Претражи овај блог

уторак, 16. мај 2017.

Kako se izboriti sa psovanjem (dečjim i pred decom)

Obaveštenje: iako inače volim da koristim lepe reči, ovaj tekst će možda sadržati mnogo ružnih psovki u cilju objašnjavanja određenih situacija, pa se unapred izvinjavam što sam prosta (ovo je službeno i opravdano).

Ne treba biti mnogo pametan, niti obrazovan da bi znao da psovanje nije lepo. Psovanje je nešto što se deci govori odmalena da nije lepo raditi.
Ili bi barem tako trebalo da bude. Ali često nije.


Kad drugi uče našu decu da psuju
Picku matejinu se ne govoji
Naime, ne tako davno, pre pet godina, kada je Gala imala samo godinu i po dana i počela tu i tamo da spaja neke reči na neodoljivo sladak način, komšinica koja živi preko puta mojih u selu dobila je neopisivu želju da je nauči da psuje (valjda nije mogla da dočeka da joj unuka poraste pa da je nauči, i onda se okomila na moju ćerku, ko će ga znati). Krenulo je od onoga: kad ti mama kaže nešto, a ti njoj kaži: u pičku materinu. I tako sam ja prvi put čula od svog deteta psovku picku matejinu. I nimalo mi nije bilo slatko, niti interesantno, već sam bila mnogo ljuta. Vrlo strogo sam rekla komšinici da ne može moje dete da uči da psuje, na šta ona nije mnogo uzimala naum, već je umirala od smeha ponavljajući joj da ova slučajno ne zaboravi. Shvatila sam da nikako nema vajde da ženi kojoj je to uopšte palo na pamet da uradi objašnjavam da to nije lepo, pa sam, nakon što je otišla, sela da popričam sa svojim malim detetom kao da je veliko. Rekla sam joj da to više ne govori jer je ružno. I da svaki put kad komšinica kaže da to uradi, da ona prosto ignoriše i kaže da neće. I zamislite: uspelo je! Sledeći put rekla je: neću. 1:0 za mene.

Učiti tuđu decu da psuju, naročito ako su prethodno zamoljeni da to ne rade - to prosto nije fer. I jako je teško to rešiti kada to rade neki bliski ljudi, koje ne želiš možeš tek tako da izbaciš iz života.  Ali eto predlažem da porazgovarate s detetom. Razumeće. Ako je razumelo da treba da ponovi nešto, razumeće i da ne treba da ponovi nešto. Možete biti i kreativni i s detetom smisliti da kaže nešto smešno. Kad ti kažu da kažeš govno, a ti reci kupus. hahaahaIli tako neku foru smislite da detetu bude jednako interesantno  i još da se oseti kao da je nadmudrio svog izazivača (kao što i jeste). Taman dobra priprema: jednog dana će tako raditi neke stvari koje će ga drugi (recimo drugari) nagovarati da uradi, ali ono će misliti svojom glavom i neće uraditi ili kazati nešto samo da bi dobilo aplauz.

Kad drugi uče svoju decu da psuju
Možemo primetiti da je za nekog učenje dece psovanju apsolutni hit (da, neki kače i na jutjub, pogledajte ako ne verujete). I to je njihova stvar. Uče svoju decu ružnom ponašanju. I to će pre ili kasnije shvatiti. Ili neće. I to je njihova stvar. (aha, rekla sam to već, nema veze)

Kad mi učimo svoju decu da psuju
Hm. Čekaj, pa mi mislimo da psovanje nije lepo i da deca ne treba da psuju. Naravno da ih nećemo učiti.
Naravno.
Nećemo reći: kaži to i to. Pa nismo ludi. Ali ćemo u njihovom prisustvu izgovarati pogrdne reči. Psovaćemo. Jer smo od krvi i mesa i dešavaće nam se da sto puta opsujemo pred njima. A oni uče od nas. Upijaju. Slušaju nas. Oponašaju.
Ne znam jeste li nekad gledali Luija (evo najnovije od njega), ali baš je ovde pričao malo o psovanju. Ima interesantan momenat kad kaže kako ne treba psovati pred decom, ali mu se nekad omakne, recimo: Izvoli jebenu supu. Pa to je urnebesno smešno. Naročito kad on to kaže, i naročito deci.


Ali meni nije bilo urnebesno smešno kad mi je Gala jedan dan onako usput rekla da joj zavežem jebenu pertlu. AAAAAA! Pa sigurno nije od Luija čula reč jebeno. A i da jeste, rekla bi na engleskom. Pitam je otkud joj ideja da tako nešto kaže, na šta mi ona veli da ja to nekad govorim kad se iznerviram (ajaaaoj), a ona se iznervirala jer je sto godina pokušavala da veže pertlu i na kraju, eto, opsovala. 
Ups.
Šta sad? Šta sad? Misli, misli. Budi pametna, ali mnogo, jer je sad porasla, ne možeš da je mažeš. 
- Znaš kako, ljubavice, mama nekad u afektu opsuje. Ali nećemo da psujemo. To nije lepo.
- Važi.
Nekoliko dana kasnije: već spomenuta ružna reč opet je izašla iz njenih usta, ali odmah posle tri sekunde usledilo je:
- Mama, izvini, bilo je u afektu. 
WTF! (Okej, psuje, ali je elokventna, tešim se)
- Ovako: ne može ni u afektu da ti se desi! 
- A tebi može, a? 
- Jeste, meni može! Ja sam velika i može nekad da mi se omakne! I ti kad budeš velika, i budeš imala decu, i ti "u afektu" slobodno opsuj.
- Nije fer, to će biti tek kad napunim 16. 

Šesnaest? Hm.  Zadovoljno mislim kako imam još minimum deset godina da je naučim gde i kad sme da psuje. Ako baš mora. 

A njen tata mora. Ne poznajem čoveka koji lepše od njega ume da priča, a opet voli da ubacuje kojekakve psovke i da ih naglašava kao da su u najmanju ruku nekakvi epiteti bez kojih bi rečenica bila siromašna. Primera radi: Kako je lep ovaj sendvič, bemtisveca.
- Stvarno? Bemtisveca sad? U tom kontekstu? Pred decom?
- Hajde, opusti se, velike su, a i već smo ih naučili da nije lepo psovati i neće to ponavljati.
Nekoliko dana kasnije, naravno da su ponovile, ne znam ni koja, ne znam ni u kom kontekstu. Objašnjavala da bemti nikako ne govorimo. Sveca smemo pominjemo, da, ali u nekom drugom kontekstu.
Dakle, idemo težim putem, prvo ih naučimo nešto što ne treba pa ih onda opominjemo da to tako ne treba. Vrlo logično. Not, ali dobro.

Kad smo već opsovali
Najbolje je da to ne uradimo. Ali ako nam se ipak omakne...
Ako niko od dece ništa ne prokomentariše, jes! Mada, s druge strane, o neee, jer je to možda i znak da vam (nam) se verovatno prečesto omakne čim oni to više ni ne konstatuju.
Ups, neću više!
Ako im ipak nije promaklo... Naravno da nije fer da kažemo da mi možemo a oni ne mogu. Rekla sam to Gali onomad za jebeno jer nisam ništa pametnije znala da kažem.
Kad sam malo porazmislila, skontala sam da nije loše da ih pohvalim kako je baš lepo što su mi skrenule pažnju da to nije lepo. Onda one budu velike i pametne i znaju bolje od mene, i to ih podstiče da zadrže status onih koji ne psuju pa mogu da kenjaju popuju onima koji ne mogu da se odupru želji da ispljunu neku psovku. Naročito Takođe ih pohvalim i kad mi prijave da tata psuje. Mada ga u poslednje vreme ignorišu (možda su pročitale negde da će prestati da psuje ako ne budu obraćale pažnju na to).
Iako me muž ubeđuje da se opustim i idem dalje, i dalje mi ne ide. Pa sam onda morala da smislim kako da na razne načine zaobiđem psovke i uopšte ružne reči. Evo nekoliko najčešćih načina kako se borim sa psovanjem pred decom. Navedeni događaji su istiniti, sa pokojim dodatkom fantazije da održi pažnju čitaocu.

Kako da zaobiđemo psovanje


Ironijom protiv psovanja (ružnih reči)

Dok vozim kola (s decom ili bez), obično pevam.
Sve dok neko na raskrisnici iz suprotnog smera ne da žmigavac tek nakon što je skrenuo (?!) i time mi oduzeo dragoceno vreme za skretanje. Tad prestajem da pevam i iz mene vapi da izleti: kretenu i debilu. Ali ne, ne dam da izlete. A moram nešto da izustim ili bih pukla.
- Mnoooogooo si pametan! Tako je, reci ti meni da si skrenuo kad si već skrenuo!!!
- Mama, a nije pametan, je li?
- Nije! Naravno da nije.
- A što si onda rekla da jeste?
- Zato što mi ironija mnogo pomaže da izrazim svoju trenutnu frustraciju.
I tako su deca naučila šta je to ironija. Da sam opsovala, ovu stilsku figuru naučili bi tek u školi u nempojmakomrazredu.
Šalu na stranu, ne kažem da je ironija sjajna, ali morate priznati da je bolja od kretenuuu, idiote, bahati stvore!
I ne, ne mogu u tom momentu da mislim da je osoba slučajno zaboravila da uključi žmigavac na vreme (što se svima može desiti, znam).

Bogaćenje (dečjeg) rečnika umesto psovanja

U levoj traci, jedinoj predviđenoj za skretanje levo, zaustavlja se auto, pali sva četiri, izlazi lik koji pretrčava ostrvce i staje u red ispred trafike. Hm. Umesto da, dok trubim, konstatujem kako je bahati skot, govorim: 
- Vidite kako je čika stao ovde da ne možemo da prođemo i otišao da kupi nešto? 
- Aha. 
- Pa je l to lepo? Da niko ne može da prođe i da sad svi mi ovde stojimo zbog njega jednog. 
- Nije.
- Moramo da poštujemo druge ljude i njihove potrebe, bla bla bla...
- Pa da, baš je bezobrazan.
- Jeste, on je baš bezobrazan, ali još bolja reč je bezobziran.
- A šta to znači?
- Znači da se ne obazire na potrebe drugih.
I tako smo usvojili pridev bezobziran umesto imenice skot. Najs. (A ako vas baš zanima šta je bilo sa skotom: vratio se posle dva paljenja zelenog i crvenog, seo i otišao u pravcu Temerinske i od onda mu se gubi svaki trag).

U peršun umesto u materinu

Verujem da ćete se složiti da se ponajviše psuje u saobraćaju. Kao i kada nam nešto ne ide od ruke. Mučiš se nešto mučiš, I onda ti lepo dođe da kažeš: e u pičku materinu. Ili ponavljaš, trubiš i niko od dece te ne konstatuje. Prirodno je ali i nekulturno i neprimereno  da ti dođe da ih sve pošalješ odakle su došli.
Pa šta onda? Vratimo se malo u detinjstvo. Sigurno se sećate da su bake govorile: idi u peršun. Bake nisu želele da budu proste pa su nas tako galantno terale u peršun. I nema ljutiš. I još ti ostane toplo oko srca kad je se setiš kako psuje.
Pride, reč peršun je toliko smešna u tom kontekstu da možete sebe odobrovoljiti izgovaranjem peršuna umesto druge reči na p.

Ujedi se za jezik kad ti dođe da opsuješ

Meni ovo, jebiga, ide najteže, jer dobro znam da ćutim, ali samo ponekad, kada jedem i kada spavam, onda ne priiičaaaam.. A vi, eto, probajte. I javite uspeva li.


Kako vama ide borba protiv psovanja (pred decom)? Uči li neko vašu decu da psuju i kako izlazite s tim na kraj?