Претражи овај блог

среда, 29. март 2017.

Pet caka za opuštenije jutro s decom

Moram priznati da nisam imala nameru da pišem o opuštenim jutrima, već kako efikasno i brzo spremiti decu za izlazak napolje. Da Mileni kažem kako ja to super radim i uspeva mi (jer ne bi stalo sve u komentaru na post). I pisala sam i pisala. Onda sam u jednom trenutku skopčala da imam duplo manje dece i sigurno da ću lakše i brže izaći napolje nego ona. I brisala sam i brisala sam. Ne vredi, ne mogu da se pravim pametna (dok ne rodim bar još dvoje). A i ne želim da mi neko kaže: Blago tebi.
Ali sam u međuvremenu shvatila da mogu malo da se pravim pametna u odnosu na sebe pre. Kakva sam bila. I da se pohvalim kako sam napredovala.
Naime, imam mnogo opuštena jutra s decom. Koja nisu uvek bila takva. Nekako sam uvek s njima žurila nekud, naročito ujutru u vrtić. Budile smo se knap, stizale u vrtić knap ili koji minut posle knapa. Već godinama smišljam kako da nam jutra budu što opuštenija (čitaj: bez tenzije, požurkivanja, vikanja). Da, godine su u pitanju. Nešto mi je predložila komšinica , nečeg su se deca dosetila , nešto sam i ja prokljuvila. Uporedite nekadašnje planiranje (bolje reći zamišljanje) jutra i današnje, kao i kako su nekada izgledala naša jutra a kako su danas opuštena.  

Kako sam nekada zamišljala jutro:
Buđenje u pola osam. Da se deca lepo naspavaju.
Živimo pet minuta od vrtića, znači imamo čitavih 25 da piške (po minut), operu zube (po dva minuta), pogledaju šestominutni crtani u pidžamici i da se lepo obuku i obuju (ne bi trebalo da im treba više od preostalih 15) i onda veselo odskakućemo do vrtića tačno kad deca kreću na doručak u osam.  

A kako je naše jutro zapravo izgledalo:
Budim ih u pola osam: devojčice, buđenje! Naravno da traže još samo pet minuta. Znajući koliko je slatko kad ti dopuste još tih pet minuta, izlazim iz sobe misleći koliko sam mnogo gotivna keva što im poklanjam još tih pet minuta najslađeg sna. Posle tri minuta (šta znaju deca koliko je prošlo) otkrivam ih i počinjem da gunđam da ustanu odmah jer (ćemo zakasniti) neće stići da pogledaju crtani. Izlazim iz sobe misleći kako sam najgora keva na svetu jer budim decu gunđanjem.
U kupatilu ne mogu da jednostavno operu zube i piške, već su to rasprave čija je četkica za zube lepša, kukanje što ova druga neće da joj doda ve-ce papir, traženje četke za kosu koja se negde zagubila, pa se kupatilo otegne na pet do deset minuta. Već vidim da ćemo zakasniti i govorim da bolje da tog dana ne pogledaju crtani da bismo mogle da cvrkućemo laganini do vrtića. Jednoglasno protestuju: moooolim te, mama, hoćemo crtani. Dobro, obući ću vas ja dok gledate pa ćemo stići. Usred epizode, Marta neće tu haljinu (o ne, zaboravila sam da uračunam 10 minuta za biranje i predomišljanje šta će obući), nego neku drugu (koja je naravno na pranju). Kreće šizenje. Gala se buni što ne čuje crtani od sestre vrištaline. Gasim TV. Za kaznu (a i mnogo mi je to buke) i cupkam kod vrata vičući po deseti put: zakasnićemo!
Obe me gledaju besne. Jedna što nema suknju, druga što nije odgledala crtani. I ja sebe pogledam u ogledalu, takođe besna na sebe što sam toliko popustljiva i neorganizovana. Sve tri smrknute izlazimo iz zgrade, trčećim hodom dolazimo do vrtića. Deca su već u trpezariji. Marta već plače s vrata što su počeli bez nje da jedu. A ja se jedem što smo opet, po stoti put, imale napeto jutro. (Ono kad ti dođe da odeš na produženi vikend bez dece da napiniš baterije za nova jutra)

Kako sada (iskusno) razmišljam:
Buđenje u 10 do sedam. U sedam su u kupatilu. Neka se zadrže i deset minuta, nije problem. Potom crtani deset (nekad ume da se izgubi daljinski, zezne premotavanje i sl, pa računam koji minut više). Pa oblačenje deset, opušteno. I opet nam ostaje još 20 za razne nepredviđene stvari poput traženje BAŠ TE šnalice, prosipanja vode po majici i presvlačenja i sl.   
Kako sada izgleda naše jutro:
Budim ih u 10 do sedam. Naravno da traže još samo pet minuta. Znajući koliko je to slatko kad ti dopuste tih pet minuta, izlazim iz sobe misleći kako sam mnogo gotivna keva što im poklanjam još tih pet minuta najslađeg sna. Vraćam se posle pet minuta i još pet ležim između njih budeći ih na različite načine: od mirisanja, golicanja, šaputanja. Hm, mnogo lepše od zvocanja! I ustaju s osmehom.
Potom odlaze do kupatila gde jedna pere zube dok druga piški. Nema svađe jer nismo u žurbi i panici. Gala nam često ispriča svoj san dok piški a Marta je sluša dok pere zube. Ako i traže nešto duže ve-ce papir ili moraju da ribaju četkicu za zube koja im je ispala na pod, nije problem jer: ne žurimo.
Potom na putu od kupatila do dnevne sobe uzimaju sa police - pazite sad - uveče pripremljene stvari! Eureka! (Gala predložila onomad. Ne znam kako to ranije nisam radila. Pa i sama sam uveče uvek pripremala sebi šta ću narednog dana za školu obući, ali izgleda da obožavam da se (m)učim na svojim greškama.) Oblače se za pet minuta.
Da, prvo oblačenje pa crtani. Zašto? Iz mnogo jednostavnog razloga što imaju motiv da se što pre obuku da bi mogle da gledaju crtani, plus što su spremne za polazak i usred crtanog ako je vreme za pokret. Mada obično bude vremena na pretek.
Krećemo 15 minuta pre nego što treba da smo u vrtiću. Marta kaže moramo da je sačekamo da nađe Lusi (kucu koju nosi u vrtić), nema problema. Ili Gala se setila da nije ponela slikovnicu a dogovorila se s drugaricama da će se menjati sličica. Umesto: hajde, hajde, požuri, ili ne možemo sad da tražimo, sledi: hajde, vidi gde je, hoćeš da pogledamo zajedno?
Potom silazimo polako niz stepenice. Pevušimo na putu do vrtića pesmice. Stižemo i vidimo da su deca u sobi i spremaju se da krenu na doručak. Napravimo kikicu natenane dok čekamo da krenu u trpezariju. Cmoknemo se. Potom silazim drugoj da napravim kikicu i cmoknem je. A da nisam ni pogledala na sat.

 Suma sumarum:
Pet caka za opuštenije jutro s decom:
 
1. Ustanite čak pola sata ranije nego ste to radili do sada. Može vam se činiti mnogo, ali zaista se pola sata duže sna ne može porediti sa opuštenim jutrom koje i dete i vi dobijate.
2. Budite dete na neki kreativan i simpatičan, dečji način. Nije isto kada vas neko probudi rečenicom: Hajde, vreme je za ustajanje i Hajde da čujem šta ste sanjali ili Hajde, napolju sija sunce i miriše proleće.
3. Neka dete uveče pripremi šta će obući sledećeg jutra.  Ili ako mu vi prepremate, učinite to uveče da ne biste ujutru lupali glavu gde je druga čarapa i ima li čistu trenericu.
4. Ako dete ujutru gleda crtani, neka se pre toga obuče. Jer će brže to uraditi nego posle crtanog, a i spremno je onda za pokret kad dođe vreme.
5. Nema pete cake, ali kakav bi to naslov bio Četiri cake za opuštenije jutro s decom?!

Šalu na stranu, ima još mnogo stvari koje možete raditi da vam jutro bude opuštenije, ali nećemo u sitna crevca, a i volela bih da čujem imate li vi neke predloge.

понедељак, 20. март 2017.

Osam mitova o savršenoj mami


Malo-malo pa čitate kojih pet stvari dobra mama nikad ne bi uradila. Ili kojih deset stvari supermama nikad ne kaže. Ili kojih sedam stvari savršena mama ne sme da pomisli. (Nadam se da) Svi znamo da savršene mame ne postoje, ali opet sve težimo (opet, nadam se) da budemo što bolje. Svi ti mitovi o savršenoj mami mogu da nateraju jednu poprilično dobru mamu da se oseća loše jer ne može da ispuni sve što se od nje očekuje.

Prošle nedelje sam imala priliku, a i čast, da sa Žanom Erdeljan i Tamarom Josić-Šolar gostujem na tribini Mitovi o savršenoj mami, koja se održala u Američkom kutku. (Milice, hvala na gostoprimstvu)
Tribina se baš ne može prepričati, pa smo i na papiru /ekranu razbile neke od mitova o kojima smo razgovarale, za sve one mame koje nisu bile na radionici. Izvolite!

Žana je ​Žana Erdeljan, dečija psihološkinja​ ​i​ ​sertifikovana edukatorka za roditelje u oblasti pozitivne discipline,​ ​osnivačica Mama kluba i mama jedne devojčice.
​Tamara je Tamara Josic Šolar, doktorka medicine i master socijalne medicine, osnivačica Mamarijuma, majka troje dece.
​Bojana (sam ja) je Bojana Kukulj-Gez, postporođajna dula , "Mama Popins" i mama dvoje dece.



Mit 1: Savršena mama je od početka povezana sa svojim detetom. Povezivanje je prirodno i instinktivno.
Tamara: U životu pre dece, i tokom prve trudnoće, utešno je misliti da će sve doći samo po sebi, da je majčinski instinkt “obećana nagrada”, ono što se rađa sa bebom i porođajem, i vodi nas nepogrešivo dalje u svakoj novoj i nepoznatoj situaciji roditeljstva. Koliko to može da bude utešno pre bebe u naručju, toliko može da bude štetno i opasno u momentu kad se beba rodi, majka dođe kući i u buri hormona, fizičkog zaceljivanja, umora i emocija, taj instinkt se ne ispolji na način koji smo iščekivali, ili izostane. U moru preisipitivanja, pogotovo kod bebi bluza ili kod postporođajne depresije, kada povezivanje često izostaje, osećaj krivice što nismo prihvatili i zavoleli bebu na način kako se to u društvu predstavlja, dodatno opterećuje i frustrira majku. I povezivanje i roditeljstvo su procesi, nešto što se vremenom i međusobnim upoznavanjem razvija, raste i oplemenjuje nas kao osobe, dok učimo i o sebi kao roditelju i o osobi u koju raste naše dete.  
Žana: Još jedan od opasnih  mitova koji je skrojen s funkcijom utehe. Ako sam mlada mama, mnogo mi je lakše da poverujem da ću se dobro snaći u svojoj novoj ulozi ukoliko postoji nešto poput «majčinskog instinkta”. Hej, to je moja slamska spasa. Njemu ću se okrenuti kada ne budem znala kako. Istina je da su ljudska bića veoma kompleksna. Niko ne negira postojanje nekih oblika ponašanja mama koje zovemo automatskim, poput promene moždanih aktivnosti mame koja u prostoriji prepunoj beba čuje plač svoje bebe. Međutim, ipak je velika većina ponašanja mama povezana sa svesnim faktorima. Povezivanje sa bebom ne desi se momentalno. Što pre odbacimo jednom za svagda ideju da je ono poput “instant-superlepak” priče. Povezivanje je kompleksan ples između “mama-beba” interakcija na: fizičkom, psihološkom i neurološkom nivou. Nije uvek uspešan. Nije momentalan. Gradi se i razvija tokom procesa odrastanja. Odrastanja bebe i odrastanja mame. 
Bojana: Pored svega ovoga što su Žana i Tamara rekle, verujem da povezivanje zavisi poprilično i od spleta okolnosti: od toga kako je protekao porođaj, kako se mama oporavlja, da li su mama i beba odvojeni ili zajedno odmah nakon porođaja, kako ide uspostavljanje laktacije, da li mama ima podršku...
Naravno, nekada se dogodi i da je sve idealno a da mama opet nema onaj osećaj koji je mislila da će imati: da će biti potpuno povezana sa bebom; a to često znači i da će znati bebine potrebe (jer su, je l' te, povezane) i snaći se. Pa tako često novopečene mame misle da sve druge mame uživaju povezane sa svojim bebama, a samo ona ne zna kada je beba gladna, a kad nervozna; da svi gledaju zaljubljeno u svoju zadovoljnu bebu, a samo ona zabrinuto jer ne zna jesu li grčevi ili je bolesna, da se sve druge mame bude na šum deteta a samo je ona ne čuje noću kad plače. Treba vremena da se mama navikne na bebu i upozna njene potrebe, a povezivanje je sastavni deo tog odnosa.


Mit 2: Savršena mama uvek oseća ljubav prema svom detetu 
Tamara: Smatram da bazična emocija koju osećamo prema svom detetu jeste ljubav (ako izuzmemo ekstremne ili patološke situacije), ali kao i u interakciji sa partnerom, prijateljima, porodicom, emocije mogu biti višeslojne, imamo prava da, iako istinski volimo svoje dete, da budemo ljute na njega, da budemo razočarane, ili da budemo tužne zbog nekog događaja ili postupka. Priznati sebi i detetu da nismo roboti programirani na jednu emociju i da postoji i kritički osvrt zašto se tako osećamo, ili koji dnevni događaji su uslovili dodatnu prebojenost naših emocija, jeste način na koji i detetu pokazajemo zdraviji odnos prema sopstvenim  emocijama i načinu na koji kroz život može da ih prihvata, menja i nosi se s njima.
Bojana: Prosto je nemoguće uvek osećati ljubav prema svojoj deci, kao što ne postoji osoba prema kojoj osećamo ljubav konstantno. Naravno, ona je tu, ali nekada ljutnja, osećaj nemoći, ili nekada prosto umor nadvladaju osećaj ljubavi i mi u datom trenutku ne vidimo ljupko malo biće koje obožavamo, već derište koje nas ne sluša, maltretira nas (čitaj budi se celu noć), plače bez razloga i dovodi nas do ludila. I, već sledećeg trenutka, kad splasnu strasti, grize nas savest što smo maločas imali tako negativna osećanja, a ne ljubav. Mislim da je bitno da ne krivimo sebe što ne umemo stalno da osećamo samo ljubav. Jer to je prosto nemoguće.


Mit 3: Savršenoj mami nikad ne nedostaje život pre deteta

Žana: Majčinstvo pruža i oduzima u isto vreme. Na ispit može da stavi ženin doživljaj selfa i ličnih potreba. Pored čiste sreće, ogromne ljubavi, ponosa, zadovoljstva i ispunjenosti majčinstvo sa sobom nosi bezbroj poslova koji su zahtevni, ozbiljni, stresni, kompleksni. Mame su i kuvarice, i čistačice, i vozači, i animatori, i majstori, neko ko zakazuje sastanke,preglede, organizuje rođendane, ide u nabavku itd. Majčistvo je posao bez unapred definisanih pauza tokom dana, bez povratnih informacija kada je dete malo, često praćeno socijalnom izolacijom, pogotovo tokom prve godine bebinog života i bez šanse da se da otkaz. Zbog toga, čini se ne postoji mama koja bar jednom nije poželela što ne može da se vrati u period pre mama-obaveza i beskonačnih “to-do” lista. Kada je za par minuta mogla da se spremi i ode na kafu sa prijateljicom, pogleda film, negde otputuje s partnerom… 
Bojana: Na ovaj mit su sve žene na radionici počele da se smeju i bilo nam je svima jasno da sve mi nekad poželimo onaj život pre deteta. Ne u onom smislu da bismo, da opet biramo, odabrale da ne budemo mame, već u onom da nam svima fali nekad onaj trenutak da smo samo za sebe odgovorni i da samo mi upravljamo svojim vremenom.


Mit 4: Savršena mama provodi mnogo vremena sa svojom decom (i uživa u igri s njima)
Tamara: U prvoj godini svakako provodimo mnogo vremena sa decom, odnosno, kod većine je to svaki raspoloživi trenutak. Na početku, to je briga da budu bezbedni, siti i zadovoljni, koja nas kompletno preuzme. Kako beba raste, tako se i obaveze gomilaju. U svemu tome, potrebno je naći način i modus po kom raspoređujemo prioritete tako da se u svom životu i dalje osećamo udobno. Ako je mami prioritet da su napolju, onda će se obaveze i dnevni raspored prilagoditi tome, ako im više prija kuća, tada će biti unutra, i dan organizovati u tom pravcu. Treba priznati sebi da nam igra i čitanje, ili žmurke, ili edukacija deteta ne prijaju svaki put, da nekad nas to više frustrira jer razmišljamo o zapostavljenim obavezama. Detetu je važno da je pored zadovoljne majke: zajedničko kuvanje ili brisanje ili da dete crta dok mama piše može da bude produktivnija nego za mamu “prisilno” igranje. Deca uče da su deo našeg života, i mi njihovog, da dnevne obaveze mogu da budu nešto što nas približava, i da njihova pomoć nama znači. A nekad, kad mama radi i kad nije fizički prisutna, zajedničko obavljanje onog što je neophodno da se obavi jeste i jedini način da napravimo kompromis sa željama i mogućnostima i do kraja dana dođemo sa što više osmeha.
Žana: Kvantitet, odnosno vreme koje provedemo sa detetom može da izrodi kvalitet. I često ga izrodi. Međutim, sam po sebi kvantitet nije garancija i kvalitetno provedenog vremena. Ono što čini kvalitetno provedeno vreme sa detetom, bez obzira na aktivnost koju tada praktikujemo, jeste naše autentično prisustvo. Deci ne smemo nuditi sebe “kao”. “Kao-želim da se igram sa tobom sada” prvenstveno jer verujem da se dobra mama igra sa svojim detetom čini da suštinski nisam prisutna tokom te igre, da mi misli lutaju i da ne umem da se fokusiram. Dete to oseća i u takvoj igri ono nije dobilo svoju porciju “psihološke pažnje, bliskosti i istinske razmene”. Nije dobilo mamu kakvu zaslužuje kada je već rekla «da» toj igri. Zato je kudikamo bolje priznati kada nam se ne igra sa detetom, iskreno mu reći da to trenutno ne bismo radile. I igrati se sa detetom kada to stvarno želimo. Ne uživaju sve mame u igri sa decom podjednako. Neke uopšte ne uživaju. I to je u redu. Dovoljno dobra mama traga za aktivnostima u kojima će joj sa detetom biti prijatno. Ponekad je to kuvanje, ponekad šetnja a ponekad zajedničko obavljanje nekih poslova u kući. Ponekad je to vreme kada ne radimo ništa posebno. Kada smo zajedno i uživamo u bliskosti  (kada se mazimo, ležimo zajedno na krevetu, čitamo). Sve su to sjajne prilike za povezivanje. Igra je samo jedna od njih.


Mit 5: Dobra mama zna da postoji jedan ispravan način vaspitanja deteta i to je upravo onaj koji ona primenjuje
Tamara: Apsolutno se ne slažem sa ovim, čak tu tvrdnju smatram opasnom. Svaka osoba ima različiti sklop ličnosti, u vaspitanju je bitno pronaći sistem koji će se poklapati i s našim i sa opšte prihvaćenim etičkim načelima, kroz upoznavanje deteta i sebe, spoznati šta je ono što se poklapa s našim prioritetima, saznanjima, etičkim normama i težnjama. Svaki čovek je kosmos za sebe, a komunikacija i empatija ono što nas spaja. 
Žana: Ne postoji jedan ispravan način vaspitanja deteta. Upravo danas, kada smo više nego ikad okružene priručnicima za sve i svašta, brojnim “ekspertima” u polju vaspitanja, knjigama čiji pretenciozni predgovori počinju sa “ovo je prva i poslednja knjiga koja će vam u polju vaspitanja trebati do kraja života”, ne smemo podleći pritisku da postoji model dobar za sve. Tim pre što nam ni “pokloni” u vidu “kako sam ja vaspitavala tebe kada si bila mala” više, takođe, ne služe jer su se vremena promenila.


Mit 6: Savršena mama sve može sama. 
Žana: Znati kako zatražiti pomoć kada nam je ona potrebna nije znak slabosti, nego upravo suprotno – znak hrabrosti i poštovanja ličnih granica, kao i poštovanje činjenice da svaka od nas poseduje limitiranu količine energije, resusrsa i vremena. To je u isto vreme šansa i mogućnost drugoj strani da učini nešto lepo, da bude od pomoći i koristi, da doprinese. Neke mame preuzimajući sve na sebe nisu svesne kako istovremeno uskraćuju ljudima oko sebe sve ove tako bitne načine ispoljavanja ljubavi, poštovanja, privrženosti i bliskosti kroz konkretne postupke pomaganja i činjenja za njih.
Bojana: Sve je više žena danas koje misle da sve mogu same (i sama se lečim od svemogućnosti). Pa tako imamo superdomaćice, supertrudnice, koje kad se porode, postanu supermame. Ne super mame, već supermame. I ne treba im niko da im pomogne oko kupanja dece, uspavljivanja, šetanja, ili bilo čega što one ne mogu same. Ali uopšte nije poenta da li možeš sam ili ne. Žana je već objasnila.


Mit 7: Savršena mama dobro balansira svim obavezama/ svim ulogama 
Tamara: Dobra mama se trudi da izbalansira prioritete, i daje sve od sebe da je dete podmireno u svim njegovim potrebama. Nekad je to moguće, a nekad i nije, nekad su radni dani predugački, a nekad posla nema. Nekad stižemo da operemo kosu, a nekad se nosi konjski rep danima. U svemu tome, na kraju dana, po meni je najbitnije da znamo da smo uradile najbolje što smo mogle u datom trenutku. Super mama zna kad je trenutak da se potraži pomoć (ako je moguće da se obezbedi), bilo za kućne poslove, bilo da ima samo nekog za ćaskanje pored sebe da joj skrene misli, da to nije sramota, i da će njen istinski srećan osmeh detetu značiti da je njegova mama stvarno super super mama.
Žana: Balans – tako česta reč poslednjih godina. Telo u balansu. Hormoni u balansu. Život u balansu. Balans privatnog i poslovnog – posebno važna vrsta balansa, kada su žene u pitanju. “Balans nije aktivnost, balans je vrednost”. Ukoliko balans posmatramo kao još jednu od stavki na našoj “to-do” listi, ubrzo će i on postati nešto “što moram da uradim za sebe». I ukoliko ne uspem u tome, eto još jednog velikog razloga da se zabrinem za svoj život i svoje psihičko zdravlje. To je fluidan, često srceslamajuć proces izbora, iz momenta u momenat, kome ili čemu ću posvetiti ograničenu količinu sopstvene energije vremena i resursa. To je fleksibilan ples koji izvire iz našeg unutrašneg saznanja o onome šta nam prija. To je uvid da s vremena na vreme moramo umeti reći NE jer nemamo beskonačno mnogo energije ili vremena na raspolaganju. Jer ne možemo udovoljiti svima. To znači prvo oslušnuti sopstvene potrebe pre potreba drugih.


Mit 8: Savršena mama ne viče na svoju decu!
Žana: Život u porodici nosi sa sobom i jedan u nizu značajnih zadataka, a to je da naučimo kako da se naljutimo, posvađamo i oprostimo jedni drugima a da čitav taj proces ne bude preterano dramatičan.
Bojana: Ne postoji mama koja ne viče na svoju decu nekad. I one mame na igralištu koje «uvek» staloženim glasom sve objašnjavaju deci, i one vesele mame što sve s decom mogu da se dogovore Velika je razlika između mame kojoj je to način obraćanja deci i vikanja u određenoj situaciji. Postoji ona rečenica: Govori tiše da te dete čuje (mada mi se dosad nije desilo da je šaputanje više upalilo od vikanja), ali važno je da znamo da nismo najgore na svetu jer nekad viknemo. 


Ovo su samo neki od mitova koje je važno razbiti kako se dobre mame ne bi osećale kao da nešto ne rade kako treba. Jer sve mi nekad bacimo crtež kad dete ne gleda, pustimo crtani kad nam ustreba koji minut za sebe, ili naručimo picu kad nas mrzi da kuvamo... Nek digne dva prsta koja to ne radi.




четвртак, 09. март 2017.

Dan žena u doba vajbera

Ne, neću kukati, ko onomad za Dan zaljubljenih, kako nisam dobila karanfil od muža za Dan žena, neću se baviti ni temom kako današnji Osmi mart veze nema sa nekadašnjim, neću se žaliti ni kako su sve mame dobile poklon od svoje dece za Osmi mart, samo ja nisam (jer, hvala bogu, sva deca koja idu u vrtić prave mamama čestitke), a neću evo čak ni spomenuti kako je svaki dan Dan žena a ne samo današnji.
Šta onda, kog vraga, hoću danas za Dan žena? Da naglas razmišljam: kako je uopšte uspevao da se desi Osmi mart dok nije bilo telefona, interneta i vajbera? Odnosno: kako su mame uspevale da smisle šta će s decom napraviti bakama bez zanimljivih ideja sa nekog bloga, ili kako im je pošlo za rukom da se bez vajbera organizuju s drugim mamama i nešto smisle za poklon vaspitačicama i učiteljicama...
Ne znam kako vi, ali ja svoje slobodno vreme poslednjih deset dana provodim na vajberu. Ne, ne kuckam porukice drugarima, niti šaljem slike svoje dece onima što su otišli preko i divno im je pa neće nazad, nego u nekoliko grupa na vajberu (tačnije šest, ali ko još danas broji na koliko četova je aktivan) učestvujem u obeležavanju Osmog marta. Nisam tačno beležila koliko sati sam provela prateći postove i pišući iste, ali mogla bih da nakupim dobar broj sati. Ne toliko dobar kao što bi mogle one koje su na sebe preuzele i prikupljanje novca i kupovinu poklona, ili aranžiranje cveća, ali dovoljan. Dovoljan da vam se diže kosa na glavi!
Iako je sve ove godine proteklo sjajno! Bez polemika, bunjenja, bezbroj predloga, i uzaludnih razgovora. Kao da je neko magičnim štapićem začarao sve mame koje su odjednom složno na sve rekle "da", sa svime se složile i veselo stavile po smajlija posle svakog komentara. Sve su uredno učestvovale, uljudno pohvalile organizatora (svesne da to, ipak, zahteva dodatno angažovanje) i sve je proteklo u najboljem redu. PA zašto onda da mi se diže kosa na glavi?
Zato što treba sve to ispratiti. Na stranu to što ne umem da isključim zvono za vajber a da ne utišam sve zvonjave telefona, i po ceo dan slušam onaj zvuk: toing (ne znam ni kako da ga nazovem, ali svi znate kako zvuči). Pazite, u svakoj toj grupi ima 30 mama, svaka od njih je barem jednom nešto napisala. To je 160  180 poruka, ako uzmemo da je samo jednom svaka mama pisala, a nije. Znamo da mi žene volimo da pričamo, pardon kuckamo, i dodamo još pokoji komentar. A pošto su smajliji na vajberu toliko neodoljivi, onda dodamo i neku slatku sličicu i onda se onih 180 poruka pretvori u 560.
Znam, reći ćete mi: zašto nisi mjutovala grupu? Neki dan i jesam, ali opet me je sačekalo 176 poruka koje nisam pročitala. A čitati se mora sve! Zašto? Jer postoji verovatnoća da propustiš vrlo važnu informaciju: da se daje ipak 300 dinara a ne 200 (a nećeš da ispadneš cicija) za poklon, ili da se prave neka srculenca umesto sunašca, ili da se ipak ostavlja u ormarić sa kišobranom a ne cvetom, kao što je isprva bio plan. Dakle, svaki komentar je neophodno pročitati da bi sve proteklo po dogovoru (a dogovor kuću se danas na vajberu gradi).
Ono što je isto važno napomenuti jeste da je potrebna dobra koncentracija ako imate više dece, odnosno više različitih primaoca poklončića iz različitih sfera života, da se ne bi dogodilo da se učiteljici plesa vaše dete pojavi sa cvetićem koje je bilo zamišljeno za vaspitačicu dok sva druga deca uredno u ruci drže srculenca. Lepo je biti originalan, ali i vrlo teško objasniti detetu zašto ne nosi isti poklončić kao ostala deca. Ili da s mlađom ćerkom napravite ono što je planirano u grupi za stariju ćerku, jer ste prevideli naziv grupe kad ste čitali predloge o poklonima. Dakle, prvo pažljivo pročitati o kojoj je grupi reč, a potom i sadržaj.
Ove godine (što se ne može reći i za prošle), kao što rekoh, sve je prošlo u najboljem redu. Bez stresa, što je najvažnije. No, sigurna sam da je gomila vas doživela da se nervira što se sad poteže kupovina vaučera iz DM-a umesto iz Lilija, ili što je na slici šolje slika cele grupe s Deda Mrazom  kad je originalnije da se svako potpiše, pa da se to skenira, i zašto da se kupi saksijsko cveće kad je lepši buket crvenih ruža (a onda još neka kaže da je još bolje da se nađe orhideja). To je onaj momenat kad vam dođe da izgubite telefon i pravite se da niste ništa pročitali i izignorišete sve u vezi sa Osmim martom.
Kad smo juče (naravno da smo čekale poslednji čas) konačno počele da pravimo srculenca za divne žene koje pevaju, plešu i glume s našom decom na Iskricama, rekla sam Gali i Marti da naprave i za bake ista srca.

- A je l' možemo bakama nešto drugo? - pitala je Gala posle trećeg napravljenog srca.
- Ne može! Pravimo svima isto - odlučno sam je ućutkala (da mama ne pobrka, mislim se, ali ćutim jer ne bih da delujem haotično deci).
Sjajno! Ubijam im kreativnost jer nemamo dovoljno vremena i materijala (i živaca). Ali nisam sebe mnogo kritikovala jer prosto nisam stigla od čitanja pristiglih poruka. Kapiram smanjiće se broj kako se realizacija plana bliži kraju.
Vraga! I evo sada dok kuckam, stiglo mi je 30-ak poruka (od toga sam i ja pustila četiri). Negde da su uručeni pokloni vaspitačicama, negde da su i druge devojčice napravile srculenca i mame su se pohvalile (takođe!), negde se pojavljuje i radionica pre nastupa na Sajmu (naravno da idemo)... Nastupi, pokloni, davanje, primanje, postovi na blogovima povodom Osmog marta, objava u grupama na FB koja (ni)je (ni)šta dobila od muža.... Pući će mi glava!
I da sad ne ispadnem potpuna hejterka!
Divno je što želimo da poklonimo nekom nešto nekim povodom, još divnije što decu učimo da izdvoje vreme i potrude se da nekom nešto naprave. I zaista jeste sjajno što postoji taj vajber da ne moramo da čitamo misli jedna drugoj i nalazimo se po ćoškovima vrtića, nego napiše ko šta hoće i svi to vide na istom mestu.
Ali! Ne mogu da u ovim trenucima ne poželim da budem mama iz osamdesetih koja je čula od komšinice ispred škole koliko treba za poklon učiteljici, koja je sa detetom sela i napravila čestitku za vaspitačicu (onako ne znajući šta druga deca prave i dopuštajući joj da napravi šta hoće), i ponajviše: napravila u tišini (bez toing) valjan ručak za porodicu. Evo mi već danima jedemo testo sa sirom i paradajz čorbu. Jer ne stigoh od vajberskog Osmog marta ništa lepše da spremim.
A vi, jedete li nešto ovih dana?