog ko je kroz isto to prošao da ću zaista preživeti. Da neće uvek biti tako strašno. I nije. Evo, stvarno mogu da vam kažem da nije. Gala ima pet, Marta tri i preživela sam. Odahnula. Bilo je strašno oko 18 meseci. Tad je Marta počela da spava, a sa njom i ja i kad sam nekoliko noći odspavala kao čovek, počela sam da uživam (i poželela još jedno, ali racionalno odložila na neko vreme, da se malo saberem).
Hm, pomisliće neko kako sam se patila dve godine. Nije baš sve tako crno. To znaju mame koje imaju nekoliko dece i kad ih pitate da li bi opet tako isto, rekle bi bez razmišljanja - da. Uvek je tu onaj neodoljiv osmeh koji vas obori s nogu. Pa zagrljaj deteta nakon kog se više ne osećate kao da vaš život nema smisla jer ste «samo keva». Da ne pričam o tome kako hoćete da puknete od radosti kad se njih dve zagrle ili poljube ili uhvate za ruku i potrče niz kej (kao niz prugu). Tad prosto znate da ste uradili pravu stvar i da je vredelo svakog uloženog napora.
A za vas koje čitate s podočnjacima i sanjate samo o dva sata sna i danu kad ćete moći da se natenane istuširate ili jedete, mogu samo da obećam da će proći. Hoće! I da će vam, naravno, biti žao što im niste tako potrebni i neophodni. Ali to je jedna od onih stvari kad jedva čekate da vam bude žao, odnosno kad više volite da vam bude žao što je prošlo nego da vam bude žao što nije prošlo. Znate na šta mislim. Ako i ne znate, to je zato što ste jako umorni i koncentracija vam je slaba, možda vam se i slova mantaju. Zatvorite oči i odmarajte se, sad će se neko od dece oglasiti.



PS Važno, važno: Ono što ja nisam radila (zbog čega sam se pokajala, ali o tome u drugom tekstu) a lepo su mi govorili, jeste da nađem vremena za sebe. To zvuči tako otrcano. Nekako čujete to i kažete da, a mislite se: Aha! Važi! Šta da uradim za sebe i kad kad ne stignem zube da operem? Radite bilo šta što nema veze s decom i bilo kad (pa makar i ne oprali zube). Nešto lepo za svoju dušu. Baš u čemu ćete uživati. Makar pet minuta. Ali da nema veze s decom (jako važno!). Prvog dana možete razmišljati šta je to što biste mogli i kako da to izvedete. A onda sledećeg dana to i uradite. Bila to kafa na ve-ce šolji a da vas niko ne ometa. Ili joga u spavaćoj sobi kad podmirite decu i utrapite ih nekom na 20 minuta. Ili odlomak romana koji volite (ne knjiga o tome kako da što bolje odgajate decu). Ili mazanje noktiju natenane, ako će vas to podići. Ili štrikanje. Jer i mi majke imamo dušu. I moramo da je nahranimo.

PPS Devojka koja je otvorila temu «Šta mi je ovo trebalo?» posle nekog vremena poželela je i treće i rodila ga. Nikada više nije otvorila sličnu temu na forumu.


понедељак, 11. јануар 2016.

Sindrom zvani superžena (Drugi deo: svemoguća trudnica)


Ne, ona nije super žena, već superžena. Nije super, već je iznad ostalih, vrhunska i po svemu sudeći svemoguća. I nije ona neka tamo, nego ja, i možda vi. Ali lakše je kada pišemo o tamo nekoj koja nije mi. Pa ću tako i pisati.
Fotografija preuzeta sa sajta www.allisonseto.com

Elem, superžena, kad zatrudni, postane supertrudnica. A supertrudnica ne zatrudni slučajno, već planirano. Pa nije ona neka tamo da ne zna šta je kontracepcija i da se tamo blamira trudna pred popom u crkvi (ili ako ne veruje u boga, onda da se ne misli da se udaje što mora, nego što želi). I ne samo što je planirana trudnoća nego su bebu dobili iz prvog puta, eventualno iz drugog. Pa njene jajne ćelije su savršene, a i spermatozoidi izabranika njenog srca su ko iz knjige za biologiju. Njena beba je napredna i krvna slika u trudnoći perfektna (pa neće valjda suplemente da koristi?). Pročitala je sve knjige da bi znala šta da očekuje dok čeka bebu i čudi se kad neka druga trudnica u školici za trudnice pita šta su to Kegelove vežbe. Ne nosi pojas za stomak jer nosi baš onoliko visoko koliko treba da joj ne treba i da joj se ne piški stalno a opet dovoljno nisko da kasnije može lepo da spusti bebu kad se bude porađala. Naravno prirodno vaginalno. Ne povraća, i ima super apetit, ali se nije ugojila više nego što u knjigama piše. Hemoroide nema i to prepisuje svom kretanju i zdravoj ishrani (a ima i dobru genetiku). U seksu uživa ko nikad pre i sama seče sebi nokte na nogama. Na stomaku nema strije, a ispod pupka koji joj se nije onako gadno ispupčio pojavila joj je linea negra pravilno i lepo kao da ju je neko nacrtao kanom. Ne zna šta su to grčevi u nogama (pošto unosi dovoljno magnezijuma kroz sirovo voće i povrće). Svekrvinu supu s mnogo vegete ne jede, ni zelenu salatu ni sušeno sirovo meso, ni fetu, ni tunjevinu (čitala ona pametnica gde sve listerija i toksoplazma mogu da se zavuku).

Ta ista supertrudnica može sve sama: pa ako je trudna, nije bolesna i nema potrebe da joj svekar pere jabuku ili ne daj bože oljušti jer, ako je trudna, nije prestala da jede ljusku. Dabome.
Sama sve radi po kući. To je ista ona superdomaćica o kojoj se onomad pisalo, pa ako vas zanima šta radi po kući možete pročitati tekst, a naravno da radi sve isto kao i pre nego što je ostala u drugom stanju, a katkad i više jer ima neke neopisive nalete energije. Pa ide i na jogu, i trči, i vozi bajs i radi do nedelju dana pred porođaj...

Naravno da je i ova supertrudnica iskarikirana, kao i superdomaćica. No, doskora uopšte nisam razmišljala o toj pojavi. Iako sam donekle i sama bila skoro pa supertrudnica. Ali dogodilo se to da je moja drugarica (isto supertrudnica), po drugi put trudna, dobila dijagnozu koja je podrazumevala da će možda morati da miruje. To ju je, naravno, uznemirilo, naročito zato što je prvu trudnoću savršeno podnela. Rekla sam joj da ne očajava a onda sam se nakon razgovora prvi put zaista udubila u taj osećaj. Neverovatno, toliko žena oko mene je moralo da miruje u trudnoći i ja sam im onako, bez nekog udubljivanja, govorila da izdrže i da će proći ali nijednom se nisam zaista zapitala kako im je. Na obuci za dulu naucila sam i da se više fokusiram na osećanja trudnice i porodilje. Jer ona su toliko važna. A ne možete znati kako se neko oseća ako se zaista ne stavite na njihovo mesto (iliti dok ne obujete njihove cipele, kako vam je lepše).

Dok sam razmišljala o tome kako je budućoj majci koja mora strogo da miruje, setila sam se svih onih trudnica koje znam koje su morale da miruju: koleginice koja je zbog placenta previje ležala čitavu trudnoću, kume koja je nosila blizance i rizičnu trudnoću, drugarice koja je imala dvoje dece i u trećoj trudnoći je počela prerano da se otvara i ležala je pola trudnoce... Setila sam se cimerki sa patologije. Bila sam tamo tri-četiri dana zbog prenesene trunoće a one su tamo bile tri-četiri meseca, zbog oboljenja bubrega, visokog pritiska... Koliko su one odjednom postale velike u mojim očima! Mislila sam da sam ja bila super trudnica: vozila bajs dok mi stomak nije bio do zuba, vežbala jogu, špartala po gradu uzduž i popreko i nekako sam potajno uvek bila ponosna na sebe zbog svega toga. Ali sada vidim koliko je lako biti super kad ti je sve super. Kad je najgora stvar koja ti se pojavila bilo trčanje u ve-ce prva tri meseca i onda gorušica još koji put do porođaja. Odjednom su mi postale supertrudnice te koje leže, miruju kako njihove bebe ne bi došle pre vremena, uzdržavaju se od seksa jer im je zabranjen čitavu trudnoću, paze šta jedu kako bi im rezultati krvi bili dobri... Još više sam se divila drugarici koja čeka četvrto dete i koja piše o mukama trudnica na svom blogu Mama iz magareće klupe). Jer treba biti hrabar pa želeti jos jedno dete i još jedno i još jedno znajući kakva sve trudnoća može biti. Čak sam se postidela kako sam mogla ikad da veličam nas koje sve možemo i kojima je sve bilo dozvoljeno i koje ni zbog čega nisu morale da se brinu. Ali mi je bilo drago da sam barem sada shvatila koliko su te mame posebne, koliko je njima bilo teško i koliko su pregurale preko svojih leđa da bi došle do bebe. I divim im se, i to više nego onim koje voze rolere ili rade stoj na rukama u osmom mesecu. Kad već moram da biram. A pošto u stvari ne moram, odahnula sam i mogu lepo da se divim svakoj trudnici: i onoj koja sve može i uživa i onoj kojoj je svašta zabranjeno i stoički izdržava.


* žena koja pruža emocionalnu i fizičku podršku drugoj ženi za vreme porođaja i u periodu nakon porođaja