Претражи овај блог

понедељак, 13. новембар 2017.

Mamička u izlasku

Ovo je druga u nizu priča o Mamički. Ima toliko priča o deci koja su u raznoraznim situacijama: od Hajdi koja je te kod dede na planini, te na moru, preko Kaće koja čas ide kod zubara, čas je dobila sestru, čas brata, do Milice čiji su se roditelji posvađali ali to ne znači da je ne vole... Dakle, sve su to mnogo slatke i poučne pričice namenjene deci da lakše prebrode neku situaciju ili da im približe i dočaraju kako da se najbolje snađu u nekoj sitauciji. A pošto smo mi valjda velike (mislim na nas, mame), ljudi očito misle da za nas tako nešto nije potrebno. Te stoga ne nalazimo nikakve priče ili ne daj bože slikovnice "Mama (i tata) na Zlatiboru", "Mama u bolnici", "Mama na koncertu"... No, rešila sam da ispravim tu nepravdu, te se malo pozabavim time, kao mama koja se u toj situaciji našla ili kojoj je druga mama šapnula šta ju je snašlo, ili koja je upotrebila maštu i zamislila kako bi to bilo kad bi bilo...
Napomena: ne želim da mamama koje su tek postale mame pravim zazubice, niti da ih inspirišem da pobegnu od svojih beba i đuskaju do jutra. Pričam o izlasku kada su deca već dovoljno porasla a vi imate slobodno veče.


Svi već znaju kako i mi, mame, imamo dušu. I kako, naravno, nismo samo mame, međutim često umemo to da zaboravimo. Tako se lako srodimo s tom ulogom da čak potpuno zanemarimo ove ostale. One nam postanu manje važne, i vremenom se toliko poistovetimo s njom da nam bude čudno kad radimo nešto samo za sebe, a ne zarad svoje dece.
"Ne mogu da se setim kad sam poslednji put izašla u grad!" "Da odem nekud bez dece? Kao Mamička što je otišla na produženi vikend? Ne mogu ja to." Zvuči vam poznato?
Ako deca i odu kod babe i dede za vikend, mame obično svoje slobodno vreme koriste da pospreme, popeglaju, skuvaju nešto za sledeći dan... Biraju da budu korisne, i retko koja će odabrati da se zabavi. Aha: deca nisu tu i ja ću sad dići sve četiri uvis i gledaću TV dok se boje ne rastope. Ili naručiću hranu i čitaću knjigu ceo dan. Ili idem da đuskam celu noć. Nou vej!
Mislim pametnije joj je da sve to sredi i sebi olakša narednu radnu nedelju, nego da izađe, i posle još bude nenaspavana.
I sama sam bila pametna. A onda sam rešila da prestanem da budem pametna (čitaj efikasna, praktična, produktivna itd), i počnem da budem opuštena.
Subota je. Marta je sasvim slučajno ostala kod babe i dede. Nije baš od one dece, poput Gale, koja jedva čekaju vikend da uživaju dok im baba i deda titraju. Više voli da bude sa roditeljima, i da spava u njihovom zagrljaju. Ali eto, rešila ženska. Prvo mi je palo na pamet: vauuu, moći ću lepo natenane da pakujem kutije za selidbu, možda nešto i napišem, a stići ću i da čituckam Vidojkovića. A usput ću srediti kuhinju i kupatilo, što već danima ne stižem. A onda sam listajući FB naletela na događaj, da ne kažem ivent: 80' Party. Vauuu, kako mi se đuska.
Inače, moji izlasci su se sveli na koncerte bendova koje baš volim (na koje nekad idem i s decom) ili kućne žurke (ćitaj sedeljke gde se popije koje pivce i sluša neka mjuza). Izaći u klub - zašto? Ne znam ni šta bih radila tamo. Međutim, sama pomisao na osamdesete tera me da mrdam guzicom i da me svrbe stopala.
Jedan SMS drugarici - poslat. Vacap poruka drugoj drugarici - done. Već razmišljam: kako nisam ranije znala za žurku, da su mogle da isplaniraju, garant je sad kasno da se spreme i krenu. Posle nekoliko minuta oba potvrdna odgovora. Jeeees! Mužu pristižu drugari da se malo druže i posede. Među njima i jedna mama. "Hej, oćeš na žurku, osamdesete, da đuskamo?" Bez trenutka razmišljanja: hoće, nije izašla sto godina, i baš bi joj prijalo.
Tek sam, kad su počele da pristižu, skapirala da se međusobno ne znaju. I to mi je posebno bilo interesantno. Nismo bile ekipa koja se godinama druži i znamo sve jedna o drugoj, već smo bile devojke (čitaj mame) koje su izlazile u provod.
Sledeća scena: u klubu smo i đuskamo. Satima. Svaka u svom filmu.
Opuštene i rasterećene.
Vidno euforične i presrećne.
U jednom trenutku, gledajući svaku ponaosob kako igra, nisam mogla a da se ne zapitam: da li smo na trenutak uspele da pobegnemo od svoje mameće uloge? I da ne pričamo o razvojom savetovalištu, domaćim zadacima, vrtićima, nicanju zuba... Ne znam za njih, ali ja sam se osećala kao ja. Ogoljena od svih uloga: i supruge koja zvoca, i roditelja koji bira najbolji metod za odgajanje deteta, i superdomaćice, i supertrudnice, i superporodilje...
A vi? Uspevate li nekad da se izmigoljite iz te uloge i zabavite se? Ili mislite da vam takav luft (luksuz) nije potreban.

PS Narednog jutra razmenjivale smo poruke o utiscima i izvele zaključak: moramo da ponovimo izlazak!

Нема коментара:

Постави коментар