Претражи овај блог

петак, 22. април 2016.

Bespelenaštvo: rođeni spremni


Bebe od rođenja imaju osećaj kad im se piški ili kaki. I to vam javljaju. Već vidim kolutanje očima uz konstataciju: "Vaaaaažiiiii!"
Moram priznati da sam i sama to pomislila kada sam u drugoj trudnoći čula za Elimination Communication (u daljem tekstu EC). Koliko god verovala da su bebe mali genijalci koji znaju mnogo više nego što mi mislimo, bilo mi je potpuno neverovatno da beba izađe iz stomaka i kao oseti kad će piškiti ili kakiti. A još neverovatnije mi je bilo da još i signalizira kad joj se to radi pa onda mama to prepozna i još je i ponudi da piški i kaki van pelene. Nou vej! A jeste, mama nema druga posla (još ako ima i drugu decu!) nego da zagleda bebinu facu kad će joj se pripiškiti. Što bi starija komšinica iz mog sela rekla: "Danas su žene besposlene pa izmišljavaju svašta". Ali bila sam suviše radoznala da bih se zadržala samo na informaciji da to postoji i rešila sam da, eto, samo bacim oko na to kako i zašto pobogu to ljudi rade.

Andrea Olson (Go Diaper Free)
Kako sam malo čitala na srpskom, malo više na hrvatskom, pa još više na engleskom, skopčala sam da se kod nas EC pominje kao bespelenaštvo i prirodna dečja higijena. Odmah sam skužila shvatila da i jednom i drugom izrazu fali značenje i reč koja bi objasnila ono šta sam razumela da EC upravo jeste - komunikacija o eliminaciji. Jer kada se kaže bespelenaštvo, normalno da pomislimo na bebe koje ne nose pelene (što nije uvek slučaj, ispostaviće se). A i nakon čitanja prvih tekstova, shvatila sam da akcenat nije na tome da bebe ne koriste pelene, već na komunikaciji između bebe i mame (tate, dadilje ili onog ko to već s bebom praktikuje) o eliminaciji. Takođe, prirodna dečja higijena na prvu loptu više asocira na to koje proizvode da koristite kad kupate decu nego na to da li ih nudite da piški ili kaki van pelene. E sad, jasno je u startu zašto kod nas EC nije dobio prevod KOE (komunikacija o eliminaciji). Nakaradno zvuči, kao i toliko stvari na našem jeziku koje su tek počele da pristižu kod nas. Pomislila sam kako možda i nije za nas kad ne može ni da se nazove kako treba.
Tad se probudila lingvistkinja u meni i rešila da se pozabavi time koja bi to sintagma lepo objasnila ovu na prvi pogled čudnu i nepotrebnu komunikaciju. Jer, iako mi tad nije delovalo realno da praktikujem, bilo mi je bez veze da se ustali izraz koji dovodi ljude u zabludu (pa kako to da i bespelenaši nose pelene?). Nisam mogla da smislim nešto dovoljno jasno a da zvuči iole lepo. Praćenje bebine nužde - uf, nužda tako ružno zvuči a i nije da se samo prati bebina nužda, već i beba reaguje na zvuke koje roditelji proizvode da je inspirišu da piški ili kaki. Onda: komunikacija o nuždi (oh, opet nužda). Toliko sam se nervirarala da sam čak u jednom momentu mislila da kontaktiram s Tvrtkom Prćićem, da vidim kako bi on to preveo, ali sam se onda setila da bi me verovatno gledao kao da sam pala s Marsa što trabunjam o nečemu što mi ni samoj nije jasno zašto postoji, a i nije da čovek nema pametnija posla da prevodi od nekih naziva roditeljskih trendova. Pa sam poslala lingvistkinju na spavanje i probudila detektiva u sebi.
Naime, nije Prćić jedini koji je imao pametnije stvari da radi. Ali umesto da radim te neke pametnije stvari, rešila sam još malo da se pozabavim EC-ovanjem (čak mi je i menjanje akronima po licima i vremenima po raznoraznim forumima postalo simpatično).
 Elem, zvalo se to EC ili bespelenaštvo, ili prirodna dečja higijena, Beba traži na WC, poenta čitave priče o bespelenaštvu jeste komunikacija o tome. Pelene se mogu koristiti, ali ne služe tome da se uče bebe da u njima obavljaju nuždu, već su tu za svaki slučaj. Koristite li pelene ili ne nije toliko važno koliko da pratite bebu i njene potrebe i da joj izlazite u susret strpljivo joj pomažući da piški i kaki dok ne bude dovoljno spretna i spremna da može to da obavi sama.
Pa ovo je fantastično! Samo pola sata nakon što sam pomislila da je to samo jedan od hipsterskih nonsensa, sve je počelo da ima smisla. Da, ima smisla skroz da mi samo ne percipiramo kako treba i da ne vidimo da se bebe rađaju spremne. Bila je to potpuno nova dimenzija za mene i tad sam već bila spremna da se upustim u EC avanturu (a evo tri i po godine kasnije da i druge, kao savetnica za bespelenaštvo, povedem u istu). 
Kad već pominjemo spremnost, ne možemo a da ne pomenemo Brazeltona, profesora sa Harvarda i i predstavnika Instituta Pampers Parenting (kakva slučajnost) i njegovu teoriju o spremnosti, posle koje su roditelji počeli da skidaju pelene deci mnogo kasnije nego dotad. Njegova teorija nastala je prvenstveno kako bi se sprečile nasilne metode kojima su roditelji terali decu da vrše nuždu. Roditelji su onda počeli sve kasnije da nude deci nošu verujući da će im psihički naškoditi ako im skinu pelene prerano. No, čak i on tvrdi da je i te kako moguće naviknuti bebu da piški i kaki van pelene već u prvoj godini, naravno bez pritiska i forsiranja, što bespelenaštvo svakako ne radi.
Razloga za bespelenaštvo je mnogo. Neke mame se odlučuju za to jer žele da se reše osipa koji muči njihovu bebu, neke kako bi uštedele koju pelenu, one koje koriste pamučne vole bespelenaštvo jer imaju manje pelena za pranje, a mame neretko kreću i zato što im bebe imaju zatvor i lakše obavljaju nuždu u uspravnom položaju nego ležećem... Ne treba zanemariti ni ekonomski faktor, kao ni ekološki (jedna beba potroši prosečno 5.000 jednokratnih pelena, a samo jednoj je potrebno 500 godina da se razloži) *a nije ni slučajnost što je tekst objavljen baš na Dan Zemlje. Neke krenu jer im deluje interesantno i logično (kao što je meni bilo kad sam se samo malo udubila). Razloga je mnogo, ali jedan od najčešćih svakako je taj što bespelenaštvo još više zbližava mamu i bebu (što svakako ne znači da ga ne mogu praktikovati tata, baka ili bebisiterka).
No, bespelenaštvo nije za svakoga, odnosno jeste za svakoga, ali nema svako želju da ga praktikuje (pročitajte i najčešće razloge zašto ljudi vole bespelenaštvo). Najviše ga vole mame koje primenjuju povezujuće iliti privrženo roditeljstvo (atachment parenting), koje podrazumeva stil odgajanja dece uz potpuno razumevanje njihovih potreba i stvaranje čvrste emotivne veze između bebe i roditelja od prvih dana. No, dok se ne upustite u avanturu s bespelenaštvom ne možete znati dopada vam se ili ne. Probajte jer nemate šta da izgubite osim možda ubeđenja da je to nemoguće.  

Sledi nastavak: Kako početi sa bespelenaštvom

Jeste li i posle čitanja teksta u fazonu "Vaažiiii", ili biste probali?

Ako odlučite da probate, priključite se grupi Go Diaper Free Srbija (Bespelenaštvo)

.

.

недеља, 10. април 2016.

Ljubinka, sine, ide mama u rat (iliti nekultura ponašanja u diskusijama)

Posvećeno svim ženama koje se svađaju, podbadaju, vređaju druge i ismevaju. S nadom da će ovaj tekst inspirisati žene da imaju više tolerancije i razumevanja jedna za drugu


Jeste da umem da budem hrabra, al nisam luda da odem u pravi rat, onaj gde se puca i gine. Međutim, izgleda da jesam dovoljno luckasta da se upustim u polemiku s mamama. Tamo se barem ne puca i ne može se umreti, pomislila sam. No, još ne stigoh ni da nešto zucnem o temi, vidim da je paljba već krenula. I to kakva! Da ne dužim, na najpopularnijoj društvenoj mreži, u grupi gde se okupljaju mamike, a među njima i ja, jedna keva je objavila sliku mame kako doji dete od četiri godine. Ja, koja sam i sama dugo dojila decu, nisam ni pomislila da bi se tu mogao povesti baš takav rat. Zašto? Zato što postoje mame kojima je to u redu i koje to podržavaju produženo dojenje i postoje mame kojima to nije u redu i koje misle da deca posle prve ili druge godine ne treba da sisaju. I jedno i drugo je u redu. Samo se svaka izjasni, i svi razumemo jedni druge. Niti ću ja njih nagovarati da ih doje duže, niti će one mene kuditi što nisam dojila kraće (kako sam se samo prevarila).
Otkud onda može nastati rat i zašto? Ne mogu a da se ne zapitam šta to tera ljude da napišu nešto tako ružno. Da napišu nešto kao mnogo duhovito što proziva druge. Posle ponovnog čitanja svakog komentara i analiziranja zašto su neke napisale ružan komentar, došla sam do zaključka da sve te žene možemo podeliti u šest kategorija, a vi ćete se, naravno ne sve (obožavam vas koje se ne pronalazite), već same svrastati u neku od njih. Dakle, ovo se odnosi na sve teme generalno, dojenje je bio samo povod jer mi je slaba tačka (sve mi diraj, samo produženo dojenje nemoj).

1. Lakomislene dobrice. One koji nepromišljeno i instinktivno odgovaraju na ono što su videle, ne razmišljaju o tome kako mogu da povrede druge. To je najbolja kategorija jer one će, nakon što su pročitale ovaj tekst, shvatiti da su ipak mogle da daju malo uljudniji komentar od onog koji su napisale (namerno neću navoditi konkretne komentare jer žene će same shvatiti kojoj grupi pripadaju). Zašto je još najbolja kategorija? Zato što one nisu loše. Ne, one nikom ne žele da naude, samo nisu mnogo razmišljale o tome da će njihov komentar ikog povrediti, nisu mislile o tome kako će se osećati žena koja doji svoje dete od četiri godine, uverena da mu pruža najbolje što može, kao i svaka mama (o tome zna li svaka mama najbolje za svoje dete možete pročitati ovde). Dakle, dobra stvar biti u ovoj kategoriji jeste što uvek možete iz nje izaći, tako što ćete se malo staviti u mesto žene koja pročita vaš komentar. Stavite se na njeno mesto, kako biste se vi osećali da vam neko na bilo šta što u svom životu radite da takav komentar (bilo to što dajete detetu od sedam meseci paštetu, što spavate sa detetom od pet godina u istom krevetu ili što volite oralni seks). Niko ne voli da čuje da radi nešto odvratno, bolesno, da je nenormalan, dokon, i slično. Verujem da niste htele, i sve vam je oprošteno.

2. Bezobzirne ženice One koje takođe komentarišu impulsivno i bez mnogo razmišljanja ali ih baš i briga kako će se neko osećati. Živimo u vremenu kada je mnogo moderno da te baš briga za druge. Meni je nekako to uvek bilo čudno kad čujem kad mi neko to kaže. Jeste, ne treba da nas zanima baš svako mišljenje i ne treba da plačemo kad nam neko kaže da mu se ne sviđa to što radimo, ali nemojte mi reći da treba da iskuliram i da me baš briga kad vidim da je neko nekom napisao da je glup, da ide da kuva ručak umesto što tu prosipa pamet, i slično. Ljudi koji ne mogu da pruže pomoć i podršku ili da napišu nešto normalno u vezi s onim sa čim se ne slažu, zaista ne treba da pišu. Sve više žena piše kako se boji da nešto objavi jer će krenuti paljba na njih. (Srećom pa nisam administratorka, inače bih se i ja ponašala vrlo impulsivno i bez opomena brisala ljude iz grupe).

3. Mame koje imaju problem sa sobom One koje komentarišu negativno jer vuku neki kompleks u vezi s tom temom. Ovo je najosetljivija kategorija. Jer sve mi imamo neke stvari koje potiskujemo, krivo na je što u nečemu nismo uspele ili što nam u vezi s nečim u životu ne ide i često potiskujemo stvari i naravno nismo ni svesne neki naših kompleksa. Pa često tako odbrambeni mehanizmi rade svoje i mi nismo ni svesne da imamo u vezi s nekim stvarima problem. Dakle, razmislite zašto vas je neka tema pogodila ili zašto vas je neki komentar isprovocirao (ovde je izuzetak bezobrazluk jer to je nešto što sve normalne ljude pogađa). Teško se iz ove kategorije izlazi jer je potreban dobar rad na sebi, što često stavljamo u deseti plan. Ali ZATO: ako vam i nešto smeta iz nepoznatog razloga, recite to lepo. Dakle, želimo decu da učimo da se lepo ponašaju, da uče od nas, da govore lepe reči a mi se obraćamo drugima sa: kravo, ajde ćuti tu ili idi odakle si došla...
Takođe u ovoj kategoriji nalaze se i žene koje imaju problem u kući, na poslu i slično i ne umeju na drugi način da izađu na problem sa svojim frustracijama te omalovažavaju, prozivaju i vređaju nepoznate žene u grupi jer im je to bezbedna teritorija..

4. Zabavljačice Primetila sam da dosta mama često voli da ružnim komentarima bocka nekog jer tako privlači pažnju pošto je kao duhovito. Sećate se kad smo bili osnovna škola pa neko negog zeza da ima klempave uši a drugi se smeju a osoba koja je to rekla se oseća sjajno jer je u centru pažnje i kao duhovita je. Kao što ni taj klinac što ne razmišlja o tome kako se oseća dete sa klempavim ušima, tako i ta mama zabavljačica nije loša, ali eto, nažalost, ne misli o osećanjima drugih, već hoće da zasmeje masu. Kad počne da misli, mama zabavljačica može da počne da zabavlja druge ne podsmevajući se nikom. Jer, treba li da ponovim, može nekoga povrediti.

5. Nevaspitane mamike Ostavljaju uvredljive komentare jer su prosto i jednostavno nevaspitane. Nisu krive, prosto ne znaju bolje da se ponašaju. Nisu naučile da može nešto da se kaže i bez upotrebe pogrdnih reči, ali ne možemo im zameriti. Ne umeju bolje. Ali možda će ih deca naučiti rekavši im da to nije lepa reč.

6. Veštice  One koje pišu ružno i namerno podbadaju jer su zle. Dakle, to je najgora kategorija i možemo samo da se nadamo da će poznanstvo ostati samo virtuelno i da je nećemo sresti u stvarnom životu. No, ja verujem da je takvih vrlo, vrlo malo. Možda zato što volim da gledam na život kroz ružičaste naočare a možda i zato što ne verujem da veštice postoje.

Ako ste se pronašle u nekoj od navedenih kategorija i uvredile ste se, onda vam je jasno kako se osećaju žene koje svakodnevno vređate. Ako ste se pronašle a niste se uvredile, već vas je to podstaklo da sledeći put pripazite pre nego što nešto napišete, onda sjajno. Ponosna sam na vas! A ako ste se pronašle, nimalo vas nije pogodilo to i baš vas briga što ste takvi, onda niste ni stigli do kraja ovog teksta jer vas boli uvo šta neko tamo piše, da ne kažem goru reč.
A ako se niste pronasle ni u jednoj kategoriji, onda uctivo i kulturno komentarisete i bicete tema nekog drugog posta.
Dakle, sve se ponašamo u skladu sa svojim kapacitetima. Neko prosto ne može bolje od sebe, ali verujem da dobar broj žena može malo više da se potrudi i malo više misli na druge prilikom iznošenja svog mišljenja. Kako bi nam bio divniji ovaj svet (virtuelni ili stvarni) kad bismo jedna drugoj davale više podrške i kada bismo imale više razumevanja jedna za drugu. Konac.

петак, 01. април 2016.

Mamička na produženom vikendu

Ovo je prva u nizu priča o Mamički. Ima toliko priča o deci koja su u raznoraznim situacijama: od Hajdi koja je te kod dede na planini, te na moru, preko Kaće koja čas ide kod zubara, čas je dobila sestru, čas brata, do Milice čiji su se roditelji posvađali ali to ne znači da je ne vole... (ne mogu a da se ne zapitam zašto 90 odsto tih naslova nosi žensko ime, no o tome drugom prilikom) Dakle, sve su to mnogo slatke i poučne pričice namenjene deci da lakše prebrode neku situaciju ili da im približe i dočaraju kako da se najbolje snađu u nekoj sitauciji. A pošto smo mi valjda velike (mislim na nas, mame), ljudi očito misle da za nas tako nešto nije potrebno. Te stoga ne nalazimo nikakve priče ili ne daj bože slikovnice "Mama (i tata) na Zlatiboru", "Mama u bolnici", "Mama na koncertu"... No, rešila sam da ispravim tu nepravdu te se malo pozabavim time, kao mama koja se u toj situaciji našla ili kojoj je druga mama šapnula šta ju je snašlo, ili koja je upotrebila maštu i zamislila kako bi to bilo kad bi bilo....

Mamička je dobra. Predobra. Otkad je rodila svoju decu, samo na njih pazi i samo u njih gleda. Pa nije ih rodila da bi ih ostavila nekom tamo da ih čuva dok ona skita, a i naskitala se valjda dosta, nije se rano ni udala. A i onomad kad je ostavila ćerku od godinu dana da odgleda predstavu obilo joj se u glavu jer ju je žestoko kaznila ignorišući je puna dva sata.
Tad je Mamička rekla: Sad i nikad više.

Ali tako valjda i Mamički posle nekoliko godina bi dosta i dojenja i nosanja i nespavanja i titranja i neskitanja... I nesta joj osmeh s lica, počela da kuka (dotad nije od sebe same ni smela da zakuka) i da joj sve smeta. Rano leže, kasno ustaje. Što manje da je budna. Da je samo malo više opuštena, dopustila bi da padne u depresiju. No, oprezno se čuva, ima dečurliju, mora biti bez dijagnoze.  Kad jedan dan, dok je varjačom jurila luk po šerpi da se ne zalepi, odluči: ovako više ne ide, nešto mora da se menja.
Sela Mamička i misli se šta to da menja, ne zna ni odakle da počne a ni šta da radi da iz svoje kože malo pobegne. Što dalje od dece i muža, da ih se malo zaželi. Kako to pomisli, tako joj mast kapne na ruku i popeče je. Kako je smela tako nešto i da pomisli, odmah nastavlja sebe da kori, a da je malo više pobožna, pomislila bi i da ju je sam Bog prekorio.

Prođe nekoliko dana, opet ona s varjačom juri luk po šerpi da se ne zalepi, jedno dete s jedne strane, drugo s druge, vuku je za suknju da se igra, ona zažmuri, pomisli: proći će, porašće, udaće se, moći ću nekad da malo odem od kuće. Kad opet, pogađate, mast je popeče. Nije naša Mamička toliko smotana koliko se čini, a nije ni toliko slepa da ne vidi da je to znak da tako nešto više ne sme ni da pomisli.

Kako se bojala da opet tako nešto ružno ne pomisli (a i dojadili joj plikovi na rukama), Mamička odluči da ode. Ne zauvek (znate da je ona dobra), nego malo, na vikend. Da odmori glavu, a i ruke.
Kuda će i kad... Nije joj ni važno. I tako ona smireno uze telefon, okrene svog druga iz Beča i najavi svoj dolazak. Kako je to čula i njena drugarica koja voli da se švrćka, pođe i ona s njom. Muž joj je poželeo lep provod i da se opusti koliko može a deca joj rekoše da im donese lizalicu iz Beča.
Kako je ovo bilo lako, pomisli Mamička. Da sam otišla pre, ne bih imala ove silne plikove na rukama i smrknuto lice

Dok se švrćkala s drugaricom po Beču, ni noge je nisu bolele, ni kiša joj nije smetala. A ni za ulaz u muzej štedela nije. Gleda slike, odjednom zastade i seti se da je ona već čitala ono srećna mama - srećna beba, ali nije uzimala naum. Znala je i kako mama mora imati neki ventil i kako treba da radi nešto lepo za sebe, sve joj je u teoriji bilo savršeno jasno, ali nije umela da to pretvori u praksu te je stavljala svačije potrebe ispred svojih i vremenom se narogušila.
A vi, drage mamike, ako ne želite da se narogušite i skitale još niste a biste, navalite.
Mamička se vratila s osmehom na licu. Leže kasno i ustaje rano, ne zna šta pre da radi koliko elana ima. I nema više plikove na rukama, možda zato što se bolje čuva dok kuva a možda i zato što je počela da nabavlja od drugog mesara mast.