Претражи овај блог

субота, 25. новембар 2017.

Doza zahvalnosti - deo večernjeg rituala s decom

Pre neki dan bio je Dan zahvalnosti. Mi u Srbiji nemamo baš mnogo veze s tim, ali kad imaš muža koji radi za američku kompaniju, onda je to praznik: dan kad nam je tata slobodan i dan koji je poseban za nas jer možemo čitav dan da provedemo zajedno.

Sasvim slučajno, ne tako davne 2014. godine, počeli smo da slavimo Tenksgiving. Kako smo od ovaj američki državni praznik spontano pretvorili u svoju slavu, možete pročitati ovde. No, neću se ovog puta baviti Danom, već ću pisati o Zahvalnosti. I to dečjoj.

Pre neke dve godine, uvele smo, sasvim spontano, jednu novinu u ritual pre spavanja. Posle kupanja i ispričane ili pročitane priče, počele smo da razgovaramo o tome šta nam se tog dana najlepše desilo, kao i šta nam se tog dana najružnije dogodilo.

Posle nekoliko dana bila sam oduševljena šta sam sve od njih čula. Počela sam da saznajem stvari koje na drugi način ne bih uspevala. Jer pitanja poput onog kako im je bilo u vrtiću, shvatila sam vremenom, nisu baš inspirativna i uglavnom bih dobijala odgovor: super ili dobro.

Pa sam tako čula kako ih je neka drugarica povredila nekim ružnim komentarom, kao i koji gest nekog drugara ih je mnogo obradovao. Takođe, ni one nisu ostale praznog tanjira: na meniju su bile moje kuknjave kako me je neko iznervirao, šta me je tog dana rastužilo, kao i šta me je usrećilo. I na kraju bismo samo jedna drugoj rekle laku noć i zaspale.

Međutim, jedne večeri posle ispričanih lepih i ružnih stvari izjavila sam i na čemu sam zahvalna tog dana. Tome se pridružila i Gala, a ni Marta nam nije ostala dužna.

I tako sam došla do ideje da uvedemo i dozu zahvalnosti u večernji ritual.

Jer, kao i oni, kao i mi, odrasli, uzimaju sve zdravo za gotovo. Od toga što mogu da šetaju i trče, preko toga što imaju mamu i tatu, do toga da dobiju za rođendan šta god požele (skoro). Naravno da, kad se razbolimo, jedino želimo da ozdravimo, i da kad ozdravimo, opet želimo milion stvari. I ne mislim da te želje treba da nestanu, ali samo da treba više da budemo zahvalni na svemu što imamo, umesto što stalno stremimo za onim što nemamo.

Isprva, njihovi odgovori su se uglavnom odnosili na neke spoljne događaje, da ne kažem materijalne stvari: recimo zahvalni su što im je baba Maca kupila kinder jaje, ili što im je neka drugarica dala igračku u vrtiću da se malo poigraju. Što je okej; bila sam srećna što su ipak zahvalne što su dobile neku igračku, što im se to ne podrazumeva, međutim želela sam i da im pomognem da shvate da postoje i mnogo važnije stvari koje treba da cenimo a o kojima često ne razmišljamo.

Nisam im sugerisala na čemu treba da budu zahvalne, već su same počele da menjaju svoje priče slušajući moje.

Slušale su mene kako sam zahvalna što mi se mama oporavlja posle teške operacije, što sam srećna što imam njihovog tatu kog mnogo volim, što živimo u divnom i toplom stanu, što imam njih dve koje su žive i zdrave...

Pa su tako i one počele da budu zahvalne što su im babe i dede žive i zdrave, što "baba Nada sada može da kaže celu rečenicu a da je razumem", što se tata i ja volimo i što smo srećna porodica, što imaju šta da obuku...

Evo, pre neko veče je Gala rekla da je jako srećna što nikad nije gladna. Bila sam iznenađena otkud joj to odjednom, ali sam se nakon toga setila da smo tog dana srele jednog dedu koji je rovario po kontejneru i posle tražio 20 dinara za kiflu. Očigledno da ju je to podstaklo da shvati kako je srećna što nikad nije gladna. I što uvek ima šta da jede, za razliku od toliko dece...

Verujem da to nikad ne bih čula od nje da nemamo ta svoja mala prepričavanja pre spavanja.

U jednom trenutku sam pomislila: nije li to možda previše briga za njihove glavice; da ih možda ne opterećujem tim "teškim temama"... Priča o svađama, gladi, nemaštini, smrti... Međutim već sledećeg trenutka sam shvatila da ne izgledaju nimalo uplašeno od bolesti, niti zabrinuto da će biti gladne ili da će im se nešto ružno dogoditi.

Vidim dve bezbrižne devojčice koje uče da budu zahvalne. Kao što ja učim (između ostalog i na blogu Jelene Pantić).

Danas sam zahvalna što sam uspela da napišem tekst, pored selidbe, mašine za sudove koja se pokvarila, zuba koji je počeo da me boli i dece koja me stalno prekidaju i nešto zapitkuju. Što sam uspela da pronađem vremena da podelim sa vama naš ritual nadajući se da će vas inspirisati da uvedete dozu zahvalnosti pre spavanja ili barem razmislite o tome na koji način biste mogli da podstaknete decu da budu zahvalnija.

Kako bi sutra bili srećniji i zadovoljniji ljudi.



четвртак, 16. новембар 2017.

Virtuelno MOMalisanje (moralisanje mama)

Na svakom ćošku (čitaj: na internetu) možete čuti (čitaj pročitati) iznošenje do detalja neke situacije a potom konstatovanje kako to nije u redu.
Evo primera: idem juče ulicom i neka žena viče na dete svašta mu govori ja tako nikad ne bih pričala sa svojim detetom i treba da je bude sramota šta je kog đavola rađala decu kad je takav debil od žene.
Evo i drugog: pre neki dan u tom i tom tržnom centru dete ide i plače za mamom jadno vrišti ona ni da se okrene gleda po buticima i ignoriše jadno dete došlo mi je da dođem i da ga zagrlim i poljubim kakvog sveta ima sačuvaj me bože evo već dva dana ne mogu da prestanem da mislim na tu strašnu scenu pa sam morala da vam se požalim
Evo i trećeg: danas u socijalnom ulazi gospođa sa dvoje dece jedno u kolicima i sva se važna gura i ide ispred ljudi pola njih matori babe i dede i ja koja imam troje kod kuće pa ih nisam dovodila nego sam zvala svekrvu da dođe iz rumenke da ih čuva da bih obavila šta imam u gradu a ne da vodam jadnu decu po ovom vetru i kiši da bih pre stigla na red stvarno sve smo majke ali ima i tih što stvarno više misle na svoje dupe nego na jadnu decu
Evo i četrvtog: ne mogu čudom da se načudim drugaricina komšnica i njen muž će ostaviti bebu kod kuće s babama i dedama i otići će na zimovanje sa ekipom i to ne na kopaonik nego u austriju ej znaš ti gde je to i šta su kog đavola i rađali dete kad ne mogu da mu se posvete evo ja tri godine nisam izašla u grad ni kod babe i dede mi deca nisu spavala a kamoli sedam dana kuda ide ovaj svet?!
Namerno napisano sve malim slovima jer su takve izjave, pored toga što su prepune nerazumevanja i nedostatka empatije, prepune i raznih pravopisnih grešaka. I da ne bih ja sad moralisala i pravila se važna što znam šta se piše zajedno a šta odvojeno, hajde da se fokusiramo ne na formu, već samo sadržaj.
Već smo apsolvirali da svaka mama ipak zna najbolje za svoje dete. Možda. A u slučaju i da ne zna, onda to bolje zna neka druga. Ili treća, koja možda i ne zna bolje, ali zna da ova prva to nikako ne radi kako treba. Zašto?
Da li pljujemo druge jer mislimo da znamo bolje? Ili pljuvanjem drugih možemo da istaknemo kako smo mi bolji? Ili smo toliko nezadovoljni sobom da nam je potrebno da istaknemo nečiju grešku kako bismo se malčice manje osećali loše? Ili nam je toliko dosadno u životu da nemamo pametnija posla nego da gledamo tuđa i da im sudimo?
Na osnovu čega? Jedne scene koja može da se gleda iz sto i jednog ugla?
Možda je mama iz prvog primera prekrasna majka koja je u panici počela da se dere na dete, što inače ne radi i posle se izvinila detetu i pokajala što mu je u afektu izgovorila neke grube reči. Hoćete da kažete da je stopostotni debil, iako nikad niste popričali sa njom? Hoćete da kažete da nije trebalo da rodi dete? Hm. Razmislite još jednom.
Možda se mama iz drugog primera naljutila na dete i rešila da ga ignoriše jer je to njen način postupanja kada dete ima tantrum. I ne uživa gledajući u izloge nego broji sekunde kad će stići tata da idu kući nervirajući se što još nije izmišljen teleport pa da već bude gajbi. I možemo koliko hoćemo da nam se ne sviđa možda njen pristup i to da pomislimo, ali ko smo mi da komentarišemo nju, i da ocrnimo njeno celo biće zbog scene koju smo videli u prolazu, ne znajući ni pozadinu priče, ni delić njenog života.
Možda mama iz trećeg primera nema baš nikog da joj čuva decu i hitno je došla da sredi mužu knjižicu jer je kod lekara. Sigurno niko ne bira da vodi decu da bi išao svuda preko reda. A i da bira, ko smo mi da određujemo da li je ona zaslužila da ima dete?
Možda mama iz četvrtog primera nije neko za koga bismo rekli: vau, pa ona je divna mama! Jer pobogu, ostavila je dete nekome nakon porođaja. I otišla da uživa. Ali opet, mi ne znamo maminu priču. Ne znamo da li je ona imala rizičnu trudnoću u kojoj je ležala sve vreme, potom težak porođaj pa postporođajnu depresiju. Neke mame u tom stanju naškode svojim bebama. Neke mame u tom stanju oduzmu sebi život. Neke mame u tom stanju pokušavaju da se izbore da se nasmeju jednog dana. Možda je ovo njen način da se vrati k sebi. A sad, da ne bi bilo kao da je postporođajna depresija jedino opravdanje za ostavljanje bebe i odlazak na odmor: šta ako joj se samo išlo? I otišla je. Jeste neuobičajeno, jeste čudno, ali zašto je komentarišemo? Šta nas nagoni na to da se bavimo njom i njenim odlaskom na zimovanje? Je li to možda naša neostvarena želja jer nismo mrdnuli od kuće dve godine a mrdalo nam se? Je li možda naša potreba da tako sebi pokažemo da smo bolja mama ako smo kod kuće s detetom? Ili ovog trenutka nemamo važniju stvar kojom bismo se bavili osim da mislimo na to šta drugi rade pogrešno ili još gore - ne rade ono što mi mislimo da treba.
Već sam pisala o nekulturi ponašanja u diskusijama na netu, ali ovde čak ni o tome nije reč. Ovde se čak ljudi ne prepiru. Osoba iznese događaj koji teško da može da se opravda (mada bi mogao kada bismo se potrudili), i sve osobe ispod je podržavaju. I svi su bolji od groznog objekta koji je glavni subjekt opisane radnje. I retko ko ga razume. Ako ga i razume, preskoči temu jer je svestan da bi branjenjem dotičnog ocrnjenog dospeo na istu listu.
I ovo moje osuđivanje mama koje osuđuju druge mame može se shvatiti kao virtuelno momalisanje. Kao da sam mnogo super što uviđam koliko one nisu super jer su olako nekog osudile. Kakav začarani krug osuđivanja... Ima li izlaza? Možda.
Kad bismo pokušali da nekog bolje razumemo.   
Da sledeći put, kada otkucamo nešto i oštro ga iskritikujemo, pokušamo da pročitamo iz ugla te osobe i da je doživimo kao ljudsko biće koje greši. Ne po svaku cenu da je opravdamo, ali da pomislimo: možemo li da je razumemo? Ako možemo, sjajno, brišemo post. Ako ne možemo, i rešimo da objavimo, da li mislimo da će nam drugi pomoći da je razumemo? Ne? Sjajno - brišemo post. I upražnjavamo mesto nekim divnim temamama koje čuče u svakom od nas i čekaju da se o njima piše, pardon kuca. 
Razmislimo pre nego što pritisnemo ENTER. Nakon ulaska u svet osude, teško da ćemo moći lako da izađemo. 

понедељак, 13. новембар 2017.

Mamička u izlasku

Ovo je druga u nizu priča o Mamički. Ima toliko priča o deci koja su u raznoraznim situacijama: od Hajdi koja je te kod dede na planini, te na moru, preko Kaće koja čas ide kod zubara, čas je dobila sestru, čas brata, do Milice čiji su se roditelji posvađali ali to ne znači da je ne vole... Dakle, sve su to mnogo slatke i poučne pričice namenjene deci da lakše prebrode neku situaciju ili da im približe i dočaraju kako da se najbolje snađu u nekoj sitauciji. A pošto smo mi valjda velike (mislim na nas, mame), ljudi očito misle da za nas tako nešto nije potrebno. Te stoga ne nalazimo nikakve priče ili ne daj bože slikovnice "Mama (i tata) na Zlatiboru", "Mama u bolnici", "Mama na koncertu"... No, rešila sam da ispravim tu nepravdu, te se malo pozabavim time, kao mama koja se u toj situaciji našla ili kojoj je druga mama šapnula šta ju je snašlo, ili koja je upotrebila maštu i zamislila kako bi to bilo kad bi bilo...
Napomena: ne želim da mamama koje su tek postale mame pravim zazubice, niti da ih inspirišem da pobegnu od svojih beba i đuskaju do jutra. Pričam o izlasku kada su deca već dovoljno porasla a vi imate slobodno veče.


Svi već znaju kako i mi, mame, imamo dušu. I kako, naravno, nismo samo mame, međutim često umemo to da zaboravimo. Tako se lako srodimo s tom ulogom da čak potpuno zanemarimo ove ostale. One nam postanu manje važne, i vremenom se toliko poistovetimo s njom da nam bude čudno kad radimo nešto samo za sebe, a ne zarad svoje dece.
"Ne mogu da se setim kad sam poslednji put izašla u grad!" "Da odem nekud bez dece? Kao Mamička što je otišla na produženi vikend? Ne mogu ja to." Zvuči vam poznato?
Ako deca i odu kod babe i dede za vikend, mame obično svoje slobodno vreme koriste da pospreme, popeglaju, skuvaju nešto za sledeći dan... Biraju da budu korisne, i retko koja će odabrati da se zabavi. Aha: deca nisu tu i ja ću sad dići sve četiri uvis i gledaću TV dok se boje ne rastope. Ili naručiću hranu i čitaću knjigu ceo dan. Ili idem da đuskam celu noć. Nou vej!
Mislim pametnije joj je da sve to sredi i sebi olakša narednu radnu nedelju, nego da izađe, i posle još bude nenaspavana.
I sama sam bila pametna. A onda sam rešila da prestanem da budem pametna (čitaj efikasna, praktična, produktivna itd), i počnem da budem opuštena.
Subota je. Marta je sasvim slučajno ostala kod babe i dede. Nije baš od one dece, poput Gale, koja jedva čekaju vikend da uživaju dok im baba i deda titraju. Više voli da bude sa roditeljima, i da spava u njihovom zagrljaju. Ali eto, rešila ženska. Prvo mi je palo na pamet: vauuu, moći ću lepo natenane da pakujem kutije za selidbu, možda nešto i napišem, a stići ću i da čituckam Vidojkovića. A usput ću srediti kuhinju i kupatilo, što već danima ne stižem. A onda sam listajući FB naletela na događaj, da ne kažem ivent: 80' Party. Vauuu, kako mi se đuska.
Inače, moji izlasci su se sveli na koncerte bendova koje baš volim (na koje nekad idem i s decom) ili kućne žurke (ćitaj sedeljke gde se popije koje pivce i sluša neka mjuza). Izaći u klub - zašto? Ne znam ni šta bih radila tamo. Međutim, sama pomisao na osamdesete tera me da mrdam guzicom i da me svrbe stopala.
Jedan SMS drugarici - poslat. Vacap poruka drugoj drugarici - done. Već razmišljam: kako nisam ranije znala za žurku, da su mogle da isplaniraju, garant je sad kasno da se spreme i krenu. Posle nekoliko minuta oba potvrdna odgovora. Jeeees! Mužu pristižu drugari da se malo druže i posede. Među njima i jedna mama. "Hej, oćeš na žurku, osamdesete, da đuskamo?" Bez trenutka razmišljanja: hoće, nije izašla sto godina, i baš bi joj prijalo.
Tek sam, kad su počele da pristižu, skapirala da se međusobno ne znaju. I to mi je posebno bilo interesantno. Nismo bile ekipa koja se godinama druži i znamo sve jedna o drugoj, već smo bile devojke (čitaj mame) koje su izlazile u provod.
Sledeća scena: u klubu smo i đuskamo. Satima. Svaka u svom filmu.
Opuštene i rasterećene.
Vidno euforične i presrećne.
U jednom trenutku, gledajući svaku ponaosob kako igra, nisam mogla a da se ne zapitam: da li smo na trenutak uspele da pobegnemo od svoje mameće uloge? I da ne pričamo o razvojom savetovalištu, domaćim zadacima, vrtićima, nicanju zuba... Ne znam za njih, ali ja sam se osećala kao ja. Ogoljena od svih uloga: i supruge koja zvoca, i roditelja koji bira najbolji metod za odgajanje deteta, i superdomaćice, i supertrudnice, i superporodilje...
A vi? Uspevate li nekad da se izmigoljite iz te uloge i zabavite se? Ili mislite da vam takav luft (luksuz) nije potreban.

PS Narednog jutra razmenjivale smo poruke o utiscima i izvele zaključak: moramo da ponovimo izlazak!

среда, 01. новембар 2017.

Spisak nepotrebnih stvari za bebu

Upozorenje: Ovo nije tekst za mame koje vole da pazare. Ako uživate u kupovini i predstavlja vam zadovoljstvo da šopingujete svašta, te ste sigurne da se nećete sekirati mnogo ako vam posle nešto od toga ne treba, preskočite ovaj tekst. Ovo je tekst za mame koje žele da kupe samo ono neophodno. Nebitno da li zato što nemaju dovoljno novca ili ne žele da ga utroše na nepotrebne stvari.

Sastavila sam spisak nepotrebnih stvari za bebu. Na njoj se nalazi skoro sve sa spiska neophodnih stvari. Kako to? Pa lepo. Retko šta je bebi koja ima mamu neophodno s tih spiskova, koji su iz dana u dan sve veći. Da, neke stvari su potrebne, ali možda samo desetina od onoga što se nalazi na spisku.

Spisak iz 2010.
Kada sam se prvi put porađala,na spisku stvari za bebu nalazilo se 30-ak artikala, a sada možete naći i duplo više a skoro sam naletela i na jedan sa više od 70. Zamislite. A onda nakon što zamislite, pokušajte da se zamislite nad tim stvarima i da dobro promislite šta vam je od tih stvari ZAISTA neophodno.  
Da, bilo je zamišljeno da napišem 30 stavki sa ogromnog spiska koje vam nikad neće zatrebati. Ali problem je u tome što su sve bebe drukčije, kao i sve mame i ne postoji univerzalni spisak stvari koje vam nikad neće zatrebati, ili univerzalni spisak stvari koje će vam sigurno biti potrebne. Stoga, ja bih da zajedno vidimo šta je to što nekim mamama treba a nekim ne, odnosno da vam pomognem da sami, na osnovu svojih potreba i želja, napravite svoj spisak stvari.

Za ishranu
Ukoliko majka želi da doji i ima nameru da u tome uspe, na njenom spisku ne treba da se nalaze: flašica (kao ni rezervna cucla za flašice), četka za pranje flašica i cucli, stalak za sušenje flašica, duda, kao ni kutija i lančić za cucle, silikonska bradavica, a neće joj biti potrebno ni adaptirano mleko... A bogami ni pumpica za izmlazanje. Ajmo redom.
Nema potrebe da bebi koju nameravate da dojite kupujete flašicu. Jer ona će sisati. Da, možda će biti potrebno neko vreme da se uhodate s dojenjem, ali ako i budete imali poteškoća (obratite se savetnicama za dojenje), flašica će tu samo odmoći. Da, ima beba koje bez problema sisaju i piju na flašicu, ali se vrlo lako može desiti da beba posle pijenja iz flašice odbije dojku ili počne nepravilno da uzima dojku (konfuzija bradavice) a vi to svakako ne želite. Ako od nekoga i dobijete savet da bebi date flašicu posle podoja da biste znali je li dovoljno jela, bolje pitajte da vam pomogne da beba dobije mleko iz dojke. Svaka mama se u nekom trenutku brine je li joj beba gladna, pa nije na odmet da pročitate tekst Ako sumnjate da je beba gladna.
Ako vam kažu da će vam ipak trebati flašica: za čaj protiv grčeva ili vodu, pročitati ovaj tekst.
Cucla vam ne treba pre porođaja. Jer nije preporučljivo da se koristi dok se ne uspostavi laktacija. Ako i posle uspostavljanja laktacije poželite da uvedete cuclu, lako ćete je kupiti. Sva oprema koja ide uz flašice i cucle neće vam trebati, pa tako možete precrtati sa spiska i sterilizator, grejač za flašice, četkicu za pranje flašica i cucli i ostale sitnice koje idu uz to (našla sam 15 stavki koje vam neće biti potrebne ako ste odlučili da dojite). Iako su vam možda rekli da kupite silikonsku bradavicu jer imate male ili uvučene bradavice, ne mora uopšte značiti da će vam zatrebati. Beba sisa dojku, a ne bradavicu, i jedina je razlika što će mama morati da ima više strpljenja oko nameštanja bebe na dojku. Silikonske bradavice su vrlo, vrlo retko potrebne (i korisne) a pored toga, mogu napraviti isti onaj problem konfuzije bradavice.
Kutija adaptiranog mleka "za svaki slučaj" nalazi se na svim spiskovima. To vam u startu stvara sliku da će vam možda ipak zatrebati, a i mnogo je lakše posegnuti za nečim što imate u kući nego za nečim što nemate. Uopstalom, uvek možete otići do neke apoteke ili prodavnice i kupiti ako se ustanovi da vam je neophodno. Ali vam ne bih savetovala da to radite na svoju ruku i dajete bez konsultacije sa pedijatrom. 
Što se tiče pumpice za izmlazanje, ona je potrebna najčešće samo onim majkama koje su odvojene od beba ili koje iz nekog razloga ne mogu da sisaju. O isključivom izmlazanju možete pročitati ovde. Višak mleka, ako budete imali napete grudi, možete izmusti ručno, a ovo je vrlo koristan video.

Za uspešno dojenje nije vam potrebno ništa sa spiska, ali je potrebno pripremiti se psihički i edukovati se što više. Ne raditi stvari zato što vam je tako neko rekao, već znati zašto nešto radite. Kada vam je jasno zašto nešto radite kako radite, onda nećete mnogo pogrešiti. Preporučujem da posetite sajt Savetovališta za dojenje Udruženja Roditelj, da posetite našu besplatnu radionicu u Novom Sadu, Kuli i Beogradu i pogledate filmić Mliječna staza, koji je napravila Udruga Roda iz Hrvatske a koji će vam pojasniti kako dojenje funkcioniše.

Za spavanje
Kolevka moje mame iz 1961, koju su tata i mama ofarbali
E sad ide najveći šok: zapitajte se da li vam je potreban krevetac. Da mi je neko rekao da mi nijedno dete neće spavati u krevecu (i da jedno neće želeti ni trenutak da provede u kolicima), rekla bih mu da laže. Ili kulturnije: nemojte pričati koješta! Srećom pa sam pozajmila krevetac (hvala, Sonja). Prva beba je prvih mesec dana spavala u krevecu, ponekad, a posle toga nikad. Čim je spustim, plače. Što bi babe rekle, kao na žeravicu da sam je spustila. I tako je završila u našem krevetu. Ja nisam morala da ustajem sto puta da je dojim i spuštam u krevetac, pa opet uspavljujem i opet uzimam, već smo svi spavali fino u krevetu. Drugo dete nismo ni pokušavali da smestimo u krevetac. Služio nam je za odlaganje stvari i igračaka. I nisam redak slučaj. Čak u mojoj okolini ima više mama koje su spavale sa bebama u krevetu nego onih čija su deca spavala u krevecu. E sad, bilo bi idealno kada biste imali od koga da nasledite krevetac. Ili barem pozajmite na mesec-dva da vidite kako ide spavanje u njemu. Ako na tavanu imate svoj krevetac kad ste bili mali, ili kolevku, možete ih prefarbati i samo uzeti novi dušek.
Ali pre toga razmislite o tome kako se osećate kad mislite o zajedničkom spavanju. Vi volite da spavate s nekim. Bebe to obožavaju. Mirnije spavaju, manje se bude, spokojnije su. O dobrobitima zajedničkog spavanja, možete pročitati ovde. Naravno, važno  je informisati se o čemu treba voditi računa kada spavate sa svojom bebom u krevetu. Evo i teksta doktora Sirsa o povezujućem roditeljstvu i sigurnosnim merama.

Ako odlučite da beba spava u vašem krevetu, onda ćete se rešiti sedam stavki sa spiska, što nam ostavlja još 55 stvari sa spiska koje treba da vidimo hoćemo li kupiti ili ne.

Mnogi roditelji rade mnoge stvari a da i sami ne znaju zašto. Najčešće je to zato što im je to rekao neko iz okoline, ili zato što je slučajno neka knjiga o odgoju dece došla do njih, ili zato što su njih tako odgajali. I zato je potrebno potražiti metodu odgajanja deteta koja vam odgovara. Da znate zašto želite da beba spava u krevecu ili kod vas u krevetu.

Za prevoz od tačke A do tačke B
Što se tiče kolica, ona su i za spavanje i za vozanje. Lagala bih kad ne bih rekla da mi je bilo sjajno što je prva ćerka želela da bude u kolicima. Nosila sam je u marami kad bih išla u kratke šetnje, do radnje i slično, ali mi je bilo jako zgodno kad bismo išle u duge šetnje, kada bi divno spavala u kolicima. Takođe, kolica su zgodna i za pijacu jer može dosta stvari da se ponese. Ali neke bebe prosto neće. Trudila sam se mesec dana s drugom ćerkom da je nekako privolim, ali nije vredelo. Završavalo se tako što je nosim i guram prazna kolica, i nemam slobodnu ruku da dam starijoj ćerki. Laknulo mi je kada sam ih izbacila iz upotrebe i prešla samo na maramu. Dakle, i za kolica bi bilo sjajno da možete da dobijete, ili barem da kupite neka polovna. Ako beba ne bude htela da ih koristi, biće vam manje žao nego da ste dali gomilu novca (Ivana, sećaš se svojih kolica i Tiće koji je sve vreme pokušavao da izađe iz njih?).
Polovna kolica kupljena
povoljno preko interneta
Takođe, važna stavka što se tiče kolica: uvek birajte praktična kolica, koja su što lakša za baratanje: u liftu, uz stepenice, koja mogu da stanu u gepek i slično. Jer mame obično biraju što veća i udobnija (čitaj kvalitetnija) kolica, zaboravljajući pri tome da je mnogo važnije hoće li moći same u šetnju s bebom ili hoće li moći da uđu u lift ili ih ponesu uz stepenice ako nemaju lift. Mi smo kupili baš lepa kolica, ali poprilično glomazna za naš stan i baš su nam bila kost u grlu u hodniku.
Bilo bi idealno kada biste imali i kolica i nosiljku (maramu ili neku ergonomski ispravnu nosiljku: za više informacija o nošenju beba, pogledajte grupu na FB). Jer bebe vole da su pored mama, da se nose, i mnogo je lakše bebu staviti u maramu i otići do pekare nego ići kolicima, naročito kad živite u zgradi i nemate baš kolica-frendli ulice u kraju).     
Auto-sedište je jedna od retkih stvari koja vam je neophodna od prvog dana. Jer je u pitanju bebina sigurnost. Kao što ste vi vezani pojasevima, tako beba treba da bude smeštena u auto-sedište. U ovom tekstu možete pročitati o auto-sedištima, a ispod teksta je brošura o pravilnoj upotrebi. A kod Milene na blogu možete pročitati koje su to najčešće greške koje roditelji prave kada je vožnja dece u pitanju.

Odeća
Kada sam skoro pitala mame da mi kažu šta su to kupile za bebe a nikada nisu koristile, među njima je bilo mnogo stvari, i skoro sve su bile različite. Dok je jednoj benkica bila nepotrebna, drugoj je bila nezamenljiv komad odeće i najlakše za presvlačenje; dok je jedna hvalila džak za spavanje, drugoj nikako nije bio zgodan ni za presvlačenje, niti je bebi prijalo. Unapred je teško znati šta će bebi odgovarati ili ne, ali barem možete isprobati i videti šta se vama čini kao dobra stvar. Pored toga što možete od neke drugarice pozajmiti koju krpicu za bebu (jer one zaista prvih meseci nose po dve-tri nedelje jedan broj, i retko kada mama stigne sve da im obuče šta ima, a ne dva puta), možete probati dok ste trudni na nekoj bebi da je obučete i videti šta vam deluje jednostavno za korišćenje. Prvorotke često prvi put u životu presvuku baš svoje dete i shvate da su im zgodne štramplice a da su džabe uzimale čarapice jer su retko nosile pantalonice i bodiće; zaključe da su nepotrebno uzimale rukavice da ih beba ne bi izgrebala jer su ih bebe obično skidale (umesto rukavice, super mogu da posluže i čarapice), nehodajuće cipelice retko kome trebaju (više ih mame stave da kombinuju s nečim od garderobe ili da se "moderiraju"), i to tek kad idete napolje u neke duže šetnje pa da kao bebi ne ozebu noge... Ali možete s bebom skoknuti kada se ta potreba za utopljavanjem bebe javi. Dakle, sve u svemu, sve što vam od garderobe zatreba, možete nabaviti vrlo lako i nakon što beba dođe, pa je tako što se garderobe tiče dovoljno imati nekoliko stvari za početak (da ne govorimo o mamama koje imaju sušilicu za veš koja osuši stvarčice za dva sata). Plus što ćete, sigurna sam, dobiti dosta garderobice od rođaka i prijatelja, koji će doći da upoznaju vašu bebu. Tako da, sačekajte da vidite šta ćete dobiti pa onda dokupite šta vam zatreba.

Pelene
Pre sedam godina bilo je malo pp
u ponudi, dok danas imate veliki izbor
Možete odabrati jednokratne ili pamučne. Često ljudi ne znaju da su današnje pamučne pelene vrlo lake za korišćenje i da je jedina razlika u tome što se posle upotrebe ne stave u kantu za smeće, već u korpu za veš. Iz aviona se vidi da favorizujem pamučne pelene, ali ovo ne služi da vas nagovori da koristite pamučne, već da znate da postoji i to. Ovo je sjajan video gde su mame pričale zbog čega su se odlučile za platnene, pa čujte šta kažu.

Za kupanje
Što se tiče kozmetike, bebama ne treba mnogo da budu čiste: dovoljna im je čista voda. Često se dešava da se bebama od sapuna isuši koža pa da potom moraju da se mažu raznim kremama ili uljima. Da, guza i ručice se mogu oprati sapunom, ali generalno im je sasvim dovoljna čista voda. Neke mame se odlučuju za pavlovićevu, neke za pantenol, neke se kunu u sudokrem.... Za bebu je najvažnije da se presvlači redovno i da, kad god ste u mogućnosti, bebu operete vodom umesto vlažnim maramicama. Kad ste kod kuće, možete koristiti i pamučne krpice i vodu, ili je odneti bebu na brzaka do lavaboa i oprati joj guzu. Takvom higijenom i redovnim menjanjem pelene smanjićete mogućnost da beba dobije ojed. A ako želite da beba uvek ima čistu guzu (i pelenu), možete razmisliti i o praktikovanju bespelenaštva. Da, spisak kozmetike za bebu je poprilično velik, i ne morate žuriti s time. Videćete šta će vam biti potrebno i kupiti.
Kada je o kadicama reč, predlažem vam da izbegavate male i s nekim anatomskim oblicima jer će ih bebe prerasti vrlo brzo i kada počnu da sede, biće vam nezgodno da je koristite. Običnu kadicu moći ćete da koristite dok dete ne pređe u kadu, a neke mame hvale kupka, kao sjajnu stvar za prve nedelje kupanja bebe.

Kako da kupite najmanje moguće stvari
Lepo uzmete taj neki spisak koji imate i nad svakim artiklom se zamislite. Ako nije neophodan, preškrabajte ga. Ako jeste, vidite od koga možete da ga pozajmite. (Ja se jako nerviram kad odem kod drugarice pa mi ona pokaže kako je kupila npr. njihalicu. Koju će koristiti nekoliko meseci i koju sam mogla da joj pozajmim.) Ako baš niko nema da vam pozajmi to što vam treba, sledeći korak je da kažete najbliskijim ljudima da vam to kupe za babinje. Ne, ne tražite nikakvu milostinju. Oni će svakako želeti nešto da kupe bebi, a vi ćete im pomoći da ne lutaju i ne kupuju beskorisne stvarčice.
Videćete da će se vaš spisak stvari svesti na nekoliko stvari. I da ste uštedeli gomilu novca, i vremena. I predlažem da sebe obradujete nekom sitnicom. Ili naručite neki ručkić i preskočite kuvanje danas. Prijatno!

понедељак, 23. октобар 2017.

Žene su sa Logosa, muškarci sa Marsa (Iliti kako nas muževi ponekad izluđuju)

Kad se tačno dogodilo da od jedne tako kul devojke postanem takva ženetina? Ili kako moj muž ume da me počasti: kokoška. Da li sam se pre skroz folirala da sam kul i potiskivala svoju prirodnu potrebu da kokodačem na sva usta, ili sam zaista bila kul a onda sam vremenom (zbog tih i tih stvari) postala sekundarno značenje imenice kokoška? Jako mi je teško da odgovorim na to pitanje, ne samo zato što sam subjektivna, nego zato što mi je mnogo komplikovano da shvatim o čemu se tu radi.

Želim da konstruktivno analiziram to neshvatljivo nerazumevanje dve pametne osobe u vezi sa tako nekim banalnim stvarima. Bez ikakve namere da uvredim mušku stranu bračnog para, ali po mojoj (ženskoj) logici, oni ništa ne kapiraju. Mogu da budu pametni koliko hoće, ali nemaju logiku.
Nisam, nažalost, čitala knjigu Žene su sa Venere a muškarci sa Marsa, ali u samom naslovu mi se čini kao da u njoj ima dosta istine. Ako ništa drugo, onda barem to da oni jesu pali s Marsa. I da nikako ne mogu da nauče neke za nas tako podrazumevajuće stvari.

Elem, reč je o sitnicama koje krase našu divnu svakodnevicu.
«Zašto nisi bacio đubre? Koliko puta da ti kažem da treba da baciš đubre? Neću više ni da ti govorim.»
Ali, naravno, ne možete protiv sebe, I, naravno, da ćete mu opet reći. Zašto? Pa zato što – opet – nije bacio đubre.
Pa tako ispadne da sam ja sam ta koja je dosadna što svaki dan govori (da ne kažem zvoca) šta treba da se uradi, a ne kapira da je on taj koji to ne bi morao da sluša da je samo to uradio. Naravno, prvo se setio, pa uradio.

Polica čeka da je obesi mesecima, slika u delovima željna da bude sastavljena pa okačena na zid stoji iza ormara cirka dve godine i tri meseca (i šest dana), zavesa koju ne mogu da dohvatim i skinem nije oprana već mesecima...
I onda kažu kako je fora ono: muškarac uvek uradi ono što kaže, samo morate svakih šest meseci da ga podsećate. Ili kako već ide fazon.

Šareni veš ne ide u beli. Naša Marta to naučila sa dve i po. I zna da u korpu s belim idu gaćice i potkošulja, a u šareni sve ostalo. Uključujući i čarape. Pa kako onda svaki put kad stavljam beli veš u mašinu zateknem par crnih ili sivih čarapa? Ako ih naša deca nisu stavila tamo, mora biti da je on. Nema ko drugi. Ali njemu je svejedno. Nije mu to neki big dil. «Čemu drama? Samo ih stavi u šareni kad naiđeš na njih. Ako ti već toliko smetaju (?!)».

Kad smo već kod šarenog i belog veša, može izgledati kao da iznosim prljav veš pred virtuelni svet (umesto da ga ostavim u bilo koju korpu s vešom), ali zašto da se naprežem da izmišljam primere kad mogu da navedem prave? I da se nadam da će se neka od vas javiti i reći mi kako razume o čemu pričam i kako nisam jedina koja se tako oseća. Kad već ne postoji neki pravilnik za funkcionisanje bračnih parova u kom lepo piše šta je okej a šta nije.

Zamislite samo koliko bi bilo fantastično da postoji neka Biblija u kojoj je nabrojano šta je to ispravno i kako stvari treba da se rade, pa da lepo onda otvorimo tu svetu knjigu i nađemo ko se ogrešio (iliti da je on pogrešio). Ali pošto, nažalost, te knjige nema, a ja nemam vremena da je pišem, a ni da čekam da me sve vi podržite i kažete kako sam, naravno, ja u pravu, pa ja to lepo pokažem gospodinu Marsovcu i on uvidi da greši, odlučila sam da na silu počnem da kuliram. U nadi da će izostanak sugestija (iliti kokodakanja) uticati na to da moj Marsovac počne da obavlja tako neke logične stvari i da će uskoro uslediti tekst Kako sam kuliranjem pripitomila Marsovca
Dakle, od ovog momenta više ne sugerišem, pardon ne kokodačem. I pokušavam da budem više kul. Kao pre.
Ako uspem da se setim kakva sam bila pre nego što sam prestala da budem kul i počela da budem ono drugo na k.

Da li se i vi nekad osećate kao ženetina ili uspevate da budete kul? I ako uspevate da budete kul, kako vam to, zaboga, polazi za rukom?



петак, 20. октобар 2017.

Kako da odaberete pravog ginekologa za sebe

Skoro sam razgovarala sa drugaricom o tome kako je nervira njen ginekolog. U smislu da joj ne uliva baš poverenje što se tiče praćenja trudnoće, između ostalog i zato što je već imala spontani pre toga. Ali ne menja ga jer je jedan od najcenjenijih ginekologa, i svi joj govore da se opusti.
Osim mene, koja mislim da je izuzetno važno da nađe ginekologa po svojoj meri.

Setila sam se koliko sam ginekologa promenila. Prvog jer sam se preselila iz Novog Sada u Beograd, potom drugog jer sam se preselila iz Beograda u Novi Sad, trećeg jer je otišao u penziju, četvrtog jer je otišao u privatnike. Svaki put sam, naravno, tražila preporuku. Raspitivala sam se, što online, što ofline, ko je zadovoljan i koliko svojim ginekologom.
Jesam li bila zadovoljna preporukama? Uglavnom, ali ne uvek. Iz prostog razloga što, ako odgovara Miri, ne znači da će i meni, i ako odgovara meni, ne znači da će i Milici. A onda se pokreću pitanja: koji su to kriterijumi po kojima tražimo ginekologa za sebe i šta nam je važno?

Možemo navesti gomilu odgovora šta nam je važno kod ginekologa, ali najčešći je da se osećamo prijatno i da nam legne, kao i da nam uliva poverenje. Odnosno da u njegov sud ne sumnjamo.

To da li nam je legao možemo odmah proceniti nakon prvog susreta, jer znamo kako se pored nekoga osećamo, ali kad je o poverenju reč, potrebno je da prođu godine da bismo u nekoga imali poverenja. Makar je tako u većini slučajeva.

E sad, ima tu mnogo nijansi i nijansica, pa bih da zajedno pročešljamo koje nam stvari još mogu biti važne i po kojim kriterijumima da odaberemo ginekologa.

Platiti ili ići besplatno? 
1. Odmah se postavlja pitanje da li ćete odabrati državnog ginekologa ili privatnog.
Razlika što se tiče stručnosti ne bi trebalo uopšte da postoji. Jer neki izuzetni stručnjaci rade u domovima zdravlja, a neki ne toliko stručni rade u privatnoj praksi. Pa tako možemo zaključiti da ako idete privatno, ne znači da ćete dobiti i stručnije mišljenje, kao što ni odlazak kod državnog ne znači da čovek ne zna da radi svoj posao (recite samo koliko puta ste čule da je neki ginekolog otišao u privatnike i jeste li se zapitale da li je zbog toga stručniji)
Pa koja je onda razlika?
Prva i osnovna je što privatni ginekolog dobija novac od vas, a državni od države. E sad, ako imate novca, onda uzimate u obzir i privatnog. A ako nemate, onda vam je izbor sužen samo na državnog, što ne znači odmah da je pred vama spisak lošijih ginekologa.
Prednosti odlaska privatnom lekaru jesu: manje gužve i čekanja, pregled duže traje, svi su ljubazniji, i više se osećate kao čovek (žena), što se kaže.
Mana je što nije besplatno. Mada, poznajem neke žene koje bi mogle da priušte sebi privatnog lekara, ali su zadovoljne svojim državnim, kao što poznajem i žene koje nije da baš imaju novca, ali se stisnu i prikupe jer im odgovara privatni.
Kod državnog lekara, s druge strane, čekate i po sat i po, iako ste imali zakazano, pregled je kraći jer su pretrpani pacijentima (ne svi, ali kad idete kod onoga koga svi hvale, onda da), i nekad možete da se osećate kao na pokretnoj traci, odnosno da vam nije posvetio vremena koliko biste želeli.
Moglo bi se reći da, osim što je besplatno, neke prednosti državnog nema, ali kada odaberete ginekologa koji vam odgovara, onda vam nije teško da čekate, nije vam problem što ne možete da sedite kod njega i ćaskate, već dolazite sa spiskom pitanja koja vas zanimaju, i ne smeta vam što obuvate one prastare crne velike muške papuče s rupicama u kojima se šetate do stola.
Neke žene vole privatnu praksu jer im se čini misle da je kvalitet usluga mnogo bolji. I nije im žao da to plate. Jer misle da vredi svakog dinara. I nekad su u pravu, ali nekad i nisu.
Neke žene vole da idu kod državnog ginekologa jer smatraju da nema razloga da plaćaju za uslugu koju im pokriva osiguranje, i veruju da ne mora da znači ako je državni da je loš. I nekad su u pravu, a nekad i nisu.
No, nije toliko važno da li žene treba da idu kod privatnog ginekologa ili državnog koliko je važno da nađu ginekologa koji im paše. Pa bi zato bilo sjajno da uzmete obe varijante u obzir, pa da nastavimo dalje o tome o čemu sve treba da vodimo računa kada je odabir ginekologa u pitanju.

2. Pol ginekologa. Verovali ili ne, pol ginekologa, odnosno da li je ginekolog muško ili žensko (da ne kažem ginekološkinja, jer kako sam načula, to sad više nije ispravno) je mnogim ženama važan a da toga često nisu ni svesne. Sve je naizgled u redu, ali žena se ne oseća skroz opušteno. Iako se čini kao da to nije stvar o kojoj treba razmišljati, žene imaju naklonost prema nekom polu, logično: ili muškom ili ženskom.
Naravno da se ne može ni na koji način reći da li su bolji muški ili ženski ginekolozi (mada sam ja umela da kažem da ne volim ženske ginekologe i da su mi muški mnogo bolji). Pa eto možete uzeti u obzir iz iskustva kako ste se osećali kada vas je pregledao ženski ginekolog, a kako muški (nešto mi govori da je velika verovatnoća da ste imali iskustvo sa oba pola). Sigurna sam da ćete primetiti da preferirate neki pol. A opet, sigurna sam i da ima vas koje znate da vam je neprijatno da vas pregleda muškarac, kao i vas koje niste baš najsrećnije što vam je žena ginekolog. Ako ste jedni od tih koje znaju, onda vam se izbor sužava, da ne kažem da imate duplo manje izbora.
Ako niste dosad razmišljale o polu, onda nemojte ni sada, već nastavite sa čitanjem o tome šta bi još moglo da bude značajno pri biranju ginekologa.

3. Koliko i kako priča. Da, to uopšte nije zanemarljiva stvar. Jer zamislite da odete i da neko ćuti i pregleda vas i onda kaže: sve je u redu. Neka od vas će pomisliti: da, baš mi to treba, ne mogu da se bakćem i da slušam nešto što pola ne razumem. A opet, neka će reći: nervira me što je tako štur na rečima i što mi ne objašnjava više, bilo šta da prokomentariše, makar to bilo da su mi lepi jajnici, ili da mi je juče bila ovulacija.
Takođe, može vam odgovarati i koliko priča, ali ne i način jer koristi dosta latinskih naziva i ne razumete baš sve o čemu priča. Nekako nam je potrebno da razumemo ono što nam se priča i stoga je veoma logično da želimo da nam ginekolog priča jednostavnim jezikom.

4. Kako reaguje kada dođe do problema
Mnogi ginekolozi vam mogu odgovarati jer nemate problem. Dolazite na kontrolu kod njega, zadržite se kratko, on vam kaže da je sve u redu, i onda vam nije toliko stalo do načina na koji vam kaže da je sve okej. Ali kada se javi neki problem, vrlo je važno da ume da odreaguje kako treba. Šta to znači? Pa to za većinu žena znači da ne paniči, ali takođe i da ne bude suzdržan i hladan. Jer neće vam prijati ni ako krene da vas plaši šta bi sve moglo da se desi, a nećete biti ni oduševljene ni ako vas samo pošalje dalje na ispitivanja i kaže da neće unapred da nagađa i da ćete videti šta je posredi kad budete uradili analize. To mu možda dođe još gore nego da paniči. Rekao je da nešto nije u redu, ali ne i šta bi moglo biti i slično. Zato je potrebno odabrati nekoga ko će postupiti onako kako vama odgovara.

5. Koliko je ljubazan, da ne kažem topao. Možemo reći da nas ne zanima koliko je ljubazan ako zna svoj posao. Ali nije baš uvek tako. Volimo kada je neko prema nama fin, a ne grub (inače, da i takvi postoje, čak sam imala tu nesreću da se s jednim sretnem). Kada je srdačan i pažljiv. Da ne preteram, ne treba on vas da voli, ali da vidite da nije samo fin reda radi (ili ako idete privatno, para radi), već da vam se posvetio i da mu nije teško da vam uputi koju reč utehe ako vidi da ste uznemireni ili uplašeni.
Sad ovo može da izgleda kao da se podrazumeva da neko bude ljubazan, ali nije uvek tako. Pa se stoga pobrinite da vaš ginekolog bude. Ako vam je važno. A mislim da je svakom važno.


Menstrualna čašica
6. Koliko je otvorenih shvatanja, da ne kažem openmajnded. Ali ajde rekla sam. Ako ste stava: slušam svog ginekologa i ne petljam mu se mnogo u posao, neće vam biti važno da li je otvoren da čuje vaše mišljenje, ili da li je dovoljno otvorenih shvatanja da prihvati neku alternativu koju ste predložili. Ovde mislim na, recimo, stav da ne želite da izazovete menstruaciju koja vam izostaje tri meseca injekcijama, već biste se posavetovali s njim da probate čaj od virka, ili neki homeopatski lek. Ili pak da, kada mu kažete da koristite menstrualnu čašicu, ne prevrne očima, već vas ispita više o tome, ili je već čuo i podržava vas da koristite ono što vam odgovara.

7. Koliko je sujetan. Znate i sami koliko ljudi umeju da budu sujetni. Naročito lekari. A pošto su ginekolozi i ljudi i lekari, često poseduju ovu nezgodnu osobinu. Kažem nezgodnu jer je u ovom slučaju sujeta prepreka dobrom odnosu s njim. Pa tako retko kome možete reći da ste išli kod njegove koleginice po još jedno mišljenje, ili da ste našli na netu (ne daj bože) da postoji još neki način rešavanja problema s gljivicama, na primer, koji vam se čini dobar da probate. E sad ovde se već petljaju sujeta i otvorena shvatanja, ali znate šta hoću da kažem: odaberite nekoga s kim možete biti otvoreni a da se ne naljuti ako ste se konsultovali s još nekim, ili ako ste, eto, saznali nešto na netu. Može da vam kaže šta misli, ali da isto tako uvažava i vaše mišljenje i stav.

8. Koliko se usavršava. Kao i u svim profesijama, tako i u ovoj postoje ginekolozi koji su završili fakultet i potom išli samo na seminare na koje su morali zbog bodova, a postoje oni drugi, koji su željni da budu u toku sa svetskim trendovima, i koji pomno prate konferencije i vole da se edukuju kako bi bili što bolji u oblasti kojom se bave. Kako da prepoznate takve ginekologe? Pa oni obično ubacuju neke novitete u svoj rad (kao NLP u trudnoći), upoznati su sa najnovijim trendovima što se tiče lečenja (bilo steriliteta bilo policističnih jajnika), znaju kako se gde žene porađaju (iliti kako porođaju pristupaju u Nemačkoj a kako u Holandiji)... .

9. Koliko je istih stavova kao vi. Ovo je, po meni, najvažniji kriterijum. Da doživljava i zdravlje i bolest na isti način kao vi (možda da ima holistički pristup, ako ste pobornik toga), da predlaže načine lečenja koji odgovaraju vašim afinitetima, da ima isti ili sličan odnos prema trudnoći kao vi (da, vozite bicikl, samo nemojte da padnete, npr.), da imate sličan stav po pitanju prirode porođaja... A kad smo kod porođaja, došli smo i do desetog kriterijuma. Kad pre?

Ivana i ja smo imale potpuno
drukčija očekivanja od ginekologa
10. Kako pristupa trudnoći i porođaju.
 Ono što je bitno za žene koje su trudne ili planiraju trudnoću jeste da li imate sličan stav po pitanju važnih stvari. Ovde najviše mislim na to da li imate isti pogled na trudnoću i porođaj.
a) Koliko često zakazuje ultrazvuk? Ako ste vi neko ko bi želeo samo koji put da ode na UZ, a ginekolog ima praksu da zakazuje kontrolu jednom mesečno, onda vam neće biti prijatno da odlazite tako često. A opet, ako ste neko koga ultrazvuk smiruje i jedva čekate sledeći, onda vam neće odgovarati ginekolog koji će vam reći da dođete svakih šest ili osam nedelja na kontrolu.
b) Na koje vas sve analize šalje? I ovde je važno da imate isti stav. Jer mnoge žene nerado idu na dabl test i povodom toga se osećaju poprilično anksiozno. Budu vrlo nervozne dok čekaju rezultate pitajući se hoće li biti dobri. Neke žene dobiju ne tako dobre rezultate dabl testa i ne žele da odu na amnicentezu, jer smatraju da je preagresivna i da im neće pomoći jer su stava da će svakako zadržati dete. Ali im je taj loš dabl test uneo sumnju i ne osećaju se tako bezbrižno tokom trudnoće, te su zabrinute dok se ne porode. I vrlo je bitno da te žene imaju podršku svog ginekologa.
A isto tako danas nije retkost da žene odlaze na sve više analiza kako bi bile potpuno sigurne da je sve u redu. I takvoj jednoj ženi sigurno ne bi odgovarao opušteni ginekolog koji bi joj rekao: "nema potrebe da to radite i unapred se nešto brinete jer je sve u redu" ili "nema nekog razloga da vas šaljem na dalje analize, biće to sve dobro". Da, trudnica može klimnuti glavom, ali joj možda neće ništa značiti njegov pokušaj da je umiri. I više bi joj značilo da ima nekog ko je istog stava i ko će je ispratiti u njenoj želji da isprati sve njene možda i neosnovane sumnje i strahove.
I ne možemo reći ni da je prva žena neodgovorna, a ni da je druga žena preopterećena. Prosto smo sve mnogo drukčije, a u trudnoći to dobija i jednu novu dimenziju.
c) Da li ima pregleda u trudnoći i koliko često? 
Da, možda je nekoj od vas potpuno normalno da na svakoj kontroli bude pregledana, i uliva vam sigurnost kad zasigurno znate da je grlić zatvoren, ali ima i žena koje se ne osećaju prijatno da imaju česte preglede. I zato je vrlo važno da na razgovoru s ginekologom vidite kakvog je on stava po tom pitanju. Jer možete biti nervozne što vas na petoj kontroli nije pregledao da opipa grlić, a isto tako možete biti uplašene kada vam u 25. nedelji kaže da će vas pregledati, a vi to uopšte ne želite. Dakle, najbolje je da unapred znate jeste li istog gledanja na preglede.
Konstansa i ja (kao raspredamo
o tome kakvi su nam ginekolozi)
d) Da li pristupa trudnoći i porođaju "po protokolu"? Ovo je jedna od najvažnijih stvari. Zašto? Jer je danas običaj da se neke stvari rade jer je takva procedura i mi često slušamo ginekologe ne mareći mnogo kako se osećamo povodom toga, ili šta mislimo o tome. Pa tako mnogo žena rutinski dobija progesteron a da joj zapravo ne treba (zato sam i rekla da joj ne treba, jer ne mislim na one kojima treba), mnoge žene dobijaju gvožđe po difoltu jer su ostale trudne a da pri tome još nije ni gotova krvna slika, o procedurama u porodilištu da ne govorimo. Od toga da je svakoj porodilji potrebna stimulacija, preko bušenja vodenjaka, pa do epiziotomije...
(Upravo sam shvatila da bi mogao još jedan tekst da se napiše o odabiru ginekologa i porodilišta, pa ćemo temu nastaviti tamo.)
e) Da li je otvorenih shvatanja. Da, znam da sam ovo pisala već gore, ali ovde mislim na  shvatanja trudnoće i porođaja. Možete se zapitati: a po čemu to oni mogu da budu zatvoreni? Pa mogu, recimo, za godine. Mog svekra kolege žena je doživela stres jer ju je ginekolog napao jer je dozvolila sebi da zatrudni u 47. (mama, sram vas bilo?!) i još i oštro osudio kako sme i da pomisli da u tim godinama dobije dete (opet sram vas bilo?!). I nije bio raspoložen da joj prati trudnoću. Našla je ginekologa koji ju je podržao i rodila treće dete.
Ili, za broj dece: "Mislim da bi stvarno trebalo da podvežete jajnike". Rekli su jednoj mami kad je bila trudna sa četvrtim. Nije ga poslušala i rodila je posle toga još dvoje.
Ili za pol deteta. Ili za bilo šta što vam se ne svidja i ne čini prikladnim da čujete od ginekologa.

Suma sumarum.
Kada odete kod svog potencijalnog ginekologa, ne potpisujete ugovor odmah (ovde mislim na državnog, ali isto se odnosi i na privatnog), već odlazite da opipate teren. Pre pregleda, sednete i razgovarate s njim. Ispričate mu ukratko svoju vaginalnu istoriju i postavite mu neka pitanja. Čisto da vidite koliko vam odgovara. Da li vam prija da pričate s njim.
Potom ga pitate neke stvari koje su vam važne. Da čujete šta o njima misli. (Ako ste se porađale carskim a želele biste ovog puta vaginalno, pitajte ga kakvog je stava po pitanju vaginalnog porođaja psole carskog. Ako imate miom i želite da probate da ga se otarasite nekom prirodnom metodom, pitajte ga šta o tome misli. Itd.)
Potom vidite kako vam odgovara pregled. Jer znate i same, nečije ruke ne osetite, dok nečije osetite svaki milimetar i čine da se cele stegnete. Vagina je osetljiva. Neko ulazi u vaš intimni deo tela i potrebno je da se osećate bezbedno i opušteno kako bi pregled bio što lakši, da ne kažem lepši.

Jeste li već našle ginekologa iz snova ili ste još u potrazi za pravim? 

петак, 13. октобар 2017.

Umemo li da odgajamo svoje bebe i kojim metodama se služimo

Malopre sam pogledala prvu epizodu dokumentarne serije Bringing up Baby o najuticajnijim metodama odgoja beba. Stilova roditeljstva postoji mnogo, kao i stručnjaka koji pišu o tome, međutim, izdvojile su se tri knjige koje su u 20. veku najviše uticale na roditelje i na način na koji odgajaju svoju decu.
Izvor: Youtube.com
Već kad počnete da gledate, bude vam jasno koji vam stil najviše odgovara. A potom, dok gledate, sve više se oduševljavate pristupom koji ste odabrali. Naravno, ako ste odabrali ono što vam leži.
Kažem AKO jer mnogi roditelji rade mnoge stvari a da i sami ne znaju zašto. Najčešće je to zato što im je to rekao neko iz okoline, ili zato što je slučajno neka knjiga o odgoju dece došla do njih, ili zato što su njih tako odgajali. 
Pa se tako često dešava da mama pati što joj beba plače a opet čeka da prođe još 45 minuta kako bi ga nahranila.
Pa se tako često dešava da se tata preznojava što mu beba plače u drugoj sobi a, opet, ne uzima je jer misli da će je razmaziti.
Pa se tako često dešava da se baba nervira što beba spava s mamom i tatom u krevetu jer kasnije neće umeti sama da spava.
Pa se, nažalost, često dešava da odgajamo decu kako drugi misle da treba a da toga nismo ni svesni. 
Naime, ako budete pogledali seriju, biće vam mnogo jasnije koliko se ti pravci odgajanja dece razlikuju. Videćete kako se osećaju roditelji dok praktikuju metodu koju su odabrali (serija prati šest porodica: svaka metoda ima po dve porodice koje je praktikuju), kako reaguju bebe na metode koje su im zapale i kako se posle šest nedelja ovog eksperimenta ponašaju. A evo ja bih napravila samo kratak rezime svake metode. Pa bih malo komentarisala šta je od toga ostavilo traga na naš stil odgajanja beba. 

U seriji je reč o trima metodama: 
1. Metoda Trudija Kinga (Hranjenje i nega beba)
2. Metoda Bendžamina Spoka (Nega beba i dece)
3. Metoda Kontinuum koncept (Džin Lajdlof)

 Hajde da vidimo šta koja podrazumeva.
Izvor: Headbath.in

1. Metoda Trudija Kinga bila je najviše zastupljena pedesetih godina prošlog veka i podrazumeva rutinu i samo rutinu.
- Beba se hrani po rasporedu. I bez kontakta očima. Jer je hranjenje isključivo hranjenje, nebitno je li dojenje u pitanju ili hranjenje na flašicu (iako se preferira na flašicu jer beba može bolje da se adaptira na rutinu i može duže da spava noću). Nema dojenja u javnosti.
- Spava po rasporedu. U odvojenoj sobi. Nema ulaženja kod bebe u sobu od sedam uveče do sedam ujutru. Kako bi naučila da je to vreme za spavanje i kako bi naučila sama da se uspava.
- Bebin plač se ignoriše. Nema uzimanja i nošenja bebe. Tešenje bebe nije dozvoljeno kako bismo joj dali do znanja ko je gazda. Jer ne želimo da dopustimo da beba upravlja našim životima.
- Posete su zabranjene prvih nekoliko nedelja. Nebitno jesu li u pitanju baba i deda ili dalji rođaci.
- Život treba da se što pre vrati na staro, kakav je bio pre bebe, a bebu samo treba uklopiti u to. Što se može postići samo uspostavljanjem rutine.

Za: Zagovornici ove metode tvrde da je dobro za dete da ima ustaljen ritam i da roditelji mogu mnogo više stvari da obave a ne samo da budu podređeni bebinim potrebama. Da, nije uvek lako pustiti bebu da plače i biti dosledan, ali sve to rade jer misle da će tako u budućnosti biti bolje i njima i bebama.
Protiv: Protivnici ove metode kažu da je beba zapostavljena, a da su roditelji sebični.

Moj komentar: Mislim da je ova metoda brutalna. Ne ono što Novosađani kažu kad misle da je nešto mnogo dobro, već mislim na primarno značenje te reči - grozna, nehumana, okrutna.
A sa mnom će se složiti i većina stručnjaka - danas.
Kažem danas jer je ta metoda vrlo zastarela (knjiga je iz 1907). I već je, rekli biste, svima jasno da nije baš bebi frendli.
Ali, priznaćete, mnogo toga je ostalo što se i danas preporučuje. Ako to nije vaš pedijatar, a onda je komšinica ili svekrva (ili mama, da ne bude da su svekrve uvek gore od mama).
Često ćete čuti kako ne treba da navikavate bebu na ruke. Evo i sjajnog teksta na tu temu: Ne navikavaj ga na ruke, navikavaj ga na stres i kortizol.
Kako ne treba da sisa češće od tri sata(!?) i kako je dojenje samo hranjenje. Kako su noćna hranjenja nepotrebna i treba ih izbaciti.
Kako beba treba da spava sama u sobi jer će joj tamo biti najbolje. (Ovde ne mislim na bebe koje su zadovoljne što spavaju same i koje ne vrište kad zatvorite vrata.)
Vrši se presija na mame da se što pre vrate starom načinu života.
Utešno je što se danas ova metoda primenjuje u mnogo blažoj varijanti. Pa se tako, ipak, uzima u obzir da je ostavljanje deteta 12 sati bez nadzora vrlo nebezbedno, da bebama, naročito novorođenim, škodi ako vrište satima itd. (Evo i koji trik za smirivanje razdražljive bebe)



2. "Znate više nego što mislite" glavna je Spokova poruka. Bila je to revolucija šezdesetih. Svi su bili oduševljeni novim pristupom. "Gledajte u bebu i njene potrebe i slušajte svoje instinkte." Uloga oca istaknuta je kao važna i on se uključuje u odgajanje bebe. Svaka beba je jedinstvena i ne možemo slepo pratiti neka pravila. Međutim, ima nekoliko stvari koje preporučuje.
- Hranite bebu kako vama odgovara. Važno je da roditelji što više uživaju sa bebom, i da ih odgajaju s ljubavlju. Ne morate dojiti striktno po rasporedu, dozvoljeno je korigovanje po bebinim potrebama. Ako želite da je hranite na flašicu, u redu je; ako želite da dojite: slobodno. Ali majke ne treba da doje u javnosti
- Beba treba da spava u krevecu ili kolevci blizu roditelja (ali ne i u krevetu s roditeljima), kako bi mogli da odgovore na njegove potrebe.
- Bebin plač se ne ignoriše, dozvoljeno je da se beba nosi koliko god to roditeljima odgovara.
- Posete su dozvoljene, ali samo ako od njih ima koristi: da pomognu u kući, oko ručka, odu u nabavku i slično.

Za: Zagovornici ove metode tvrde da je sjajna jer je fleksibilna i izlazi u susret kako potrebama roditelja, tako i beba.
Protiv: Protivnici ove metode (najviše zagovornici prve metode) tvrde da će deca odgajana ovom metodom biti razmažena.

Moj komentar: Meni ova metoda zvuči sasvim prihvatljivo. I dopadljivo. I logično. Jer ima li ičeg logičnijeg od toga da osluškujemo bebu i sebe?! I da mama, ipak, zna najbolje?!
A opet, postoji pravilo da beba ne spava u krevetu s roditeljima (a šta ako svima tako odgovara?). Takođe, zaparala mi je uši priča oko hranjenja. Ne bih da budem neki Hitler i da ispadne da insistiram da mame moraju da doje. Ali ono što ovde nije u redu je što se izjednačava hranjenje na flašicu i dojenje. (Ovde ne mislim na mame koje iz bilo kog razloga ne mogu da doje.)
Nemojte me shvatiti pogrešno, svakako da mama može da bira način na koji će hraniti bebu, ali pre toga se moramo postarati da je ta mama upoznata s tim koje su sve prednosti dojenja (kako za majku, tako i za bebu). Ako i nakon toga odluči u korist flašice, onda je to sasvim u redu.
I danas se poprilično zadržao stav: ako je mama zadovoljna, onda je i beba. Što i jeste važno, ali to onda dovodi do toga da mame prelako odustaju od dojenja jer je ponekad potrebno uložiti trud i izboriti se s nekim problemima. (Ako ste u situaciji da želite da odustanete od dojenja, pročitajte i tekst Tebi koja želiš da odustaneš od dojenja.) Pa se vrlo olako daju saveti: nemoj da mučiš i sebe i dete, bitnije je da dete ima srećnu mamu nego mrzovoljnu, umornu i na ivici nervnog sloma. I istina, može da se dogodi da dojenje izgleda kao prevelika žrtva, ali je zato mnogo važno da nađete podršku i što pre rešite problem koji imate.

Mislim da je ova metoda najviše primenjivana u Srbiji, a ako vas zanima da saznate još kakvo je roditeljstvo zastupljeno u Srbiji, pročitajte na Aleksandrinom blogu

Izvor: Continuum-concept.org
3. Kontinuum koncept je knjiga koja se pojavila sedamdesetih i imala veliki uticaj na roditelje širom planete. Ova metoda podrazumeva konstantan kontakt s bebom prvih šest meseci, a poželjno je što duže. Ova metoda nastala je po uzoru na ponašanje u plemenima, gde se bebe retko čuju da plaču i gde se roditelji, a naročito majke, oslanjaju na sopstvene instinkte.
 Principi koji su zastupljeni u ovoj metodi:
Nošenje bebe u marami/nosiljci.
- Spavanje u zajedničkom krevetu.
- Dojenje na zahtev, gde god to bilo.
- Od prvog dana dozvoljene su posete i poželjno je da što više ljudi nosa bebu i učestvuje u njenom odgajanju (kao što bebu u plemenu svi nosaju i čuvaju i odgajaju).

Za: Zagovornici ove metode smatraju da roditelj treba da se posveti bebi što više može, ako je već želeo bebu, i da vredi "žrtvovati se" i uložiti trud u njeno odrastanje. Naglašavaju da je ona sjajna jer se stvara čvsta emocionalna veza sa bebom od samog rođenja i da zato imaju u odraslom dobu zdraviji odnos s drugim ljudima, a takođe ističu i da bebe osećaju veću sigurnost i da kasnije u životu imaju više samopouzdanja.
Protiv: Protivnici ove metode tvrde da je teško izvodljivo sprovođenje ove metode, da je mama preumorna (jer nema pleme, već je sama) i da se bebama mnogo titra, te da nemaju nikakvog ritma, da ne kažem reda.

Moj komentar: Ovo je metoda koja mi je najbliskija, i koju sam praktikovala oba puta, ne znajući pri tome da postoji. Tek sam kasnije čitala o povezujućem roditeljstvu, i o svemu što ono podrazumeva. Nisam pročitala knjigu ili tekst, pa krenula da sledim savete. Već sam se prilagođavala bebinim i svojim potrebama. I tako smo sasvim slučajno zalutali do stila koji je najbliži kontinuum konceptu.

Kažem najbliži jer ni u jednom stilu odgajanja beba i dece nećete naći da vam se baš, baš sve sviđa. I ne morate pripadati nijednom, već ćete izgraditi svoj. Usvojićete ponešto iz raznih metoda i radićete kako vam je volja. Misleći da je vaša metoda ispravna. I bićete u pravu.

I, koja je vaša ispravna metoda?

четвртак, 05. октобар 2017.

Kako da ne upropastite sopstveno (i tuđe) dojenje

Pošto je Nacionalna nedelja dojenja u toku, red je i da se malo piše o dojenju.

Naime, ovogodišnja tema Svetske nedelje dojenja je kako dojenje može da se održi, odnosno podrži.

Hm.
Kažem hm, jer ne znam nikoga ko ne podržava dojenje, ili ko o dojenju govori kao o nečemu što se ne preporučuje ili što je nepoželjno. A opet, dojenje sve ređe "uspeva" mamama, i sve je teži put ka upostavljanju uspešnog dojenja. 

Zašto?

Jer se svakoga dana pričaju pogrešne priče o dojenju. Ali ne mislim na ono priče po komšiluku, rekla mi drugarica, kumina sestra i slično. Pogrešne priče vrlo često možete čuti u školicama za trudnice, u porodilištu, savetovalištu za bebe... Mestima gde se očekuje da čujete dobre i proverene informacije. Da, iz dana u dan pričaju se priče koje remete prirodni tok dojenja i koje stvaraju probleme. (Pročitajte i satiričnu priču Kako se borimo za ad).

Ali kako ja sad da napišem tekst a da ne uvredim zdravstveni sistem? Kako da sročim tekst o pogrešnim savetima u vezi s dojenjem a da ne ponizim patronažne sestre? Kako da ispljunem glasno i jasno šta mislim kako stvari stoje kod nas a da ne započnem rat sa ženama u belim mantilima koje edukuju žene o dojenju? A da prethodno nisu edukovane (čast izuzecima). 
Izvinjavam se, ali nisu. Ali nisu one krive.

Nigde u školi, srednjoj, višoj, ili na fakultetu, ne uče ih o dojenju. Uče ih da je ono najbolje za bebu, i tu se priča završava. Kasnije, kada počnu da rade, čuju od starijih koleginica (koje su opet čule od starijih koleginica) šta je to što se ženama priča u vezi s dojenjem. I pričaju tu priču. I žene ih slušaju. I ispostaviće se, ne uspevaju u svojoj nameri i želji da doje. (Procenat o 13 odsto dojenih beba sasvim je dovoljan dokaz).

Pa sam posle nekoliko dana dumanja shvatila da bi bilo najbolje da napišem tekst koji bi pomogao novopečenoj mami da joj dojenje uspe. A ako bi pride i neko ko radi s trudnicama i porodiljama uspeo da ostavi sujetu sa strane i prihvati neke savete, odlično. (Tekst o relevantim izvorima za dojenje je u pripremi).

1. Ne pripremajte dojke za dojenje, pripremite mozak
Dojkama nije potrebna nikakva priprema za dojenje. One su spremaju za tu ulogu od vašeg rođenja, 
i savršeno će obavljati svoj zadatak i bez ikakvih tretiranja pre porođaja. Detaljnije o tome možete pročitati u tekstu Priprema dojki u trudnoći. Dakle, ne slušajte priču o pripremi bradavica, već pripremite mozak za dojenje: naoružajte se informacijama koje mogu da vam koriste i koje će vam pomoći da dojenje krene kako treba. A evo i korisnog teksta o prvim danima dojenja

2. Ne trpite bol, dojenje ne treba da boli
Kada beba pravilno uhvati dojku, dojenje ne boli. Neka blaga neprijatnost se može javiti spočetka, ali velika je razlika između bola i nelagodnosti. Ako vas boli, to je pokazatelj da je beba uhvatila samo bradavicu. A kada beba uhvati samo bradavicu, ona ne samo što će vam napraviti ragade (ranice na bradavicama) nego neće uopšte dobiti mleko. Možete pogledati video kako da namestite bebu u pravilan položaj

3. Ne čekajte da dođe mleko, hranite bebu kolostrumom
Kolostrum je često zbog svoje količine potcenjen. Ima ga malo i stoga se misli da ga ima nedovoljno za bebine potrebe, pa je česta preporuka da se bebi doda formula dok ne krene (pravo) mleko. Kolostrum se još naziva i prvom vakcinom i stoga je dragocena svaka kap koju beba dobije. Da, ima ga malo, ali zato što se beba rađa sa želucem veličine klikera i nije joj potrebno više od nekoliko mililitara po podoju prvih dana. Zar mislite da bi priroda namestila tako da beba gladuje dok mleko ne dođe za tri do pet dana? Ne, sve je savršeno prilagođeno bebinim potrebama. Da biste videli koliki je bebin želudac i koliko beba treba da piški i kaki prvih dana, pogledajte infografik.

4. Ne gledajte na sat, već u bebu
Odomaćila se preporuka da se beba doji na tri sata. Pošto se bebe koje dobijaju adaptirano mleko ne hrane češće od tri sata, počelo je da se savetuje da se i bebe doje na tri sata. Što nikako nema smisla. Jer, kao prvo, majčino mleko se vari od 60 do 90 minuta. Kao drugo, svaka beba ima svoj ritam: neke bi jele na sat vremena, neke na dva, neke na četiri sata. Neke sisaju 15 minuta, neke 45. Sve bebe su drukčije, i sve dojke su drukčije, pa je tako nekoj bebi potrebno manje vremena da se nasisa, a nekoj, pak,  trostruko više. Stoga ne možemo gledati ni koliko vremena je provela na dojci i premeštati je na drugu. Kada završi prvu, možemo joj ponuditi drugu, ali je važno ne prekidati bebu da bismo joj dali drugu. Dakle, kao što možete da zaključite: sve je u redu dokle god gledamo bebu a ne u sat. 
Problemi koji se najčešće dešavaju kada dojimo na tri sata jesu: mami se češće začepljuju kanali, i češće dobijaju upalu, beba je razdražljiva i gladna jer se čeka određen sat da bi dobila da jede, beba slabije napreduje jer ima nedovoljan broj podoja...

5. Ne virkajte u vagu, već pratite bebino sisanje i pelene
Ono što može u startu da vas uznemiri je što je beba posle podoja dobila samo 20 grama, a trebalo bi 35, na primer. Pa ćete dobiti preporuku da dodate, recimo, 15 mililitara formule. Da bi beba dobila koliko treba. Jer je predviđeno da beba jede određenu količinu po obroku. 
Ali zaboravljamo da beba jede različito svaki put. Ne jede istu količinu pri svakom podoju. Pa stoga ne treba da gledamo koliko je mililitara beba uzela, već da gledamo kako sisa i da naučimo šta znači dobar podoj. Beba koja je obuhvatila dosta areole, koja ritmično pomera vilicu i pravi pauzu i vi vidite ili čujete da guta mleko jeste beba koja dobro sisa. Ona će sigurno imati mokre pelene i kakiće svaki dan (prvih nekoliko nedelja). 
Ono što može kasnije, posle nekoliko nedelja, da vas uznemiri jeste što je beba dobila "samo" 500 grama, a ne kilu. Opet je gramaža tu da poljulja mami samopouzdanje. Ono što je bitno jeste celokupno bebino zdravstveno stanje. Ako je to jedna zdrava beba, koja lepo piški i kaki, raste u dužinu, obim glave joj se povećava, i napreduje u kilaži (dakle, ne gubi grame, već ih dobija), onda se ne morate opterećivati time što nije dobila tačno onoliko koliko piše u tabeli. Naročito što mnogo faktora utiče na brojke: od toga da je svaka vaga drukčije baždarena i da može pokazivati različitu kilažu (nekad čak i do 400 grama, što je ekstremni slučaj, ali dešava se), a beba se prvo meri na vagi u porođajnoj sali, potom na drugoj kada se otpušta iz porodilišta a onda na trećoj u savetovalištu, do toga da se beba pre merenja dosta ispiški i iskaki i da bude lakša za 150 grama nego da je merena pre nego što je obavila nuždu. Više o dobijanju na težini bebe možete pročitati ovde.

6. Ne dajte bebi cuclu, već dojku
Jer cucla su prazne kalorije. Beba ima potrebu da sisa, sisa cuclu, umori se i spava. Ili pošto se drukčije sisaju cucla i dojka, počne vašu dojku da sisa kao cuclu (konfuzija bradavice) i nastaje problem jer beba tako ne može doći do dovoljno mleka, javlja vam se problem s bradavicama (bolne su, imate ranice...). Možete uvesti cuclu, ako želite, nakon što se uspostavila laktacija.

7. Ne nudite bebi vodu (čajeve, sokove...), već da sisa
Ovde je vrlo lepo objašnjeno zašto se voda ne preporučuje isključivo dojenim bebama. Da, čak ni kada je vrućina.

8. Ne izmlazajte se posle svakog podoja, već se odmarajte
I pratite grudi. Ako je beba sisala i osećate i dalje napetost, možete malo izdojiti, dok napetost ne prođe. Ponekad je potrebno izmusti tek koji mililitar da mama ne oseća toliku težinu u grudima. Ako izmuzete koji mililitar i proverite dojke, i još osećate napetost, izmuzite opet malo, pa ih opet proverite. Razlikujte punoću od prepunjenosti zbog koje osećate nalagodnost. Dakle, u redu je da budu pune, ali nije u redu da vam budu napete i preteške.
Ako budete izmlazali grudi posle svakog podoja, imaćete uvek višak mleka (dojenje funkcioniše po principu ponude i potražnje), i moraćete stalno da se izmlazate, pri tome rizikujući da od viška mleka lako dobijete začepljenje kanala ili mastitis.

9. Ne uvodite bebi flašicu, neka češće sisa
Svakoj mami nekad prođe kroz glavu da joj je beba gladna. I to je najčešće trenutak kada joj u panici daju flašicu. I to najčešće ad mleka. Pročitajte tekst kako da se izborite s brigom da li je beba gladna. To što je beba popila sve iz flašice ne znači da je bila gladna. To što je popila sve iz flašice može da dovede do toga da beba manje sisa i da proizvodite manje mleka. Ako mislite da je beba gladna, popravite dojenje, vidite šta je uzrok problema (možda je u skoku u razvoju pa mislite da je gladna) i rešite ga, flašica nije rešenje. Uvođenjem flašice ulazimo u začarani krug uvođenja dohrane

10. Ne slušajte nikoga osim bebe i sebe 
Bebu jer će vam ona najbolje reći kad je gladna, a kad žedna; koliko joj treba da se najede i kad je vreme da pređe na drugu dojku; kad joj treba uteha, a kad bi da je sikom uspavate...
A sebe, ako ste se dovoljno informisali. Ovde mislim na to da vam sve u vezi s dojenjem bude jasno i logično. Da ne radite nešto zato što vam je neko tako rekao, ili ste negde pročitali da tako treba, već da znate zašto šta radite. Jer kada znate zašto neke stvari radite, teško da će neko uspeti da vas pokoleba nekim sugestijama i savetima, i teško da ćete uspeti da upropastite sopstveno dojenje.

Srećno!

среда, 27. септембар 2017.

Sindrom zvani superžena (treći deo: prirodna superporodilja)

Ne, ona nije super žena, već superžena. Nije super, već je iznad ostalih, vrhunska i, po svemu sudeći, svemoguća. I nije ona neka tamo, nego ja, i možda vi. Ali lakše je kada pišemo o tamo nekoj koja nije mi, pa ću tako i pisati.
Superžena, kad zatrudni, postane supertrudnica, koja se tokom porođaja transformiše u - superporodilju. Bebu rađa u terminu, vaginalno, za nekoliko sati, iz jednog napona, doživljavajući ekstazu tokom koje ni krika ne pušta. Ne zato što je pristojna, nego zato što je ne boli baš toliko da mora da vrišti. Ne kapira šta će ženama epidural kad je porođaj pis of da ne kažem kejk. Na porođaj ide bez veze. Sa širokim osmehom. Epiziotomiju nema jer je njena međica savršeno elastična, te dva sata nakon porođaja sedi u turskom sedu i pita kojoj cimerki treba da se doda (doji) dete, a tetkicama koje donose hranu pomaže da razdele obrok. Jeste da je prvorotka, ali nije bolesna ako se tek porodila. Dojenje joj ide od ruke kao da ih je već petoro dojila, a ima mleka i za cimerkinu bebu, ali joj bezobrazne sestrice ne daju da ih podoji. Njena beba nema žuticu, povišen CRP, ili nedajbože neku bolest sa gorim akronimom. Kući ide istog dana, zna ona svoja prava, samo potpiše papir da izlazi na sopstvenu odgovornost i ode kući s bebom, kolima koje je parkirala pored porodilišta kad se sama dovezla na porođaj. Za vreme babinja, niko je ne dvori, beba joj nikad ne plače a muž je samo cmače.
Pošto sam počela da rimujem, prekinuću s karikiranjem i preterivanjem (jer se, kao što se vidi iz priloženog, zanesem).
Iako sam i sama donekle bila superporodilja, i bila zadovoljna svojim porođajima i prvim babinjama (o tome kako mi je bilo teško kad se rodilo drugo dete, možete pročitati ovde), tek sada kao dula uviđam kako stvari nisu tako ljubičaste kako sam mislila. I da ne ide sve tako glatko i bajno kao što se priča, i piše, i misli.
Jovana i Leonora u prvim danima
 Nekako ranije nisam razmišljala o tome kako se oseća žena koja je imala mnogo težak porođaj, ili žena koja je toliko želela što prirodniji porođaj a završio se carskim, ili ona koja je toliko želela devojčicu a rodila dečaka (ovo je šala, izletelo mi je). Vodila sam se onim što se uglavnom čuje: sve se da izdržati i prođe (neki kažu i zaboravi se). Nisam se udubljivala u to kako se žena posle porođaja oseća ako ima ranu, hemoroide, poteškoće s dojenjem. Nekako su to stvari koje se istrpe i pregrmi se (neki kažu i zaboravi se).
Ali sve više primećujem kako se te stvari ne zaborave tako lako. Kako žene pamte porođaj ko nekad muškarci vojsku. I kako retko izbledi sećanje na one prve, mukotrpne dane, kada su neispavane, nesigurne, pune briga i nedoumica. Na koje je retko ko pripremljen. I o kojima retko ko otvoreno priča (kao Jovana sa slike, ali o tome drugom prilikom).
I onda mislimo kako sve porodilje, osim nas, dođu kući iz porodilišta (ili posle kućnog samo ostaju kod kuće) i uživaju. Kako nemaju problem s dojenjem, ranom, grčevima, nespavanjem, depresijom...
Pored toga, ako niste primetili, vrši se presija na porodilje da se što pre vrate na staro: život pre bebe. Bio to posao, ili izlasci, ili vežbanje, bilo šta. A u stvari ništa više ne može biti kao pre. Može biti samo lepše (nisam rekla lakše, ne, ne).  
Nedavno mi je jedna novopečena mama rekla kako joj je jako teško što sve drugarice oko nje tako uspešno doje i kako nije očekivala da je dojenje takva patnja. Bilo mi je čudno što je oko nje toliko žena imalo lak put do uspešnog dojenja, da bih posle saznala da je, kada je podelila svoje probleme s njima, čula kako je i njima taj period od mesec dana bio težak, kako su se borile sa istim problemima s kojima se ona sada bori. Ne moram da vam pričam koliko joj je to značilo da čuje.
A pošto mnogim ženama znači da čuju, onda se o tome mora i pričati (pisati).
Istina je da je mit o superporodilji zaista mit. Jer je doista malo porodilja sa osmehom od zuba do zuba, spokojnih, koje osećaju neopisivu povezanost sa bebom od prvog trenutka. Češća je situacija gde su novopečene mame zatečene. Niko im nije rekao da je taj period posle porođaja težak. I zato je potrebno da žene daju sebi vremena da se naviknu na novu ulogu i na sve ono što ona podrazumeva.
Trudnice se uglavnom fokusiraju na porođaj. Na to da bezbedno donesu bebu na svet. A o periodu posle porođaja razmišljaju: snaći ću se već. Pa se nađu u nebranom grožđu kad dojenje ne ide lako, kad beba malo spava, a mnogo bi da se nosa, kad plače u kolicima, budi se 15 minuta nakon što ste je spustili u krevetac... I uopšte su u haosu kad shvate da nije baš sve kako su zamišljale. Ako su zamišljale.
Nekako smo prihvatili tu sliku superporodilje i, ako se ne uklapamo u tu sliku, onda smo podbacile i nismo dobre mame (o mitovima o savršenoj mami možete pročitati ovde ).
Prošle godine mi se jedna mama kojoj sam bila dula požalila: "Sve mame uživaju sa svojom bebom, samo se ja mučim i oko dojenja i uspavljivanja i šetnji..." I zaista, većina novih mama, naročito prvorotki, ima takav osećaj. Jer im deluje da niko sem njih nema tih problema.
Ali nije baš sve tako kako izgleda. I samo nam se čini da su sve druge porodilje na visini zadatka i da im sve ide od ruke.
Istina je da savršene mame ne postoje, da superporodilje postoje samo u pričama (recimo u ovoj) i da ste vi jedna sasvim stvarna i normalna mama, puna briga, nedoumica i sumnji u sebe. Svakog dana ćete manje brinuti, imati manje nedoumica i više samopouzdanja. I dok se okrenete, imaćete nove brige, sasvim drukčije od onih postporođajnih.
Evo, ja sam se okrenula i sad se žurim da ovu bebu s donje slike vodim u školu. Ako imate neki pametan predlog za užinu, pišite.