Претражи овај блог

петак, 13. мај 2016.

Kako, ipak, nije propao rokenrol (iliti Deca vole rege)

Onomad, kad smo išli da glasamo, te nedelje, odnosno večeri pre te nedelje, zatvorilo se Zeleno zvono (eto nema dileme kako je propao rokenrol u Zrenjaninu). A veče pre nego što je Ritam nereda zatvorio ovo kultno mesto, svirao je Delarno bend. Mislila sam da se ne može desiti da se ne odgegam do Bečkereka i posle toliko godina opet počnem kuliram uz jedan od omiljenih bendova. No, iako misliš da možeš da planiraš život, (ne)predvidivi događaji se dogode i pokvare ti planove (čitaj: nema ko u datom trenutku da čuva decu).
I ništa, naviknuta već da tako poslednjih nekoliko godina preskačem mnogo dobrih koncerata, nisam upadala u depresiju. Legla sam s njima u devet i prespavala koncert.  A posle sam se pravila da ga nije ni bilo (inače godinama nevoljno vežbam potiskivanje i odlično mi ide).
Dve nedelje kasnije, dan pre Ritma Evrope u Novom Sadu, skontam da će svirati, pogađate - Delarno! Potpuno sam euforična. Puštam ceo dan "Više nego život" i tek onda skontam koliko su mi falili svih ovih deset godina, koliko ih nisam čula. Ni dan pre koncerta na FB stranici Ritam Evrope ne objavljuju satnicu (pa zašto bi kad se nekako podrazumeva da ljudi ne moraju da planiraju svoje vreme, naročito kad imaju sitnu decu?). Glumim detektivCa i nalazim na stranici Delarno benda da nastupaju u 19 h (očito da se njima ne podrazumeva da će se ljudi pojaviti u sedam na koncert ako o tome prethodno nisu obavešteni).
U sedam? Pa kako, bre, u sedam? Pa ubiću se. Pa kako jedan tako veliki bend da svira u sedam, pa mogao je onaj Marčelo u sedam? (izvinjavam se onima kojima je Marčelo veći) Možda zato što su matori, pa kao idu kući ranije da spavaju? A kad smo već kod spavanja, nema teorije da ih uspavam u pola sedam, pa da otpalim na koncert, prerano je, ni noć nije pala. Pa ja ne mogu da verujem da ću ih sad tu pod prozorom propustiti! (često ponavljanje "pa" na početku rečenice posledica je užasnog stresa i panike koje sam osećala pri pomisli da će "ova soba biti čitav moj svet", umesto da slušam tu pesmu). A onda mi se samo upali lampica: ići ću s decom.
Šta ima veze? Nije kasno. Ionako ležu u devet. I da sviraju do pola devet (a neće, ko što nisu), opet smo kod kuće do 15 do devet, pa pravac u kadu i u devet u krevet. Ako bude gužva, stajaćemo sa strane. Ako se budu smorile, podmitiću ih kokicama, a ako treba i sladoledom. Problem rešen. Jupiiiii!!!
Na TLO festu
Oduševile su se kad su čule da idemo na koncert. Kad im kažem koncert, pomisle na - TLO fest. Prošle godine smo među prvima otišle da vidimo kako svira Punkreas. Njih dve, udešene kao princeze, skakutale su uz pank kao da ga slušaju svaki dan, tako da smo ostale i slušale i Doghouse i nije se znalo kojoj je bilo bolje. Ostale smo skoro dok nije pao mrak, i to sam ih jedva nekako naterala da krenemo kući (Gala poprilično ljuta što nije bio Bajaga). Još tad sam pomislila kako ćemo ubuduće moći s njima na koncerte. Ali obično su noću, u vreme kada spavaju, pa smo eto dočekale skoro godinu dana da nismo djuskale zajedno na nekoj svirci.
Dan koncerta, igramo se i ja maštam o tome da "igram dok me ne sruše". Krenule smo preko Dunavskog parka, iz kog se čula muzika nekih svirača koji su sedeli na klupi i svirali iz ljubavi ali nisu odbijali novac. Gala je mislila da je to koncert i već je krenula da igra. Pomislila sam kako imam skromno dete koje bi i na tom "koncertu" u parkiću uživalo, i baš sam bila ponosna na nju, ali sam se onda setila da to ipak nije dovoljno da zadovolji moju glad da čujem "dab koji spaja", pa sam ih požurila.
Prilazimo bini, gužve uopšte nema (pa kako bi i bilo kad onaj ko nije bio na FB strani Delarna nigde nije mogao da pročita kad počinju?!)
I na moju opštu radost, trećina publike, ako ne i više, bila su deca (u pratnji jednog ili oba roditelja). Neki su se tu našli slučajno, šetajući po gradu, no veliki broj njih bio je stopljen s muzikom. Izdaleka sam videla jednu poznanicu kako veselo skakuće s devojčicom na kuku, pored nas je bio kul ćale s tregerima koji je nosao svoju ćerku na ramenima, bajsom je prošla mama sa sinom koju sam upoznala u parku... Gledala sam sve te "ljude dobre volje", svoju generaciju "zauvek mladih". Gde nije glupo držati pivo u jednoj ruci a decu u drugoj. Bilo je to mesto gde dredovi ne upadaju u oči, gde šarena odeća nije kič i gde verujem da svi "veruju da su zauvek svi ovde isti". I sva naša deca uživaju u rege ritmu. Nije bilo deteta koje nije veselo skakutalo osećajući pozitivne vibracije.
Deca vole rokenrol. Deca vole pesmu. Deca vole rege. Deca veruju da smo zajedno svi ovde isti. Deca su dobra. Deca nemaju strah. Deca misle svojom glavom.
Deci treba reći: Svakog dana reci hvala.

PS Jeste li vi imali neku muzičku avanturu s decom i kako ste se proveli? :)