Претражи овај блог

субота, 25. новембар 2017.

Doza zahvalnosti - deo večernjeg rituala s decom

Pre neki dan bio je Dan zahvalnosti. Mi u Srbiji nemamo baš mnogo veze s tim, ali kad imaš muža koji radi za američku kompaniju, onda je to praznik: dan kad nam je tata slobodan i dan koji je poseban za nas jer možemo čitav dan da provedemo zajedno.

Sasvim slučajno, ne tako davne 2014. godine, počeli smo da slavimo Tenksgiving. Kako smo od ovaj američki državni praznik spontano pretvorili u svoju slavu, možete pročitati ovde. No, neću se ovog puta baviti Danom, već ću pisati o Zahvalnosti. I to dečjoj.

Pre neke dve godine, uvele smo, sasvim spontano, jednu novinu u ritual pre spavanja. Posle kupanja i ispričane ili pročitane priče, počele smo da razgovaramo o tome šta nam se tog dana najlepše desilo, kao i šta nam se tog dana najružnije dogodilo.

Posle nekoliko dana bila sam oduševljena šta sam sve od njih čula. Počela sam da saznajem stvari koje na drugi način ne bih uspevala. Jer pitanja poput onog kako im je bilo u vrtiću, shvatila sam vremenom, nisu baš inspirativna i uglavnom bih dobijala odgovor: super ili dobro.

Pa sam tako čula kako ih je neka drugarica povredila nekim ružnim komentarom, kao i koji gest nekog drugara ih je mnogo obradovao. Takođe, ni one nisu ostale praznog tanjira: na meniju su bile moje kuknjave kako me je neko iznervirao, šta me je tog dana rastužilo, kao i šta me je usrećilo. I na kraju bismo samo jedna drugoj rekle laku noć i zaspale.

Međutim, jedne večeri posle ispričanih lepih i ružnih stvari izjavila sam i na čemu sam zahvalna tog dana. Tome se pridružila i Gala, a ni Marta nam nije ostala dužna.

I tako sam došla do ideje da uvedemo i dozu zahvalnosti u večernji ritual.

Jer, kao i oni, kao i mi, odrasli, uzimaju sve zdravo za gotovo. Od toga što mogu da šetaju i trče, preko toga što imaju mamu i tatu, do toga da dobiju za rođendan šta god požele (skoro). Naravno da, kad se razbolimo, jedino želimo da ozdravimo, i da kad ozdravimo, opet želimo milion stvari. I ne mislim da te želje treba da nestanu, ali samo da treba više da budemo zahvalni na svemu što imamo, umesto što stalno stremimo za onim što nemamo.

Isprva, njihovi odgovori su se uglavnom odnosili na neke spoljne događaje, da ne kažem materijalne stvari: recimo zahvalni su što im je baba Maca kupila kinder jaje, ili što im je neka drugarica dala igračku u vrtiću da se malo poigraju. Što je okej; bila sam srećna što su ipak zahvalne što su dobile neku igračku, što im se to ne podrazumeva, međutim želela sam i da im pomognem da shvate da postoje i mnogo važnije stvari koje treba da cenimo a o kojima često ne razmišljamo.

Nisam im sugerisala na čemu treba da budu zahvalne, već su same počele da menjaju svoje priče slušajući moje.

Slušale su mene kako sam zahvalna što mi se mama oporavlja posle teške operacije, što sam srećna što imam njihovog tatu kog mnogo volim, što živimo u divnom i toplom stanu, što imam njih dve koje su žive i zdrave...

Pa su tako i one počele da budu zahvalne što su im babe i dede žive i zdrave, što "baba Nada sada može da kaže celu rečenicu a da je razumem", što se tata i ja volimo i što smo srećna porodica, što imaju šta da obuku...

Evo, pre neko veče je Gala rekla da je jako srećna što nikad nije gladna. Bila sam iznenađena otkud joj to odjednom, ali sam se nakon toga setila da smo tog dana srele jednog dedu koji je rovario po kontejneru i posle tražio 20 dinara za kiflu. Očigledno da ju je to podstaklo da shvati kako je srećna što nikad nije gladna. I što uvek ima šta da jede, za razliku od toliko dece...

Verujem da to nikad ne bih čula od nje da nemamo ta svoja mala prepričavanja pre spavanja.

U jednom trenutku sam pomislila: nije li to možda previše briga za njihove glavice; da ih možda ne opterećujem tim "teškim temama"... Priča o svađama, gladi, nemaštini, smrti... Međutim već sledećeg trenutka sam shvatila da ne izgledaju nimalo uplašeno od bolesti, niti zabrinuto da će biti gladne ili da će im se nešto ružno dogoditi.

Vidim dve bezbrižne devojčice koje uče da budu zahvalne. Kao što ja učim (između ostalog i na blogu Jelene Pantić).

Danas sam zahvalna što sam uspela da napišem tekst, pored selidbe, mašine za sudove koja se pokvarila, zuba koji je počeo da me boli i dece koja me stalno prekidaju i nešto zapitkuju. Što sam uspela da pronađem vremena da podelim sa vama naš ritual nadajući se da će vas inspirisati da uvedete dozu zahvalnosti pre spavanja ili barem razmislite o tome na koji način biste mogli da podstaknete decu da budu zahvalnija.

Kako bi sutra bili srećniji i zadovoljniji ljudi.



четвртак, 16. новембар 2017.

Virtuelno MOMalisanje (moralisanje mama)

Na svakom ćošku (čitaj: na internetu) možete čuti (čitaj pročitati) iznošenje do detalja neke situacije a potom konstatovanje kako to nije u redu.
Evo primera: idem juče ulicom i neka žena viče na dete svašta mu govori ja tako nikad ne bih pričala sa svojim detetom i treba da je bude sramota šta je kog đavola rađala decu kad je takav debil od žene.
Evo i drugog: pre neki dan u tom i tom tržnom centru dete ide i plače za mamom jadno vrišti ona ni da se okrene gleda po buticima i ignoriše jadno dete došlo mi je da dođem i da ga zagrlim i poljubim kakvog sveta ima sačuvaj me bože evo već dva dana ne mogu da prestanem da mislim na tu strašnu scenu pa sam morala da vam se požalim
Evo i trećeg: danas u socijalnom ulazi gospođa sa dvoje dece jedno u kolicima i sva se važna gura i ide ispred ljudi pola njih matori babe i dede i ja koja imam troje kod kuće pa ih nisam dovodila nego sam zvala svekrvu da dođe iz rumenke da ih čuva da bih obavila šta imam u gradu a ne da vodam jadnu decu po ovom vetru i kiši da bih pre stigla na red stvarno sve smo majke ali ima i tih što stvarno više misle na svoje dupe nego na jadnu decu
Evo i četrvtog: ne mogu čudom da se načudim drugaricina komšnica i njen muž će ostaviti bebu kod kuće s babama i dedama i otići će na zimovanje sa ekipom i to ne na kopaonik nego u austriju ej znaš ti gde je to i šta su kog đavola i rađali dete kad ne mogu da mu se posvete evo ja tri godine nisam izašla u grad ni kod babe i dede mi deca nisu spavala a kamoli sedam dana kuda ide ovaj svet?!
Namerno napisano sve malim slovima jer su takve izjave, pored toga što su prepune nerazumevanja i nedostatka empatije, prepune i raznih pravopisnih grešaka. I da ne bih ja sad moralisala i pravila se važna što znam šta se piše zajedno a šta odvojeno, hajde da se fokusiramo ne na formu, već samo sadržaj.
Već smo apsolvirali da svaka mama ipak zna najbolje za svoje dete. Možda. A u slučaju i da ne zna, onda to bolje zna neka druga. Ili treća, koja možda i ne zna bolje, ali zna da ova prva to nikako ne radi kako treba. Zašto?
Da li pljujemo druge jer mislimo da znamo bolje? Ili pljuvanjem drugih možemo da istaknemo kako smo mi bolji? Ili smo toliko nezadovoljni sobom da nam je potrebno da istaknemo nečiju grešku kako bismo se malčice manje osećali loše? Ili nam je toliko dosadno u životu da nemamo pametnija posla nego da gledamo tuđa i da im sudimo?
Na osnovu čega? Jedne scene koja može da se gleda iz sto i jednog ugla?
Možda je mama iz prvog primera prekrasna majka koja je u panici počela da se dere na dete, što inače ne radi i posle se izvinila detetu i pokajala što mu je u afektu izgovorila neke grube reči. Hoćete da kažete da je stopostotni debil, iako nikad niste popričali sa njom? Hoćete da kažete da nije trebalo da rodi dete? Hm. Razmislite još jednom.
Možda se mama iz drugog primera naljutila na dete i rešila da ga ignoriše jer je to njen način postupanja kada dete ima tantrum. I ne uživa gledajući u izloge nego broji sekunde kad će stići tata da idu kući nervirajući se što još nije izmišljen teleport pa da već bude gajbi. I možemo koliko hoćemo da nam se ne sviđa možda njen pristup i to da pomislimo, ali ko smo mi da komentarišemo nju, i da ocrnimo njeno celo biće zbog scene koju smo videli u prolazu, ne znajući ni pozadinu priče, ni delić njenog života.
Možda mama iz trećeg primera nema baš nikog da joj čuva decu i hitno je došla da sredi mužu knjižicu jer je kod lekara. Sigurno niko ne bira da vodi decu da bi išao svuda preko reda. A i da bira, ko smo mi da određujemo da li je ona zaslužila da ima dete?
Možda mama iz četvrtog primera nije neko za koga bismo rekli: vau, pa ona je divna mama! Jer pobogu, ostavila je dete nekome nakon porođaja. I otišla da uživa. Ali opet, mi ne znamo maminu priču. Ne znamo da li je ona imala rizičnu trudnoću u kojoj je ležala sve vreme, potom težak porođaj pa postporođajnu depresiju. Neke mame u tom stanju naškode svojim bebama. Neke mame u tom stanju oduzmu sebi život. Neke mame u tom stanju pokušavaju da se izbore da se nasmeju jednog dana. Možda je ovo njen način da se vrati k sebi. A sad, da ne bi bilo kao da je postporođajna depresija jedino opravdanje za ostavljanje bebe i odlazak na odmor: šta ako joj se samo išlo? I otišla je. Jeste neuobičajeno, jeste čudno, ali zašto je komentarišemo? Šta nas nagoni na to da se bavimo njom i njenim odlaskom na zimovanje? Je li to možda naša neostvarena želja jer nismo mrdnuli od kuće dve godine a mrdalo nam se? Je li možda naša potreba da tako sebi pokažemo da smo bolja mama ako smo kod kuće s detetom? Ili ovog trenutka nemamo važniju stvar kojom bismo se bavili osim da mislimo na to šta drugi rade pogrešno ili još gore - ne rade ono što mi mislimo da treba.
Već sam pisala o nekulturi ponašanja u diskusijama na netu, ali ovde čak ni o tome nije reč. Ovde se čak ljudi ne prepiru. Osoba iznese događaj koji teško da može da se opravda (mada bi mogao kada bismo se potrudili), i sve osobe ispod je podržavaju. I svi su bolji od groznog objekta koji je glavni subjekt opisane radnje. I retko ko ga razume. Ako ga i razume, preskoči temu jer je svestan da bi branjenjem dotičnog ocrnjenog dospeo na istu listu.
I ovo moje osuđivanje mama koje osuđuju druge mame može se shvatiti kao virtuelno momalisanje. Kao da sam mnogo super što uviđam koliko one nisu super jer su olako nekog osudile. Kakav začarani krug osuđivanja... Ima li izlaza? Možda.
Kad bismo pokušali da nekog bolje razumemo.   
Da sledeći put, kada otkucamo nešto i oštro ga iskritikujemo, pokušamo da pročitamo iz ugla te osobe i da je doživimo kao ljudsko biće koje greši. Ne po svaku cenu da je opravdamo, ali da pomislimo: možemo li da je razumemo? Ako možemo, sjajno, brišemo post. Ako ne možemo, i rešimo da objavimo, da li mislimo da će nam drugi pomoći da je razumemo? Ne? Sjajno - brišemo post. I upražnjavamo mesto nekim divnim temamama koje čuče u svakom od nas i čekaju da se o njima piše, pardon kuca. 
Razmislimo pre nego što pritisnemo ENTER. Nakon ulaska u svet osude, teško da ćemo moći lako da izađemo. 

понедељак, 13. новембар 2017.

Mamička u izlasku

Ovo je druga u nizu priča o Mamički. Ima toliko priča o deci koja su u raznoraznim situacijama: od Hajdi koja je te kod dede na planini, te na moru, preko Kaće koja čas ide kod zubara, čas je dobila sestru, čas brata, do Milice čiji su se roditelji posvađali ali to ne znači da je ne vole... Dakle, sve su to mnogo slatke i poučne pričice namenjene deci da lakše prebrode neku situaciju ili da im približe i dočaraju kako da se najbolje snađu u nekoj sitauciji. A pošto smo mi valjda velike (mislim na nas, mame), ljudi očito misle da za nas tako nešto nije potrebno. Te stoga ne nalazimo nikakve priče ili ne daj bože slikovnice "Mama (i tata) na Zlatiboru", "Mama u bolnici", "Mama na koncertu"... No, rešila sam da ispravim tu nepravdu, te se malo pozabavim time, kao mama koja se u toj situaciji našla ili kojoj je druga mama šapnula šta ju je snašlo, ili koja je upotrebila maštu i zamislila kako bi to bilo kad bi bilo...
Napomena: ne želim da mamama koje su tek postale mame pravim zazubice, niti da ih inspirišem da pobegnu od svojih beba i đuskaju do jutra. Pričam o izlasku kada su deca već dovoljno porasla a vi imate slobodno veče.


Svi već znaju kako i mi, mame, imamo dušu. I kako, naravno, nismo samo mame, međutim često umemo to da zaboravimo. Tako se lako srodimo s tom ulogom da čak potpuno zanemarimo ove ostale. One nam postanu manje važne, i vremenom se toliko poistovetimo s njom da nam bude čudno kad radimo nešto samo za sebe, a ne zarad svoje dece.
"Ne mogu da se setim kad sam poslednji put izašla u grad!" "Da odem nekud bez dece? Kao Mamička što je otišla na produženi vikend? Ne mogu ja to." Zvuči vam poznato?
Ako deca i odu kod babe i dede za vikend, mame obično svoje slobodno vreme koriste da pospreme, popeglaju, skuvaju nešto za sledeći dan... Biraju da budu korisne, i retko koja će odabrati da se zabavi. Aha: deca nisu tu i ja ću sad dići sve četiri uvis i gledaću TV dok se boje ne rastope. Ili naručiću hranu i čitaću knjigu ceo dan. Ili idem da đuskam celu noć. Nou vej!
Mislim pametnije joj je da sve to sredi i sebi olakša narednu radnu nedelju, nego da izađe, i posle još bude nenaspavana.
I sama sam bila pametna. A onda sam rešila da prestanem da budem pametna (čitaj efikasna, praktična, produktivna itd), i počnem da budem opuštena.
Subota je. Marta je sasvim slučajno ostala kod babe i dede. Nije baš od one dece, poput Gale, koja jedva čekaju vikend da uživaju dok im baba i deda titraju. Više voli da bude sa roditeljima, i da spava u njihovom zagrljaju. Ali eto, rešila ženska. Prvo mi je palo na pamet: vauuu, moći ću lepo natenane da pakujem kutije za selidbu, možda nešto i napišem, a stići ću i da čituckam Vidojkovića. A usput ću srediti kuhinju i kupatilo, što već danima ne stižem. A onda sam listajući FB naletela na događaj, da ne kažem ivent: 80' Party. Vauuu, kako mi se đuska.
Inače, moji izlasci su se sveli na koncerte bendova koje baš volim (na koje nekad idem i s decom) ili kućne žurke (ćitaj sedeljke gde se popije koje pivce i sluša neka mjuza). Izaći u klub - zašto? Ne znam ni šta bih radila tamo. Međutim, sama pomisao na osamdesete tera me da mrdam guzicom i da me svrbe stopala.
Jedan SMS drugarici - poslat. Vacap poruka drugoj drugarici - done. Već razmišljam: kako nisam ranije znala za žurku, da su mogle da isplaniraju, garant je sad kasno da se spreme i krenu. Posle nekoliko minuta oba potvrdna odgovora. Jeeees! Mužu pristižu drugari da se malo druže i posede. Među njima i jedna mama. "Hej, oćeš na žurku, osamdesete, da đuskamo?" Bez trenutka razmišljanja: hoće, nije izašla sto godina, i baš bi joj prijalo.
Tek sam, kad su počele da pristižu, skapirala da se međusobno ne znaju. I to mi je posebno bilo interesantno. Nismo bile ekipa koja se godinama druži i znamo sve jedna o drugoj, već smo bile devojke (čitaj mame) koje su izlazile u provod.
Sledeća scena: u klubu smo i đuskamo. Satima. Svaka u svom filmu.
Opuštene i rasterećene.
Vidno euforične i presrećne.
U jednom trenutku, gledajući svaku ponaosob kako igra, nisam mogla a da se ne zapitam: da li smo na trenutak uspele da pobegnemo od svoje mameće uloge? I da ne pričamo o razvojom savetovalištu, domaćim zadacima, vrtićima, nicanju zuba... Ne znam za njih, ali ja sam se osećala kao ja. Ogoljena od svih uloga: i supruge koja zvoca, i roditelja koji bira najbolji metod za odgajanje deteta, i superdomaćice, i supertrudnice, i superporodilje...
A vi? Uspevate li nekad da se izmigoljite iz te uloge i zabavite se? Ili mislite da vam takav luft (luksuz) nije potreban.

PS Narednog jutra razmenjivale smo poruke o utiscima i izvele zaključak: moramo da ponovimo izlazak!

среда, 01. новембар 2017.

Spisak nepotrebnih stvari za bebu

Upozorenje: Ovo nije tekst za mame koje vole da pazare. Ako uživate u kupovini i predstavlja vam zadovoljstvo da šopingujete svašta, te ste sigurne da se nećete sekirati mnogo ako vam posle nešto od toga ne treba, preskočite ovaj tekst. Ovo je tekst za mame koje žele da kupe samo ono neophodno. Nebitno da li zato što nemaju dovoljno novca ili ne žele da ga utroše na nepotrebne stvari.

Sastavila sam spisak nepotrebnih stvari za bebu. Na njoj se nalazi skoro sve sa spiska neophodnih stvari. Kako to? Pa lepo. Retko šta je bebi koja ima mamu neophodno s tih spiskova, koji su iz dana u dan sve veći. Da, neke stvari su potrebne, ali možda samo desetina od onoga što se nalazi na spisku.

Spisak iz 2010.
Kada sam se prvi put porađala,na spisku stvari za bebu nalazilo se 30-ak artikala, a sada možete naći i duplo više a skoro sam naletela i na jedan sa više od 70. Zamislite. A onda nakon što zamislite, pokušajte da se zamislite nad tim stvarima i da dobro promislite šta vam je od tih stvari ZAISTA neophodno.  
Da, bilo je zamišljeno da napišem 30 stavki sa ogromnog spiska koje vam nikad neće zatrebati. Ali problem je u tome što su sve bebe drukčije, kao i sve mame i ne postoji univerzalni spisak stvari koje vam nikad neće zatrebati, ili univerzalni spisak stvari koje će vam sigurno biti potrebne. Stoga, ja bih da zajedno vidimo šta je to što nekim mamama treba a nekim ne, odnosno da vam pomognem da sami, na osnovu svojih potreba i želja, napravite svoj spisak stvari.

Za ishranu
Ukoliko majka želi da doji i ima nameru da u tome uspe, na njenom spisku ne treba da se nalaze: flašica (kao ni rezervna cucla za flašice), četka za pranje flašica i cucli, stalak za sušenje flašica, duda, kao ni kutija i lančić za cucle, silikonska bradavica, a neće joj biti potrebno ni adaptirano mleko... A bogami ni pumpica za izmlazanje. Ajmo redom.
Nema potrebe da bebi koju nameravate da dojite kupujete flašicu. Jer ona će sisati. Da, možda će biti potrebno neko vreme da se uhodate s dojenjem, ali ako i budete imali poteškoća (obratite se savetnicama za dojenje), flašica će tu samo odmoći. Da, ima beba koje bez problema sisaju i piju na flašicu, ali se vrlo lako može desiti da beba posle pijenja iz flašice odbije dojku ili počne nepravilno da uzima dojku (konfuzija bradavice) a vi to svakako ne želite. Ako od nekoga i dobijete savet da bebi date flašicu posle podoja da biste znali je li dovoljno jela, bolje pitajte da vam pomogne da beba dobije mleko iz dojke. Svaka mama se u nekom trenutku brine je li joj beba gladna, pa nije na odmet da pročitate tekst Ako sumnjate da je beba gladna.
Ako vam kažu da će vam ipak trebati flašica: za čaj protiv grčeva ili vodu, pročitati ovaj tekst.
Cucla vam ne treba pre porođaja. Jer nije preporučljivo da se koristi dok se ne uspostavi laktacija. Ako i posle uspostavljanja laktacije poželite da uvedete cuclu, lako ćete je kupiti. Sva oprema koja ide uz flašice i cucle neće vam trebati, pa tako možete precrtati sa spiska i sterilizator, grejač za flašice, četkicu za pranje flašica i cucli i ostale sitnice koje idu uz to (našla sam 15 stavki koje vam neće biti potrebne ako ste odlučili da dojite). Iako su vam možda rekli da kupite silikonsku bradavicu jer imate male ili uvučene bradavice, ne mora uopšte značiti da će vam zatrebati. Beba sisa dojku, a ne bradavicu, i jedina je razlika što će mama morati da ima više strpljenja oko nameštanja bebe na dojku. Silikonske bradavice su vrlo, vrlo retko potrebne (i korisne) a pored toga, mogu napraviti isti onaj problem konfuzije bradavice.
Kutija adaptiranog mleka "za svaki slučaj" nalazi se na svim spiskovima. To vam u startu stvara sliku da će vam možda ipak zatrebati, a i mnogo je lakše posegnuti za nečim što imate u kući nego za nečim što nemate. Uopstalom, uvek možete otići do neke apoteke ili prodavnice i kupiti ako se ustanovi da vam je neophodno. Ali vam ne bih savetovala da to radite na svoju ruku i dajete bez konsultacije sa pedijatrom. 
Što se tiče pumpice za izmlazanje, ona je potrebna najčešće samo onim majkama koje su odvojene od beba ili koje iz nekog razloga ne mogu da sisaju. O isključivom izmlazanju možete pročitati ovde. Višak mleka, ako budete imali napete grudi, možete izmusti ručno, a ovo je vrlo koristan video.

Za uspešno dojenje nije vam potrebno ništa sa spiska, ali je potrebno pripremiti se psihički i edukovati se što više. Ne raditi stvari zato što vam je tako neko rekao, već znati zašto nešto radite. Kada vam je jasno zašto nešto radite kako radite, onda nećete mnogo pogrešiti. Preporučujem da posetite sajt Savetovališta za dojenje Udruženja Roditelj, da posetite našu besplatnu radionicu u Novom Sadu, Kuli i Beogradu i pogledate filmić Mliječna staza, koji je napravila Udruga Roda iz Hrvatske a koji će vam pojasniti kako dojenje funkcioniše.

Za spavanje
Kolevka moje mame iz 1961, koju su tata i mama ofarbali
E sad ide najveći šok: zapitajte se da li vam je potreban krevetac. Da mi je neko rekao da mi nijedno dete neće spavati u krevecu (i da jedno neće želeti ni trenutak da provede u kolicima), rekla bih mu da laže. Ili kulturnije: nemojte pričati koješta! Srećom pa sam pozajmila krevetac (hvala, Sonja). Prva beba je prvih mesec dana spavala u krevecu, ponekad, a posle toga nikad. Čim je spustim, plače. Što bi babe rekle, kao na žeravicu da sam je spustila. I tako je završila u našem krevetu. Ja nisam morala da ustajem sto puta da je dojim i spuštam u krevetac, pa opet uspavljujem i opet uzimam, već smo svi spavali fino u krevetu. Drugo dete nismo ni pokušavali da smestimo u krevetac. Služio nam je za odlaganje stvari i igračaka. I nisam redak slučaj. Čak u mojoj okolini ima više mama koje su spavale sa bebama u krevetu nego onih čija su deca spavala u krevecu. E sad, bilo bi idealno kada biste imali od koga da nasledite krevetac. Ili barem pozajmite na mesec-dva da vidite kako ide spavanje u njemu. Ako na tavanu imate svoj krevetac kad ste bili mali, ili kolevku, možete ih prefarbati i samo uzeti novi dušek.
Ali pre toga razmislite o tome kako se osećate kad mislite o zajedničkom spavanju. Vi volite da spavate s nekim. Bebe to obožavaju. Mirnije spavaju, manje se bude, spokojnije su. O dobrobitima zajedničkog spavanja, možete pročitati ovde. Naravno, važno  je informisati se o čemu treba voditi računa kada spavate sa svojom bebom u krevetu. Evo i teksta doktora Sirsa o povezujućem roditeljstvu i sigurnosnim merama.

Ako odlučite da beba spava u vašem krevetu, onda ćete se rešiti sedam stavki sa spiska, što nam ostavlja još 55 stvari sa spiska koje treba da vidimo hoćemo li kupiti ili ne.

Mnogi roditelji rade mnoge stvari a da i sami ne znaju zašto. Najčešće je to zato što im je to rekao neko iz okoline, ili zato što je slučajno neka knjiga o odgoju dece došla do njih, ili zato što su njih tako odgajali. I zato je potrebno potražiti metodu odgajanja deteta koja vam odgovara. Da znate zašto želite da beba spava u krevecu ili kod vas u krevetu.

Za prevoz od tačke A do tačke B
Što se tiče kolica, ona su i za spavanje i za vozanje. Lagala bih kad ne bih rekla da mi je bilo sjajno što je prva ćerka želela da bude u kolicima. Nosila sam je u marami kad bih išla u kratke šetnje, do radnje i slično, ali mi je bilo jako zgodno kad bismo išle u duge šetnje, kada bi divno spavala u kolicima. Takođe, kolica su zgodna i za pijacu jer može dosta stvari da se ponese. Ali neke bebe prosto neće. Trudila sam se mesec dana s drugom ćerkom da je nekako privolim, ali nije vredelo. Završavalo se tako što je nosim i guram prazna kolica, i nemam slobodnu ruku da dam starijoj ćerki. Laknulo mi je kada sam ih izbacila iz upotrebe i prešla samo na maramu. Dakle, i za kolica bi bilo sjajno da možete da dobijete, ili barem da kupite neka polovna. Ako beba ne bude htela da ih koristi, biće vam manje žao nego da ste dali gomilu novca (Ivana, sećaš se svojih kolica i Tiće koji je sve vreme pokušavao da izađe iz njih?).
Polovna kolica kupljena
povoljno preko interneta
Takođe, važna stavka što se tiče kolica: uvek birajte praktična kolica, koja su što lakša za baratanje: u liftu, uz stepenice, koja mogu da stanu u gepek i slično. Jer mame obično biraju što veća i udobnija (čitaj kvalitetnija) kolica, zaboravljajući pri tome da je mnogo važnije hoće li moći same u šetnju s bebom ili hoće li moći da uđu u lift ili ih ponesu uz stepenice ako nemaju lift. Mi smo kupili baš lepa kolica, ali poprilično glomazna za naš stan i baš su nam bila kost u grlu u hodniku.
Bilo bi idealno kada biste imali i kolica i nosiljku (maramu ili neku ergonomski ispravnu nosiljku: za više informacija o nošenju beba, pogledajte grupu na FB). Jer bebe vole da su pored mama, da se nose, i mnogo je lakše bebu staviti u maramu i otići do pekare nego ići kolicima, naročito kad živite u zgradi i nemate baš kolica-frendli ulice u kraju).     
Auto-sedište je jedna od retkih stvari koja vam je neophodna od prvog dana. Jer je u pitanju bebina sigurnost. Kao što ste vi vezani pojasevima, tako beba treba da bude smeštena u auto-sedište. U ovom tekstu možete pročitati o auto-sedištima, a ispod teksta je brošura o pravilnoj upotrebi. A kod Milene na blogu možete pročitati koje su to najčešće greške koje roditelji prave kada je vožnja dece u pitanju.

Odeća
Kada sam skoro pitala mame da mi kažu šta su to kupile za bebe a nikada nisu koristile, među njima je bilo mnogo stvari, i skoro sve su bile različite. Dok je jednoj benkica bila nepotrebna, drugoj je bila nezamenljiv komad odeće i najlakše za presvlačenje; dok je jedna hvalila džak za spavanje, drugoj nikako nije bio zgodan ni za presvlačenje, niti je bebi prijalo. Unapred je teško znati šta će bebi odgovarati ili ne, ali barem možete isprobati i videti šta se vama čini kao dobra stvar. Pored toga što možete od neke drugarice pozajmiti koju krpicu za bebu (jer one zaista prvih meseci nose po dve-tri nedelje jedan broj, i retko kada mama stigne sve da im obuče šta ima, a ne dva puta), možete probati dok ste trudni na nekoj bebi da je obučete i videti šta vam deluje jednostavno za korišćenje. Prvorotke često prvi put u životu presvuku baš svoje dete i shvate da su im zgodne štramplice a da su džabe uzimale čarapice jer su retko nosile pantalonice i bodiće; zaključe da su nepotrebno uzimale rukavice da ih beba ne bi izgrebala jer su ih bebe obično skidale (umesto rukavice, super mogu da posluže i čarapice), nehodajuće cipelice retko kome trebaju (više ih mame stave da kombinuju s nečim od garderobe ili da se "moderiraju"), i to tek kad idete napolje u neke duže šetnje pa da kao bebi ne ozebu noge... Ali možete s bebom skoknuti kada se ta potreba za utopljavanjem bebe javi. Dakle, sve u svemu, sve što vam od garderobe zatreba, možete nabaviti vrlo lako i nakon što beba dođe, pa je tako što se garderobe tiče dovoljno imati nekoliko stvari za početak (da ne govorimo o mamama koje imaju sušilicu za veš koja osuši stvarčice za dva sata). Plus što ćete, sigurna sam, dobiti dosta garderobice od rođaka i prijatelja, koji će doći da upoznaju vašu bebu. Tako da, sačekajte da vidite šta ćete dobiti pa onda dokupite šta vam zatreba.

Pelene
Pre sedam godina bilo je malo pp
u ponudi, dok danas imate veliki izbor
Možete odabrati jednokratne ili pamučne. Često ljudi ne znaju da su današnje pamučne pelene vrlo lake za korišćenje i da je jedina razlika u tome što se posle upotrebe ne stave u kantu za smeće, već u korpu za veš. Iz aviona se vidi da favorizujem pamučne pelene, ali ovo ne služi da vas nagovori da koristite pamučne, već da znate da postoji i to. Ovo je sjajan video gde su mame pričale zbog čega su se odlučile za platnene, pa čujte šta kažu.

Za kupanje
Što se tiče kozmetike, bebama ne treba mnogo da budu čiste: dovoljna im je čista voda. Često se dešava da se bebama od sapuna isuši koža pa da potom moraju da se mažu raznim kremama ili uljima. Da, guza i ručice se mogu oprati sapunom, ali generalno im je sasvim dovoljna čista voda. Neke mame se odlučuju za pavlovićevu, neke za pantenol, neke se kunu u sudokrem.... Za bebu je najvažnije da se presvlači redovno i da, kad god ste u mogućnosti, bebu operete vodom umesto vlažnim maramicama. Kad ste kod kuće, možete koristiti i pamučne krpice i vodu, ili je odneti bebu na brzaka do lavaboa i oprati joj guzu. Takvom higijenom i redovnim menjanjem pelene smanjićete mogućnost da beba dobije ojed. A ako želite da beba uvek ima čistu guzu (i pelenu), možete razmisliti i o praktikovanju bespelenaštva. Da, spisak kozmetike za bebu je poprilično velik, i ne morate žuriti s time. Videćete šta će vam biti potrebno i kupiti.
Kada je o kadicama reč, predlažem vam da izbegavate male i s nekim anatomskim oblicima jer će ih bebe prerasti vrlo brzo i kada počnu da sede, biće vam nezgodno da je koristite. Običnu kadicu moći ćete da koristite dok dete ne pređe u kadu, a neke mame hvale kupka, kao sjajnu stvar za prve nedelje kupanja bebe.

Kako da kupite najmanje moguće stvari
Lepo uzmete taj neki spisak koji imate i nad svakim artiklom se zamislite. Ako nije neophodan, preškrabajte ga. Ako jeste, vidite od koga možete da ga pozajmite. (Ja se jako nerviram kad odem kod drugarice pa mi ona pokaže kako je kupila npr. njihalicu. Koju će koristiti nekoliko meseci i koju sam mogla da joj pozajmim.) Ako baš niko nema da vam pozajmi to što vam treba, sledeći korak je da kažete najbliskijim ljudima da vam to kupe za babinje. Ne, ne tražite nikakvu milostinju. Oni će svakako želeti nešto da kupe bebi, a vi ćete im pomoći da ne lutaju i ne kupuju beskorisne stvarčice.
Videćete da će se vaš spisak stvari svesti na nekoliko stvari. I da ste uštedeli gomilu novca, i vremena. I predlažem da sebe obradujete nekom sitnicom. Ili naručite neki ručkić i preskočite kuvanje danas. Prijatno!